Podela Evrope
После Другог светског рата Европа је била подељена на комунистички исток и капиталистички
запад. Варшавски пакт се распао и крајем 20. века НАТО се проширио на исток Европе.
Европа је подељена на православни исток и католичко-протестантски запад већ 1 000 година. У
Православној Цркви изворно хришћанско учење остало је непромењено, Христос је глава Цркве.
Запад је Христа схватао као ,,невидљивог и одсутног Бога“ (Гадамер), а онда је потпуно одбацио
Христа и усвојио антихришћанска учења и идеологије. Ко воли Бога, воли и човека. Они који су
прогласили ,,смрт Бога”, прогласили су и ,,смрт човека”.
Сад се Европа дели на православни (хришћански) исток и антихришћански запад Европе.
Сукоб хришћана и антихришћана у Европи траје вековима, али је Православна Црква преживела
револуције. Православи народи враћају се Цркви, док су цркве на Западу празне. Европа се сад
дели на народе који су верни Христу и народе који се боре против Христа.
У Европи се сад одвија сукоб између хришћанске вере и антихришћанске идеологије, више у
границама црквеног раскола из 1054. године, него у границама хладноратовске поделе Европе.
У тим границама, можда, дочекамо јубиларну 2054. годину.
Може да се догоди и да неки традиционално православни народи отпадну од православља, а да
неки неправославни народи постану православни или део савеза проправославних држава. Или
верујеш у Христа, или прихваташ трансхуманизам (антихуманизам, постхуманизам) и остајеш део
ЕУ и НАТО. То је, уосталом, њихов услов: не можеш да будеш део ЕУ, ако верујеш у Христа.
Може да се догоди и најгоре: да се у Цркви догоди раскол између Грка и Словена, да ратује свако
против сваког и да то искористе непријатељи православља да униште православне народе. А Бог је
дао православцима памет, физичку снагу, рајску природу и климу и све потребне ресурсе да се
одбране кад су јединствени. И све имају на земљи коју им је дао, не треба им туђа земља.
Борба је неизвесна, јер и у народу и у световној, па и у црквеној власти (негде више, негде мање)
сваког православног народа, још увек има наслеђа комунизма и економске везаности за Запад и још
увек нема критичне масе црквених људи који нису у јереси етнофилетизма или екуменизма.
Али, нисмо ни далеко од те критичне масе. Православна Црква може да одоли свим нападима, а
Русија је на корак од победе у Украјини и постала је поново најјача војна сила у Европи. Србија
није постала члан ЕУ и НАТО, Срби и Руси су остали савезници, братски народи. Међу Грцима,
Бугарима и Румунима има толико искрених верника, православаца, русофила и србофила који се
боре против глобализма, радују се победи Русије у Украјини и знају да је Косово срце Србије.
До поделе Европе неће доћи само ако:
1. Западна Европа прихвати православље, односно Христа и (ре)христијанизације се
2. У православној Русија и осталим православним државама тријумфују слуге антихриста
Пошто је прва могућност мало вероватна, наш циљ је да одбранимо православље и хришћански
поглед на свет или начин живота од оних који стварају културу која иде против биологије и гази
људску личност. Зато је православним народима потребна нова политичка теорија. Александар
Дугин предложио је стварање четврте политичке теорије, као одговор на прву (либерализам),
пошто су друга (комунизам) и трећа (фашизам) идеологија – пукле. У сваком случају, старе или
западњачке идеологије гуше свест о слободи коју је људима донео Христос. Циљ је да се свест о
слободи шири (да грађани имају свест о личној слободи и одговорности), а не да се она гуши.
Држава мора бити заснована на праву личности, а не на праву државе.
Према традицији Римског царства грчке народности, или, Царства православних Римљана, као и
према светосавској традицији, држава је заснована ,,на Римском праву. На Еванђељу може да буде
заснована само духовна заједница… Правну природу државе има да брани сама Српска
Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању”. Православна ,,вера доноси и
тражи од човека правну свест“ (Жарко Видовић).
Део светосавске традиције био је ,,средњи систем” који је бранио српски народ ,,од два ропства –
од робовања човека човеку и од робовања човека држави. Од ова два робовања не зна се које је
страшније и недостојније човека. Христос се понижава у оба случаја и личност човека гњечи се и
уништава у оба случаја” (Св. Владика Николај). У православном народу мора да постоји нулта
толеранција за нацизам и фашизам, за било који облик тоталитаризма и ропства, папоцезаризма
(клеро-етатизма) и цезаропапизма (иначе то није православни народ, то није православна црква).
Једно је сигурно: ако православци не одбране православље, Цркву Христову, хришћанска Европа
нестаје, јер западна Европа више није хришћанска. Ако одбранимо Православну Цркву, Европа ће
се, дакле, поделити на хришћански исток и антихришћански запад. Само што би сад светло сијало
на истоку Европе, а запад Европе би био у мраку и тоталитаризму.
Свако ко се у православним народима бори(о) против Православне Цркве и свако коме су (били)
пријатељи непријатељи православља а непријатељи православци, свесно или несвесно, служи(о) је
непријатељима свог народа, непријатељима Христа. Кад видимо политичке одлуке које доноси
Грчка и шта ради Васељенска патријаршија, делује да је православље у Грчкој (а без Грка ни ми
Словени не би били православци, хришћани), доживело тежак пораз. Међутим, до пре само пар
деценија православље је било прогоњено у комунистичкој Русији, Србији, Бугарској и Румунији, па
је православна црква преживела. Не губимо одмах наду да ће и православни Грци победити
глобалисте који су окупирали Грчку и ,,мењају свест” грчком народу. Исто тако, не губимо наду да
ће се Румунија и Бугарска ослободити окупације, Румунија је већ на том путу после избора који су
управо завршени, па поништени. Чуо се глас румунског народа који жели мир и добре односе са
православним Русима, Србима и Бугарима.
Оснивање савеза проправославних држава једини је начин да православни народи опстану као
православни народи; да сваки од ових народа негује свој идентитет, традицију, културу, језик и
писмо, а да се истовремено победе и јерес етнофилетизма и јерес екуменизма. Нико не може сам да
се бори против непријатеља православља, чак ни Русија (која може да постане империја и да
православље замени неком идеологијом, а то би био прекид са руском традицијом), посебно ако
против себе има и остале православне државе, народе или цркве. Грчка не може да опстане као
православна држава без помоћи Русије, Русија неће остати православна држава ако је циљ да
Москва постане нови Рим, а и Руси су примили православље преко Грка и Срба који су папизам
одбацили још у средњем веку.
Ако је Христос посреди нас, православни народи ће постати једни другима најближи, а у Цркви
неће бити борбе за превласт, за ,,православног” папу, јер знамо да је Христос глава Цркве.
Дакле, заједница проправославних држава (границе православне цивилизације) била би једино
сигурно уточиште за Цркву и хришћане у оваквом свету. Што ништа не значи за лично спасење
душе. Хришћанину је за спас своје душе од користи кад га непријатељи прогоне.
Са друге стране, ако је народ христијанизован и већину у држави чине православци, нема логике да
живе у нехришћанском систему вредности и да се народ дели око идеологија чији су идеолози
антихришћани, а Цркву да прогони држава (још мање да Црква служи антихришћанској власти или
окупаторима). Црква је одвојена од државе, држава не може бити (идеално) хришћанска, али може
бити прохришћанска, проправославна држава, а не антихришћанска творевина, као до сад.
Ако смо браћа и сестре у Христу, и због вере у Христа нас прогоне, нема логике да православне
народи не створе савез православних држава и нема смисла да се помесне цркве не понашају као
да су део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Православно становиште
У антици, Европа је била паганска.
У средњем веку, Европа је била пола паганска, а пола хришћанска (никад није христијанизована до
краја).
У модерном добу, Европа је више паганска (нехришћанска), него хришћанска.
Европљани и хришћани не постају мањина само у свету, него и у Европи и Северној Америци (због
миграција и друштвеног инжењеринга или melting pot-a). Европски човек постао је највећи
непријатељ Европе. Европски човек жели да цео простор европске хришћанске цивилизације
претвори у антихришћански.
То најбоље доказују свечане церемоније отварања Олимпијских игара у Лондону 2012. године и
Паризу 2024. године, потпуно сатанистичке.
Православни народи или православне цркве последње су упориште хришћанства у Европи, тиме и
нада да цела Европа може да се христијанизује.
На пример, ако Пољаци, Словаци, Чеси и Мађари желе да (п)остану хришћани, то могу само (у тим
државама већ постоје православне цркве) као део источне православне или хришћанске Европе, а
не као део Запада.
Одбраном православља и поделом Европе на православну источну Европу и антихришћанску
западну Европу, заустављамо дехристијанизацију Европе и остављамо могућност да и западна
Европа постане хришћанска или православна. Само да се искрено покају и поверују у Христа.
Сваки православни народ има своје цркве и велику дијаспору на Западу, поред тога, све више
Западњака прелази у православље, ту су и дијаспоре латиноамеричких народа, тако да су чуда
могућа. Остављамо могућност да се то чудо догоди, али се у реалности спремамо као да тог чуда
неће бити.
Да парафразирам Милоша Црњанског: време је да се ствари сагледају са чисто православног или
хришћанског становишта.
Па да почнемо од Украјине. Украјина је чисто православни и словенски проблем.
Рат у Украјини догађа се у срцу православља или у чисто православној и словенској земљи.
Украјина се граничи са Русијом, Белорусијом, Молдавијом, Румунијом (православне државе),
Пољском, Словачком (словенске државе) и малим делом са Мађарском (једином несловенском и
неправославном државом, али данас савезником православних и словенских држава).
Западноевропљани вековима користе широм света тактику ,,завади, па владај”, исту користе и међу
православним и словенским народима.
Иако смо то знали, дозволили смо да рат у Украјини између два православна и словенска (или
унутар истог) народа изазову и у њему учествују на страни Украјине Англоамериканци, Немци,
Французи, Јевреји, Турци… Кијев је марионета неправославних и несловенских сила.
Русија сада доводи војнике из Северне Кореје да се боре против војника са Запада који ратују на
страни Кијева.
Али, у рату највише гину православни Словени, и са једне, и са друге стране.
Западноевропљани би били веома срећни да у рат уђе и словенска Пољска.
Зашто смо то дозволили?
Да ли је касно да се грешке исправе?
Да ли је касно за свеправославни сабор?
Да ли ће православни Грци и православни Руси због Украјине постати љути непријатељи, као да
нису исте вере?
Да ли православни Срби могу да нешто учине да се помире Руси и Украјинци, Руси и Грци, Руси и
Румуни, али и Руси и Пољаци?
Кад би православна Грчка престала да подржава неканонску украјинску православну цркву и кад
би Пољска, Словачка, Мађарска и Румунија, као НАТО државе које се граниче се са Украјином,
изашле из НАТО и престале на било који начин да подржавају режим у Кијеву, рат у Украјини би
сутра био готов. Подразумева се да и Русија мора нешто да мења у својој спољној политици.
У Укранији, али и у осталим споровима између православних и словенских народа (као нпр. око
Северне Македоније) све зависи искључиво од наших међусобних односа.
Или смо браћа у Христу, или нисмо.
Блиски исток и Света земља
Турци нису дозволили Курдима да имају своју државу, иако су Курди имали аутономију у оквиру
Османске империје.
Французи и Енглези нису створили и Курдима државу, иако су то могли, да су хтели.
Нама православнима, Курди су ближи, него Турци.
Турска је окупирала део Кипра, подржала је разбијање СФРЈ, нападе на Републику Српску,
окупацију Косова и Метохије, наоружава режим у Кијеву, подржава џихадисте у Сирији…
Курди не одустају од свог циља и само је питање времена кад ће остварити свој циљ и да ли ће
Курдистан да обухвати само територију нпр. источне Турске, или и северног Ирака, или и део
северноисточне Сирије и севернозападног Ирана (или би ту имали посебне аутономије?). Сирија и
Ирак су протекторати. Турска има више непријатеља него пријатеља у свету, Турска је дубоко
подељена земља између следбеника Ататурка и исламиста, отвара се простор за Курде да створе
своју државу.
Јермени су доживели геноцид од стране Турака и желе да врате своје територије које су данас део
Турске, а свакако би и Грци желели да врате део својих територија у Малој Азији.
Нама православнима је у интересу да Грузија буде јака и стабилна, да и Јерменија буде јака и
стабилна, да постоји Курдистан и да Сирија и Либан буду наши блиски савезници. И још ако би
Грци вратили део Мале Азије (Аја Софија је грчка православна црква)…
Грчка је православна држава, Грузија је православна држава, Јерменија је православна држава, у
Сирији и Либану живе и православци, то су старе хришћанске земље (Антиохијска патријаршија у
Православној Цркви заузима треће место у диптиху).
Ако би православци помогли Курдима да оснују своју државу, Курдистан би био наш савезник.
У том случају, цео простор од Балтичког мора до Јадранског, Црног и Егејског мора (Балкана) и од
Кавказа до дела Леванта био би под контролом православних и словенских народа, где би у миру
живели са несловенским и неправославним народима који ту живе вековима.
То би нама Србима много значило, јер смо први на удару Запада и више се не бисмо налазили у
изолацији НАТО држава и не би нам претила било каква опасност са Истока, сви источни суседи
били би наши савезници. Исто тако и наш северни сусед, Мађарска. Албанија би остала потпуно
изолована на југозападу, ако би остала савезник Запада и џихадиста. Делови Хрватске и Босне и
Херцеговине и Албанија остали би неко време ,,меки трбух” Балкана.
Тако би се разбио атлантистичко-католички пројекат ,,Интермаријум”, односно, простор између
три мора (Балтичког, Егејског и Јадранског) не био био под контролом Лондона, Вашингтона и
Ватикана.
Са северне и јужне стране Црног мора пролази и нови кинески пут свиле или „Један појас, један
пут“.
Црноморски регион, Балкан и Мала Азија су копнено-саобраћајна веза између Азије и Европе, то је
средиште Евроазије. Туда пролазе и највећи нафтоводи и гасоводи између Европе и Азије.
Нормално је да тај простор буде под контролом народа који ту живе и којима је Бог дао ту земљу.
То би могло да се оствари до краја 21. века.
Сад се око наше територије боре Запад и Кина. Ту су у џихадисти који се шире и ка Москви и ка
Београду и Бечу, Риму, Берлину, Паризу, Бриселу и Лондону.
Ово о чему пишем може успети једино ако постоји свеправославна саборност.
Затим словенска саборност.
Остаје питање балтичких држава, и Хрватске, Словеније и Аустрије. Није решење да Русија војно
окупира Литванију, Летонију и Естонију, а не може да дозволи НАТО базе у тим државама, као ни у
Финској и осталим скандинавским државама. Хрватска и Словенија би у оваквој подели карата
лоше прошле, што би било праведно. Етнички Аустријанци (Германи) ће до краја века постати
мањина у Аустрији, већину ће чинити Словени и Турци. Тим путем иде и Немачка.
Највећи проблем је како да се мирним путем реши питање Турске и Курдистана и Сирије, а са тим
и Либана и Израела и Палестине, где се налази Јерусалимска патријаршија.
Мир на Блиском истоку није на видику. Сирија, Либан и Турска су у културном смислу ближе
Европи, него Саудијској Арабији и Авганистану и талибанизација ових држава неће успети. Не
може успети ни христијанизација, као ни европеизација или вестернизација. Због нафте и гаса тај
регион желе да контролишу САД, Велика Британија и Француска. Иран се повукао из Сирије, али
су остале руске војне базе. У Дамаску је запаљена амбасада Ирана. Амбасаду Русије и руске војне
базе нико не напада, Русија има контакт са опозицијом која је срушила Асада који је добио азил у
Москви. Саудијска Арабија поздравила је смену власти у Дамаску. Војска САД гађала је ракетама
кампове Исламске државе у централној Сирији. Направљен је договор између Русије, Ирана,
Турске, Саудијске Арабије, САД, Велике Британије, Француске и Израела да Асад оде са власти, а
да Исламска држава не дође на власт. Али, да ли ће успети да се договоре и ко ће да влада? Успели
су да се договоре кога неће на власти, биће много теже да се договоре кога хоће и да Сирија остане
у садашњим границама, посебно кад се има у виду и курдско питање, али и да ИСИС неће
одустати од својих циљева. Највећи проблем на Блиском истоку остаје питање Палестине и то је
највећа препрека за договор између Јевреја и Арапа, генерално између Јевреја, хришћана и
муслимана.
Мир у Украјини је на видику. Рат у Украјини морао би бити последњи рат између два словенска и
православна народа. Потребне су године да се изгради свеправославна саборност, економија и
заједничко тржиште, заједничка одбрана и спољна политика, затим да се у то укључе и државе
Вишеградске групе, да би онда решавали питање Блиског истока.
Аја Софија, манастири у Кападокији и Антиохији и Јерусалим (Храм Васкрсења Христовог) су
света места православља и кад обранимо православље у Европи морална обавеза је да штитимо и
света места, православне цркве и вернике на Блиском истоку, донети мир и у тај део света и тиме
спречити на граници између Мале Азије и Леванта продор џихадиста на Балкан и Кавказ и даље у
Европу.
Са друге стране, на Алпима и Дунаву био би заустављен сваки покушај ,,похода на Исток”, са
Запада на Русију и Балкан и даље у Азију.
Кад би западна граница православно-словенског савеза била од Трста преко Прага до Балтика, а
југоисточна између Мале Азије и Леванта, и да део тог савеза буду све државе ЗНД, говоримо о
тржишту већем од ЕУ (без држава источне Европе), већем од тржишта САД и Канаде, довољно
великом да се бори са конкуренцијом из Кине и Индије…
Заједно би се лакше одбранили од спољашњих непријатеља, од другачијих култура и традиција,
али и од економске окупације Запада, Кине и богатих арапских држава и Јевреји више не би
контролисали главне токове новца. Заједно би лакше штитили и света места на Светој земљи.
Морамо да оставимо могућност да ће католичке државе средње Европе остати део Запада, и да ће
исламске државе на Блиском истоку остати непријатељске, да ће Запад користити исламске
терористе за нападе на православне државе, да ће ционисти наставити рат против православља, и
да неће бити мира у свету, да ће напади на све нас православне и даље да долазе и са Запада и са
Истока.
Једини начин да преживимо у таквом свету је свеправославна саборност. У војном смислу, са
Русијом на челу, савез православних држава не би нико могао да порази, могао би да се одбрани од
сваког спољашњег непријатеља, одакле год да долази. Једино тако би имали и неке шансе да
спречимо или одложимо Трећи светски рат.
НАТО ослабљен словенским и православним државама које би изашле из тог савеза и постале део
савеза православних држава не би смео да улази у рат са Русијом која би поред себе имала остале
православне државе, а још мање исламске државе које не могу војно да паририају малом Израелу.
Кина би такође искључила такву опцију.
Савез православних држава може постати тампон зона између НАТО и исламских држава и веза
између Европе и Азије.
Ако не створимо савез православних држава, не знам колико нам Бог може помоћи.