Јединствена репортажа оца Саше из Америке, која је колевка Ноћи Вештица. Отац Саша износи примере који показују (и надамо се доказују) да прослављање Ноћи Вештица није безазлена забава, већ (може да) има духовне последице. На крају снимка о. Саша говори о начинима отпора против идеологије која промовише овај „празник“.
Да ли сте знали, веровали или не:
4. септембра 2009. године, у Србији (Велико Градиште) одржан је први светски конгрес вештица. Том „свечаном“ приликом, одржана је трка метлом на 100 метара, припрема и дегустација „чаробних“ напитака и сличне окултистичке, паганске гадости.
Данас у Београду пуном паром ради „кафић“ под називом „Вештичији бар“ и то у самом центру града, у близини Патријаршије и Саборне цркве, да иронија буде већа. На том језивом месту се окупљају тзв. интернет вештице, модерна форма некадашњих баба вештичара. На том месту се можете „окрепити“ напицима крајње „инспиративних“ назива: пут до пакла, вештичији кавез, уклета магла, сотонин рог итд. Ма, болесног из постеље да дигне одма’! Наравно, ентеријер „кафића“ је типично вештичији, са сатанистичким и окултним симболима.
Данас у Београду постоје 2 курса на којима се „обучавају“ вештице:
Један делује у оквиру езотеричног друштва „Златне зоре“.
Други делује у оквиру Друштва грађана за паранормалне вештине.
„Обуке“ за будуће вештице се спроводе далеко од јавности и насељених места, најчешће по планинским кућицама. Трају чак 3 године а „дипломски рад“ је финализација „обуке“.
Курс се завршава ритуалним сексуалним општењем „вештице почетнице“ и „учитеља“, који тим чином на себе преузимају улоге бога и богиње. Не би ме чудило да су многе од наших данашњих „народних посланица“ пластифицарно-гумиране спољашности, неписмене неелоквентности и закржљалог општег знања, титулари управо ових „диплома“.
Чувајте децу и себе од духовно унакажених људи без самопоштовања, без елементарне моралне писмености, застрашујуће плиткоумне поводљивости и неизлечиве глупости.
Не желим да у овој објави не оставим противтежу овом мрачњаштву, па ћу завршити предивном новелом владике Николаја Велимировића, из књиге „Молитве на језеру“:
Беше човек коме је Бог дао да види присуство Божије у свом животу кроз отиске стопала у песку.
Човек је, у готово свим етапама свог живота, поред својих трагова стопала у песку, видео трагове још једних стопала, која су напоредо са његовим ходала.
Међутим, у најтежим периодима његовог живота, када се суочавао са највећим мукама и недаћама, човек је у песку видео трагове само једног пара стопала.
Огорчен, разочаран и љут, завапио је ка Богу:“У најтежим периодима мога живота, у данима мојих највећих мука и недаћа, ниси био са мном! Био сам сам и напуштен, иако сам чак и тада веровао у тебе и служио ти! Зашто си ме остављао, када си ми био најпотребнији?!“
Бог му је благо одговорио:“Сине мој, на свим оним местима где видиш трагове само једног пара стопала у песку, ЈА САМ ТЕ НОСИО НА РУКАМА…“