Pročitaj mi članakPre nedelju dana, zamenik ministra spoljnih poslova Grčke Markos Bolaris, izjavio je za Grčku Radio Televiziju (ERT) da se u pregovorima, u kojima bi učestvovale Srpska i Vaseljnska Patrijaršija, može naći rešenje i za Crkvu u Skoplju.
„Мислим и да се за Цркву која постоји у Скопљу, која је била под историјски моћном Охридском Архиепископијом, разговорима и преговорима који ће бити на црквеном нивоу, у ком случају треба да учествују и Српска и Васељенска Патријаршија, сигуран сам, може наћи решење. Од момента када је заустављена пропаганда, ненаучна и антигрчка, отворили су се путеви и за овај народ да се интегрише у Европску Унију и НАТО, да буде наш савезник, и да ми на нашој северној граници будемо мирни, без интервенција и оспоравања од стране Турске“
У исто време у Северној Македонији траје читава расправа унутар канонски и свеправославно непризнате МПЦ сa основном дилемом: шта даље да се ради и са ким преговарати? Са СПЦ што је канонски, историјски и људски једино исправно, или пак само са Цариградском Патријаршијом, што је у овом тренутку за Македонце веома опасно и на ивици националног самопотирања и духовног самоубиства? Или можда са обе Патријаршије у исто време што је за МПЦ највероватнији одабир, али што може донети решење и излаз из раскола само ако се став Мајке Цркве тј. СПЦ испоштује до краја. Међутим, било какав улазак СПЦ у решавање црквеног спора на њеној сопственој канонској територији, наилази на отпор великобугарског шовинистичког лобија у самој МПЦ и северномакедонским државним структурама, које су у одређеној мери, тајно и јавно, повезане са Софијом.
Утицај тог антисрпског, шовинистичког и великобугарског фактора у негдашњој Вардарској Македонији и Јужној Србији, никада у последњих 200 година није престајао. Незаобилазна инстанца било каквих преговора око решавања канонског статуса МПЦ, која се већ преко 50 година налази у самоизабраном расколу, јесте канонска и свеправославно призната Православна Охридска Архиепископија, као аутономна Црква Пећког Патријархата, са Његовим Блаженством Архиепископом Јованом (Вранишковским) на челу. Та чињеница посебно иритира врх МПЦ који и даље дише ненавишћу према канонској ПОА, а пре свега према Архиепископу Јовану лично.
У политичким круговима у Скопљу због НАТО сервилности врха северномакедонског државног апарата, највећим делом преовлађује став да се аутокефалија треба тражити директно и једино од Цариградске Патријаршије, мимо СПЦ, користећи се додатно НАТО и бугарским везама. Ма како то изгледало примамљиво за духовно слепе и поткупљене политичаре у Скопљу, такав приступ носи додатно велике проблеме за северномакедонску државу, велике ризике за јединство македонског народа као и нове нецрквене изазове за ионако већ канонски и саборно непризнату МПЦ.
Посебну забринутост у многим круговима више и ниже јерархије као и верника МПЦ, изавале су недавне велике поделе у расколничкој ПЦУ (Православној Цркви Украјине), којој је Цариградска Патријаршија потпуно неканонски и у неопапистичком духу издала некакав Томос о аутокефалији (у суштини Томос о веома суженој и ограниченој аутономији), по коме сва дијаспора украјинских расколника прелазу у крило Цариградске Патријаршије и по коме Цариградски Патријарх има коначно апелационо право да се меша и одлучује о свим споровима међу свештенством тзв. ПЦУ.
По истом спорном и неканонском Томосу, Свето Миро за расколничку ПЦУ може варити и издавати само Цариградска Патријаршија. Ова три услова које је Цариград успео наметнути расколницима у Украјини, сигурно ће бити тражени и од расколничке МПЦ. Управо то и плаши већ одавно политички уцењену расколничку јерархију МПЦ али и свиме што се догађа додатно збуњене вернике ове непризнате Цркве. Ако Цариград, као и код украјинских расклника, црквеноправно преузме сву македонску дијаспору и све њене велике финансијске приходе и прикључи их себи, велики црквени раскол у МПЦ и македонској дијаспори је скоро неминован. Нема тог Македонца у свету који би пристао да буде под црквеном јурисдикцијом Цариграда тј. Грка. Такав шамар македонској дијаспори и македонском народу изгледа не смеју ударити ни давно политички уцењена врхушка МПЦ ни њихови налогодавци у врху северномакедонског државног врха..
Ако Цариград буде захтевао и да се Свето Миро вари искључиво у Цариграду и одатле предаје некој будућој уједињеној Православној Цркви у Северној Македонији, те ако буде инсистирао на праву апелације за Цариградског Патријарха, онда се многи у МПЦ и међу обичним Македонцима питају: у чему би се онда уопште и састојала таква тобожња аутокефалија? Изледа само у махању празним Томосом о ограниченој аутономији, под лажним именом канонске аутокефалије, и слепом самоубилачком слугерањству отворено антимакедонском и НАТО пројекту.
Из свих горе наведених разлога, у последње време се међу самим Македонцима све више говори: Донедавно смо деценијама причали да нећемо да нам Срби у црквеним питањима одлучују ни у чему, а сада у потпуно слугерањском духу сами хитамо да нам Грци одлучују о свему. Чак и о ономе што Срби никада нису нити тражили од нас, нити су икада и помињали у разговорима (на пример македонску дијаспору и право апелације). До само пре неколико месеци смо Србима говорили да нећемо никада пристати на промену имена МПЦ, а сада смо већ пристали да се нека нова уједињена Црква у Северној Македонији, не зове МПЦ, јер то заједно траже НАТО и Грци.
До недавно смо се клели у Бога и међусобно заклињали на верност македонској дијаспори, коју Српска Црква никада није тражила за себе, а сад смо спремни да преговарамо са Грцима и о том питању, гледајући украјунски пример и стрепећи од нових унутармакедонских деоба. Сада и по питању дијаспоре. До недавно смо у преговорима са СПЦ сви били јединствени да се Свето Миро у некој будућој аутокефалној Цркви има варити искључиво и само у Скопљу, а сад смо се већ скоро потпуно предали и по том питању па пристајемо на скоро сваки захтев Цариграда.
Судећи по писању најутицајнијих скопских медија МПЦ је већ пристала на то да се Свето Миро вари у Цариграду а о праву апелације Цариградског Патријарха се озбиљно размишља, па и ту може лако доћи до новог попуштања МПЦ. Остаје само тешко решиво питање дијаспоре, које је за Цариград кључно, јер Фанар инсистира на свом наопаком и потпуно неопапистичком тумачењу канона Цркве тј. на некаквом измишљеном праву Цариграда на сву православну дијаспору свих народа у целом свету. Од свих спорних питања ово питање је најважије и за расколничку МПЦ. Било какво попуштање врха МПЦ Цариграду по питању дијаспоре изазваће сигурни раскол у дијаспори МПЦ и целом македонском народу.
Поред свега не треба заборавити да СПЦ са потуним правом инсистира, а многи грчки кругови то прихватају, да се до решења може доћи само укључивањем и аутономне Православне Охридске Архиепископије у све преговоре. И СПЦ и многи грчки кругови инсистирају на претходном свеправославно признатом договору а потом и уједињењу ПОА и МПЦ, у неку нову уједињену црквену структуру у Северној Македонији, коју би на крају и својим потписима признали и СПЦ и Цариград и цела Православна Васељена. Тек разговорима са ПОА и прихватањем њене каноснке јерархије, расколничка МПЦ може решити свој нерешени црквеноправни статус и изаћи из неканонског ћорсокака. Ма како се та нова уједињена Црква евентуално буде звала, ПОА је неизбежна и биће важан фактор у преговорима. Било какво решење без учешћа ПОА за СПЦ и већи део Православља ће бити потпуно неприхватљиво. Чак и многи цариградски клирици и јерарси такође сматрају да без ПОА нема, нити може доћи, до каноснког и здравог решења.
Све у свему, све карте око питања Цркве у Северној Македонији су на столу. Име неке евентуалне, будуће и уједињене Православне Цркве у Северној Македонији сигурно неће бити МПЦ, и на то је врх МПЦ већ пристао под притиском НАТО-а и Цариграда. МПЦ на промену имена лицемерно није пристајала само кад су преговарали са СПЦ, по оној сулудој реченици коју су једном приликом изрекли у разговорима са блаженоупокојеним Патријархом Павлом: «Ми ћемо пре са црним ђаволом него са СПЦ» . У сваком случају ускоро ће почети полако одмотавање и овог замршеног црквеног клупка у коме су испреплетани разни духовни, политички, национални и историјки интереси.
Северна Македонија је, ако се буде поштовао вековни канонски поредак, само корак до решења црквеног питања. Ако разни политички интереси и етнофилетизам и даље буду примарни у разматрању овог важног питања, Северна Македонија ће као и раније бити само полукорак од амбиса нових раскола и нових деоба. Највећа одговорност, као и раније, лежи на епископима МПЦ. Да ли ће давно уцењени врх МПЦ имати снаге да превазиђе своје старе слабости? Судећи по ранијим пропуштеним приликама, по слугерањском духу према свакоме ко је на власти у Скопљу, по македонском национал шовинизму који их деценијама изједа и мучи, по нарастајућем великобугарском утицају на епископат МПЦ, као и по мрачном духу НАТО-а који стоји у најцрњој сенци читавог процеса приближавању МПЦ Цариграду и Софији, и овог пута ће врху МПЦ ићи веома тешко.
Са једне стране посматрано, врх МПЦ спутава македонски етнофилетизам и њихова сопспствена србофобија тј. онај конвертитски менталитет борбе против своје сопствене српске народности која је међу Словенима до двадесетих година 19. века била потпуно доминатна у сва три дела Македоније. Народности које су се данашњи модерни Македонци скоро потпуно одрекли. Са друге стране Македонце ограничава и агресивни јелински и бугарски етношовинизам, коме уцењени врх МПЦ и поткупљни врх македонске државе, по налогу НАТО пакта, и поред свих јасних опасности, самоубилачки и безумно хита у чељусти. Слично хипнотисаним жабама које саме хитају у уста змија отровница које их желе прогутати. Са треће стране, можда и најважније, врх МПЦ спутава поткупљивост и велика духовна незрелост њеног епископата као и његова спремност служењу светским центрима моћи. Оним центрима моћи који нити су искрени пријатељи Православља нити државног јединства нити дужег опстанка државе Северне Македоније.
Остаје нам пре свега молитва Живоме Богу да Он по Своме великом човекољубљу помогне да се сви проблеми јеванђелски реше, и да Он исправи срца људска ка смирењу и канонском поретку. Без тога било какво здраво и трајније решење питања Православне Цркве у Северној Македонији неће бити могуће.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
