Прочитај ми чланакДеведесете су за Србију биле године великог културног шаренила. Тада се рађао један нови Београд, никле су фолкотеке, јавно су се почели појављивати криминалци, разни пророци и спонзоруше. Све су то били знаци неког новог доба.
Новокомпонована фолк музика најјаче упориште имала је баш у Србији те је још у то време названа „ћирилица.” Постала је она културолошки феномен Србије и одскочна даска на путу за естраду. Почетком деведесетих година у Србији је више било игара него хлеба, а у дубокој беди турбофолк је био једино могуће освежење где су људи могли видети некакву раскош и сјај. Са својим шаренишом и шљокицама био је то аналгетик за дубоко нагризено друштво.
Један од оних који се на сцени пробијао тих година био је и певач са надимком „Ђани” са својом познатом изјавом тога доба: „На свиркама је домаћу шљивовицу заменио кокаин.” С тога и не чуди када је због прекида свирки током тзв. „ковйда” изјавио да му месечно треба 10.000 евра да преживи. Посла преко главе деведесетих су имали једино чланови естраде, ретке привредне гране у експанзији. За криминал вреди исто, уколико се и то рачуна као привреда.
Те године су на велику сцену избациле човека са надимком Палма, надимак је добио по кафани коју је држао. Чим се на листи „Странке српског јединства” нашао између „Аркана и Легије”, одмах је постао главни добављач угља за Војску Југославије, а за разлику од осталих, паре је правио далеко од ратишта. Током послератних гладних година, Палма прима награду од Савеза за менаџмент и едукацију, за најбољег привредника у СРЈ. Одмах ниче и продавница аутомобила „Палма” као и ТВ „Палма Плус.” Од тада па до краја свога живота био је упетљан у мноштво афера од којих никад ниједна није добила свој судски епилог. Попут камелеона се прилагођавао свакој власти као политички кусур.
У Србији није била никаква тајна да је организовао журке поводом свега и свачега, чије учеснике је касније уцењивао приватним снимцима. Сви су знали да на тим журкама има добре прасетине и јагњетине али и малолетница које свима редом седају у крило. Тај популизам је годнинама живео и пролазио а он постао глас који се слуша. Чак толико да се на телевизијама сам хвалио, како женску особу прво мора лично да „проба” ако она жели да се запосли код њега.
На слободи је остао до последњег издисаја а успут је одликован са неколико признања СПЦ. Треба напоменути највише црквено признање, Орден Светог Саве I степена.
Улазак у трећи миленијум избацио је још један од државних пројеката „Цецу национале.” „Српска мајка” одмах прави концерт каквим се обељежава нова епоха и исте вечери прима изразе поштовања од министра културе. Новине су сутрадан писале: „Сваки Србин није Радован, али свака млада Српкиња волела би да буде Цеца.” Годину дана касније, лежала је у ћелији, покосила ју је акција „Сабља.” После 4 месеца у затвору, сабља је разбила чашу са то мало коцкица патриотизма те је и десетак година касније „српска мајка” због новог дела била приморана да јој у кућном притвору редован накит постане наногица.
„Српска лепотица са гласом славуја на Палминој сахрани.” Један је од наслова који се ових дана могао прочитати на разним порталима.
Лепа је и Александра Рутовић, Мис Србије за ову годину. Она је ћерка једног од преживелих актера документарног филма „Видимо се у читуљи.” Отац јој је пре пар година пуцао по једном београдском хотелу. Шта ту има бити чудно, па у Србији можете бити лепи или „добар” боксер само ако сте у спрези са политиком и криминалом. Многа деца у Србији никад нису постала лепотани и боксери јер им нико из породице није убијао, крао и рекетирао.
Иначе, поменути несретни документарац настао је на вуковарском ратишту. Новинару Александру Кнежевићу који је у то време боравио тамо, један усташа је добацио „Видимо се у читуљи.” Он је због те реченице, и након убиства свог имењака и презимењака у Београду, нажалост одлучио да сними овај документарац. Кнежевић се убрзо након тога замонашио на Хиландару, али ни то му није сапрало грехе јер је кроз овај филм сахранио многе младе животе промоцијом криминала.
Сахрањен је и Палма, комеморација којој је присуствовао цели државни врх одржана је у Скупштини Србије. Прво се пустио филм о Палмином животу а онда су уследили срцепарајући опроштајни говори. Ђани се на комеморацију увукао неприметно и заузео своје место у Скупштини. „Српску мајку” на црвеном тепиху лично дочекује лезбејка и председница Скупштине Србије која из дна душе мрзи Србе. Не, ово није никакав виц ово вам је Србија.
Србија у којој комеморација за убијене људе у Новом Саду никад није одржана…
