Прочитај ми чланакНајсиромашнијим народом у Европи влада група паразита и похлепних штеточина, које је Александар Вучић подигао с друштвеног дна у врх државних институција. Са положаја, који су сто нивоа изнад њихових компетенција, они праве пословне империје, некажњено пљачкају јавну и приватну имовину, прогоне, хапсе, осуђују, убијају... Скоројевићи, попут Остоје Мијаиловића, позирају са сатовима од 300.000 евра. Неки купују хеликоптере и аутомобиле од по 400.000 евра, као Александар Папић и Никола Петровић, или јахте од по десетак милиона евра, као Бобан Рајић. Има и оних који плаћају 600.000 евра за сафари у Африци, за лов на носороге. Фирмама осуђиваних, какви су Звонко Веселиновић и Марко Босанац, држава даје послове вредне више стотина милиона евра. Вучић је нову касту богаташа направио од конобара, кондуктера, шофера, лимара, гробара и осталих занатлија, који су напустили те поштене послове и постали чланови владајућег картела.
Данашња Србија скицирана је стиховима Владислава Петковића Диса, написаним пред Први светски рат: „Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг’о се трули задах пропадања, На високо подигли се сутерени, Сви подмукли, сви проклети и сви мали, Постали су данас наши суверени, Од пандура створили смо великаше, Достојанства поделише идиоти, Лопови нам израђују богаташе…“ Славни песник је, свестан времена општег опадања и властитог безнађа, за себе изабрао надимак Дис по римском богу подземља. Актуелни српски бог подземља, Александар Вучић, његове стихове је реализовао у пракси.
Foto: print screen Pink
Кад је доведен на власт, Вучић се окружио себи наликим моралним пигмејима, алавим и искомплексираним. Само од таквих је могао да очекује да беспоговорно извршавају његове налоге, незаинтересовани за штету коју ће нанети држави и народу. Паразити су оправдали поверење. Свако је, у мери својих могућности, допринео отимачини јавних ресурса и приватне имовине. Сви су профитирали учешћем у заједничком злочиначком подухвату против Србије. Неки су се овајдили злоупотребом функција у државним институцијама, а неки кроз пословне комбинације, којима су извлачили огромне своте новца из буџета. Напунили су џепове, сефове и рачуне, али то им није довољно.
Да би се решили празилука, који им вири из оног дела тела испод леђа, морали су да се оките симболима моћи и успеха. Сваки примерак из напредњачке новобогаташке касте изабрао је симбол по свом укусу и менталном капацитету: хеликоптер, јахта, аутомобил, најскупљи сатови и телефони, ктиторски портрети по црквеним иконостасима или макар фотографије с монденских дестинација. Сјај новца је значајан доказ припадности ноблесу, али многима је важнија заштита од одговорности за бројна тешка кривична дела. Вучић их је извукао из блата, дао им шансу да згрну туђе паре и увукао их је у криминал, па сад мора да их штити од закона, да и њега не повуку са собом ако падну.
Како то изгледа у пракси, најбоље се види на случају Зорана Бабића, који је имао заштиту и кад је препродавао гробове и после убиства Станике Глигоријевић.
Бабић је први прави манекен Српске напредне странке. Својим ликом и злоделом показао је како функционише Вучићев картел. Интелектуалне капацитете је презентовао у Народној скупштини док је био шеф Посланичког клуба СНС-а, кад је објашњавао шта су „ваздуплохови“. Физичке предиспозиције је показао на тениском терену, позирајући с рекетом. Карикатуралан у сваком смислу, Бабић је имао све Вучићеве услове за успон у напредњачкој номенклатури. Осим психо-физичких деформитета, имао је и занимљиве мрље у каријери.
Док је био технички директор Јавног предузећа „Бели извор“ у Врњачкој Бањи, у чијој надлежности је и градско гробље, против Бабића је поднета кривична пријава за злоупотребу службеног положаја. Бабић је једну гробну парцелу продао два пута. Прво је, 2002. године, парцелу продао Милену Кесегићу, а две године касније Миловану Радовановићу за 24.500 динара.
– Након извршених провера и прибављања извештаја од ПС Врњачка Бања број ПУ-33-11 од 1. априла 2011. године, тужилаштво у Краљеву поднело је предлог за предузимање истражних радњи против Зорана Бабића због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из чл. 359 ст. 4 у вези са КЗ, јер је у спорно време обављао послове који су везани за пружање погребних услуга и да је имао непосредне контакте с Миленом Кесегићем и Миланом Радовановићем.
Након спроведених истражних радњи против осумњиченог, ово тужилаштво примило је списе од истражног судије 27. маја 2014, па је након тога одбачена кривична пријава Кесегића јер је наступила релативна застарелост кривичног гоњења – наводи се у саопштењу краљевачког тужилаштва.
Пре доласка на власт, Бабић се од правде спасао одуговлачењем истражног поступка, а по успону на власт проблеме с правосуђем решавао је експресно. И други пример, много трагичнији, везан је за гробље, за гробно место Станике Глигоријевић, несрећне жене која је убијена на наплатној рампи у Дољевцу, кад је на ауто у коме се она налазила налетео аутомобил Зорана Бабића.
У многим медијским извештајима истакнута је сумња да је Бабић возио ауто, који је убио Станику Глигоријевић. На то су указивали и политичари попут Сергеја Трифуновића, тадашњег председника Покрета слободних грађана, и Велимира Илића, председника Нове Србије. На друштвеним мрежама је објављен снимак безбедносне камере с наплатне рампе, на коме се види како Бабићев ауто, у пуној брзини, удара у ауто испред себе. Међутим, на снимку недостају два минута, па се не види ко је управљао Бабићевим аутомобилом, он или неко други.
– Видео сам цео снимак. То су толико ужасни призори да не могу да се прикажу јавности, али пошто ја видим да ви изражавате сумњу, ја ћу, ево, да молим, као председник републике, да замолим надлежне државне органе да вам покажу то и да видите како сте се сви лажима служили – рекао је на конференцији за медије врховни тужилац и судија Александар Вучић, исти онај који је две године касније показивао транжиране остатке тела жртава његовог партијског колеге Вељка Беливука.
Кад би надлежни органи радили по закону, Вучић не би могао да има увид у списе из истраге, а камоли да даје препоруке за поступање тужилаштва и судова. Овако, нико није изненађен кад је Мишко Радивојевић, судија Основног суда у Нишу, у априлу 2021. године, на затворску казну од три године и десет месеци осудио Дејана Станојевића, возача ЈП „Коридори Србије“. Суд није извршио увид у снимак с наплатне рампе и утврдио ко је возио ауто, Станојевић или Бабић.
И пре пресуде Основног суда у Нишу, Бабић је у другим поступцима част и углед успешно бранио од истине. Суд у Врњачкој Бањи је казнио Велимира Илића због тога што је платио израду транспарента на коме је писало „Бабићу, убио си жену“.
– На неком протесту грађана, пришли су ми момци који су носили транспарент с написом о Бабићу. Питали су ме да спонозоришем, да им дам 10.000 динара да направе још један такав транспарент. Онако у пролазу, да их откачим, одмах сам им дао 10.000 динара. Бабић је због тога мене утужио, претрпео је душевни бол због тог транспарента. То је заболело њега, све његове жене, и бивше и актуелне, децу, сви су претрпели трауме, завршили су на неуропсихијатрији, малтене… Отишао сам у „Путеве Србије“ да тражим снимак с наплатне рампе у Дољевцу. Иако сам им био министар, људи из „Путева“ нису хтели да ми дају снимак, па сам га тражио званично, преко адвоката. Добили смо снимак, али исечен, не види се ко је возио ауто. Кад сам то објавио у јавности, јавило ми се на десетине људи који су видели шта се десило на наплатној рампи. Сви сведоци су ми рекли да тај дечко, возач који је званично осуђен, није ни био тамо, нико га није видео. Кад сам дошао у суд у Врњачкој Бањи, судија ме није пустила у судницу. Преко адвоката ми је поручила да не улазим због короне. Није тражила прави снимак, одбацила је наше предлоге за саслушање сведока, није хтела ни мене да саслуша. Одмах, на првом рочишту је пресудила да платим Бабићу неку силну одштету. Судија је чула како је председник државе на телевизији рекао: „Да је Бабић крив, ја бих га први напао, али није крив и зато га браним“. откуд Вучић може да боље зна шта се догодило од оних људи који су стајали на наплатној рампи? Наплатна рампа је затворена и уклоњена, нема је више. Запослени с рампе су нестали, распоређени су на друга места, случај је завршен – испричао је Велимир Илић у интервјуу за Yоу Тубе канал Славија Инфо.
Бабић се повукао из врха СНС-а и државних институција и предузећа, али не и из бизниса. Гради хотеле по Врњачкој Бањи, а Вучић новцем грађана дели ваучере за летовање у њима. Нема наплатне рампе, нема снимка, нема Станике Глигоријевић, нема ни правде која може да стигне напредњачке богаташе.
Правди успешно измиче и Братислав Гашић, још један капиталац с Вучићеве кадровске депоније. По властитом признању, Гашић је, пре доласка СНС-а на власт, радио као баштован. Као да су прављени по истом калупу, као што је Бабић два пута продао исто гробно место, тако је и Гашић купцима из Грчке два пута продао исту бензинску пумпу у Крушевцу. Због тога му је неколико година био забрањен улазак у Грчку, што му је направило техничке проблеме у шверцу кафе из те државе. Такође, попут Бабића, и Гашићев боравак на државним функцијама обележен је смртним случајевима.
Док је био министар одбране, Гашић је имао истакнуту улогу у хеликоптерској несрећи, кад је угашено седам људских живота. Медији су указивали на Гашићеву одговорност за то што је хеликоптер из Сјенице упућен на аеродром у Сурчину, а не на хелиодром на ВМА, где су постојали безбеднији услови за слетање. На тај начин прекршене су војне процедуре. Међутим, министар здравља Златибор Лончар је хтео да у Сурчину сачека хеликоптер, па да, пред телевизијским камерама, лично изнесе болесно дете.
– Не дам Гашића! Не дам Лончара! Ето, не дам! Па, шта ћете сад? – урлао је на конференцији за медије Вучић.
Заиста, није их дао. Вучић је за кривца прогласио пилота Омера Мехића, који је, наводно, био пијан, па због тога није видео писту. Удовицама страдалих официра дао је ордење, а Вишем јавном тужилаштву налог да објави решење по коме нема места кривичном гоњењу.
Тужилаштво није реаговало ни кад је на суђењу групи Зорана Јотића Јотке објављен снимак прислушкиваног разговора припадника тог клана, где се чуло да „Јотка не мора да брине за своју безбедност, јер је Гашић код њега на казану“. Уместо тужилаштва, реаговао је Гашић, који је поднео тужбу против КРИК-а због објављивања те информације из судских списа. Парнични поступак, у коме је тадашњи шеф БИА трашио одштету од 500.000 динара, недавно је окончан пресудом, којом је судија Наташа Петричевић Милисављевић осудила КРИК.
По истом моделу поступања, надлежна тужилаштва игноришу све инкриминишуће изјаве и доказе против појединаца из вха власти. Вељко Беливук и Марко Миљковић су у истрази и на суђењу признали да су извршили или да имају сазнања о неколико тешких кривичних дела по налогу Александра Вучића и Александра Вулина, али тужилаштво није реаговало.
Из истог муља, са стадиона, Вучић је у врх власти уздигао Дијану Хркаловић. Иако она воли да се хвали шампионским коефицијентом интелигенције и докторском дипломом, Хркаловићкине когнитивне способности завршавају се на скандирању навијачких парола и транспорту с колена на колено, од жандарма Ненада Вучковића, преко безбедњака Горана Цолића до доктора Небојше Стефановића и још којекога, успут. Са позиција, на које ју је поставио Вучић, Хркаловићка је штитила Дарка Елеза, осуђеника за најтежа кривична дела, као и Беливука од оптужби за убиство Властимира Милошевића.
На крају, кад се Вучићу учинило да је њена употребна вредност исцрпљена, Хркаловићка је завршила у притвору. Међутим, проблеме је решила чим је пуштена да се брани са слободе, с наногицом. Неколико објава на Инстаграму и претећа порука да ће објавити два минута која су нестала са снимка с наплатне рампе у Дољевцу било је довољно да Вучић подвије реп. Уплашен, Вучић јој је дао Владимира Ђукановића и Миломира Марића за правне и медијске заступнике, да испеглају цео случај. И, ето Дикси, окупане и освежене, спремне за повратак на место злочина, у окружење њеног бога Сунца.
Славиша Кокеза је ишао истим путем као Хркаловићка, од дна до врха. Као избеглица из Зенице, Кокеза се дуго бавио поштеним послом и, помало, политичким активностима у Српској радикалној странци. Радикали причају да је Кокеза упознао Вучића 2006. године на Краљичиној плажи у Милочеру, где је шетао магарца и туристима наплаћивао један евро по фотографији.
Није прошло десет година, а Кокеза је с магарца ускочио у Мерцедесов „Мајбах“ од 150.000 евра. Где су Вучић и магарац, ту су и фирме вредне неколико стотина милиона евра и разне функције. Пошто такав какав је, није могао да се ували у неку министарску фотељу, Кокеза се задовољио функцијом председника Фудбалског савеза Србије. Под његовом управом репрезентација се изборила за одлазак на Светско првенство у Русији, али то не значи да је он занемарио друге пословне активности.
Напротив. О томе шта је и како радио сазнало се у пролеће 2021, кад је објављено да је Славиша Кокеза учествовао у шверцу вредном 640 милиона евра. Режимски медији су га оптужили за пљачку буџета, сарадњу с Беливуком и припрему атентата на Вучића.
– На сенку му нисам стао, а он сада неће да иде на полиграф и да одговори само на једно једино питање, на питање да ли је припремао моје убиство – рекао је Вучић пред телевизијским камерама.
Кокеза му је одговорио кад су се угасиле камере.
– Није ми проблем да идем на полиграф, али тамо ћу рећи да нисам узео само 640 милиона, него две и по милијарде евра. Онда ћу рећи ко је узео разлику – поручио је Кокеза.
Вучић је схватио поруку, одмах је наредио да се обустави хајка на Кокезу. Као Бабић, Кокеза је нестао са јавне сцене, али његове фирме наставиле су да послују. Ипак, за сваки случај, склонио се на безбедну удаљеност, у Мајами, где у друштву агената америчких служби евоцира успомене на пословне комбинације с Вучићем и осталим напредњачким тајкунима.
На нижем нивоу, али једнако илустративном, налази се Александар Јовичић. Кад су му комплекси надвладали интелигенцију, што им није било тешко, Јовичић је јавно описао све референце које су га довеле у Вучићево окружење. У интервјуу за Плејбој, несрећни младић је испричао како је регрутован са само 20 година, да би се експресно винуо из Месног у Извршни одбор СНС-а. Недостатак образовања је компензовао маштом у којој се представљао као дипломац Економског факултета и мастер на Академији за безбедност. У романсираној верзији радне каријере, постиђен лимарским занимањем, истицао је „менаџерски“ стаж у „Горењу“, где је радио као продавац. Приче о припадности геј лобију, Јовичић је покушао да демантује тврдњама да је спортиста, носилац црног појаса у шото кан каратеу. Мукица, толико се стидео себе и свог порекла да се осећа као рођени Београђанин, иако му је завичај преко Дрине, у Сребреници. Без срама је тврдио да живи на Ташмајдану, а не у Борчи, у Улици Димитрија Т. Лека. До Таша је стизао аутобусом 95, са преседањем на 23 код Панчевачког моста, али нема везе, баш га брига за комшије који га добро знају, они су и даље у Борчи, а он у Плејбоју.
Такав, Јовичић није могао да се снађе у машини напредњачког картела. Таман кад је помислио да је досегао звезде, кад се наместио у фотељу председника општине Палилула, оборен је на дно. Јовичић је ухапшен због сумње да је незаконитим поступањем омогућио извођење нелегалних грађевинских радова.
Током претреса, код њега је пронађено око 300.000 евра. Јовичић је тврдио да је то добио од гостију на свадби, међу којима је био и Вучић. Да не би причао ко му је колико дао, Јовичић је пуштен на слободу, а цео случај су прекрели снегови, рузмарин и шаш.
Шофери су паметнији од ауто-лимара, то је личним примером доказао Зоран Ђорђевић. Са искуством шофера Јоргованке Табаковић, Ђорђевић је успео да се ували у министарску фотељу, и то у два мандата у ресорима за рад и одбрану, да би данас уживао у фотељи директора Поште Србије. За разлику од Јовичића, који је за Плејбој позирао у скупом оделу, Ђорђевић је носио јефтине мајице с ликовима Александра и Андреја Вучића, све с радикалском паролом „Србија је вечна док су јој деца верна“.
А, Ђорђевић се разуме у Србију и у децу. Као министар за рад и социјална питања, 2019. године, потписао је Хашку конвенцију, којом је добио овлашћења да одлучује о деци из Србије коју усвајају страни држављани. На то је недавно указала Ивана Парлић, народна посланица из Народне странке, која је у Скупштини говорила о шестогодишњој девојчици Зорани Михајловић, која је дата на усвајање у Шведску.
– Мала Зорана је живела у хранитељској породици од другог месеца свог живота код хранитељке Зоре Јанковић из Брезјака. Ишла је у предшколско у Недељицама све док није у експресном поступку одлучено да буде послата у Шведску. Одлуку о томе је донела министарка Дарија Кисић Тепавчевић, која је овом детету одузела право да живи у својој земљи, да говори свој језик у својој средини, коју као такву осећа и којој припада – рекла је Парлић.
Према њеним речима, Зоран Ђорђевић је постписао уговор са седам страних компанија за усвајање деце из Србије.
– Да ли знате да се усвојења одвијају уз новчану трансакцију? Да ли знате да је Србија једина земља Европе са којом ова шведска компанија има уговор? Да ли знате да постоји ценовник за усвајање деце из Србије, тачније по коме се продају странцима? Да ли је ово неки модерни данак у крви, легализован у време тадашњег министра Зорана Ђорђевића? Да ли знате да је ово дете предато странцима за 156.000 шведских круна, односно 14.500 евра? – питала је Парлић.
Министарка Кисић Тепавчевић јој је одговорила преко режимских медија, у којима је демантовала све наводе. Министарка је сто пута поновила да то није истина, дете није отишло у Шведску, али ниједном није рекла да је поступак усвајања привремено обустављен јер је биолошка мајка Марија Михајловић покренула поступак за повратак родитељског права.
Такође, Кисић Тепавчевић је одговорност за све пребацила на бившу власт, јер страни држављани, наводно, још од 2005. године усвајају децу из Србије. Ђорђевић се није оглашавао на ову тему. Брига га, он је само радио оно што му је господар Вучић наредио.
Вучићеве налоге беспоговорно извршава и Остоја Мијаиловић, чачански тајкун, власник „Бритисх Моторса“ и председник Кошаркашког клуба Партизан. Мијаиловићу не смета кад га Вучић понижава пред страначким колегама и новинарима, не смета му ни кад хиљаде Партизанових навијача у Арени скандира: „Остоја, Остоја, пуши курац, Остоја“. Док бубњеви тутње и песма се ори, Остоја мирно седи на клупи за службена лица и опуштено гледа у свој сат „Патек Пхилиппе Наутилус реф. 5990Р Травел Тиме Цхронограпх“, вредан 300.000 евра. Сваки пут кад погледа на тај сат, Остоја Мијаиловић види да је право време да узме паре из буџета. Некад то узима за себе, кад државним институцијама продаје прескупе аутомобиле, а некад узме за Партизан.
– Од државе смо добили 3,8 милиона евра за ову сезону. Клуб је приходовао од карата и приватних спонзора 4,3 милиона евра. Партизан послује у складу са законом. Сав новац иде преко рачуна. Једини сам од четири председника великих клубова члан СНС-а. Никад то нисам крио и немам проблем с тим. То што неко пушта причу да неко из Партизана хушка навијаче против државе, то није тачно, могу сви из Управе и клуба на полиграф. Партизан из године у годину добија све више новца. Наши навијачи немају права да се љуте – каже Мијаиловић.
Тачно је да држава новац, отет грађанима, даје Партизану, као и Црвеној звезди, али навијачи се умирити не могу. На евролигашким утакмицама „Гробари“ упорно скандирају „Вучићу педеру“. Сад то могу, више их не спречава Вучићев војник Беливук. Сад може да одахне и Мијаиловић, коме је Беливук претио упадом у „Бритисх Моторс“ и одузимањем двадесетак лимузина.
Нема краја списку Вучићевих бића из мочваре, које је удомио у структуре власти. Свако од њих је на свој начин допринео да Србија изгледа овако, као из Дисове песме. „Под срамотом живи наше поколење, Не чују се ни протести ни јауци: Нараштаји који сишу као пауци, Не види се јадна наша земља худа, Ал кад пожар подухвати на све стране, Куда ћемо од светлости и од суда!“
Док не плане пожар, док не дође до праведног суђења, та бића ће да сисају Србију. Ако није касно, тај ноблес треба вратити у контејнер, у њихово природно станиште.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 10, 2023
