Необично спектакуларни Теслини огледи оставили су дубоки утисак на руског цара Николаја II. Руски император Николај II је веровао у Николу Теслу, тада када је Ј П Морган отказао финансирање пројекта “светски телеграф”. Цар је тражио да му лично министри реферишу рад Тесле на бежичном преносу енергије на велика растојања.

11 јула 1934 године “New York Times” је објавио вест је да је чувени физичар, Никола Тесла измислио “зраке смрти” који су у стању да униште око 10.000 авиона на удаљености до 400 километара. Говорило се о, до тада невиђеном, застрашујућем оружју и да никаква заштита и одбрана не може да спречи рушилачку снагу тог оружја.

Никола Тесла и споразум са Русима. Теслини зраци смрти и Руси

Вест “New York Times-а” о Теслином изуму тзв “зрака смрти”, произвела је ефекат информационе бомбе, чији ударни талас је буквално за неколико дана обухватио цео свет. Писало се о томе да је то страшно оружје измислио српски геније, који ради у Сједињеним Америчким Државима.

У случају да се примени ово оружје, то значи да би тенкови, бродови и авијација постали непотребни и бескорисни, јер би само један Теслин “топ” могао да уништи хиљаде авиона на удаљености од 250 миља (400 км). Од новог оружја, како је тврдио светски признати геније електричне струје”, не би постојала никаква заштита.

У исто време, када и Тесла, на другом крају планете, у Русији, петербурски професор Михаил Филипов, изнео је идеју да енергија експлозије може да буде пренесена дуж усмереног електромагнетног таласа. Он је тврдио да на такав начин енергија може да буде пренесена на велика растојања. Рецимо, сматрао је да снагом велике експлозије у Москви може да се изазове разрушење у непријатељској Османској империји.

Познати Руски научник, Михаил Филипов (рођен 12 јула 1858 – Тесла 10 јула 1856 !!), бавио се истраживањем електромагнетних таласа и експериментима по преносу енергије експлозије на растојање (хипотетицки- зрак Филипова). Познато је његово писмо, упућено редакцији новина “Сан-Петербургские Ведомости”:

«Још у раној младости, прочитао сам у Бокла (енглески научник-прим) да је проналазак праха учинио рат мање крвопролитним. Од тада ме је пратила мисао о могућности таквог проналаска, који би рат учинио готово немогућим.”

“Ја сам управо пронашао и практично пробао моје откриће, које би требало да укине ратове, јер ће постати бесмислени „- писао је Михаил Филипов.

„Реч је о мом открићу начина предаје енергије на великим растојањима преносом таласа експлозије, при чему, судећи по примењеном методу, та предаја је могућа и на растојања од хиљаду километара, тако да, ако се експлозија произведе у Петербургу, могла би се предати њено дејство, на пример, у Константинопољ. Вођење ратова на таквим растојањима постају сасвим бесмислени. Више детаљно ћу своја објашњења објавити на јесен у Академији наука. Експерименти су нешто успорени због опасности материјала који се користе, веома су експлозивни и отровни.” У научним круговима су знали да је Михаил Филипов, проводећи у својој лабораторији експерименте по бежичном преносу електричне енергије по ваздуху, чак успео да из Петербурга упали лустер у Царском Селу.

Али, своје експерименте није довео до краја, Михаил Филипов је умро при необјашњивим околностима 12 јуна 1903, где је нађен мртав у својој лабораторији. Документи и папири су из лабораторије нестали. Загонетна смрт научника, заинтересовала је стампу: пре свега Михаил Филипов је био оснивач и уредник првог у Русији часописа “Научни коментари”, који је излазио из штампе још од 1894 године и на коме су сарађивали Мендељејев, Бекетов и други познати руски научници тога доба. Сам Мендељејев је говорио о томе да идеје Филипова нису из области фантастике, јер талас ескплозије је могуће предати на растојање, исто као и талас светлости или звука.

Осим тога, Михаил Филипов је превео на француски језик главно дело Мендељејева “Основи хемије” где је формулисан познати закон и тзв Таблица Мендељејева . Тако је цео свет сазнао о капиталном делу Мендељејева. Управо су Руси дужни одати признање Филипову и за свој први сателит и открића у савременој космонаутици.

“Природа електрона је неисцрпна”- писао је Михаил Филипов.

И вероватно ће касније Лењин од Филипова преузети знамениту формулу “Комунизам = совјетска власт+електрификација”.

Михаил Филипов је био не само популаризатор научних идеја тога времена, већ и крупни писац, математичар, економиста, хемичар, експериментатор, теоретичар везе између науке и идеологије марксизма, убеђени револуционар, публициста. Бавио се и белетристиком. На тако важног човека, пажњу је обратио и руски император Николај II.

Сам Филипов је говорио о томе да се слични експерименти о бежичном преносу енергије на даљину, воде и у Америци. Највероватније је имао у виду истраживања и експерименте Тесле, које је он проводио у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу. Знало се да је Тесла могао упалити сијалице без подкључења на струју и развијао је идеју ‘светског телеграфа”. Wardenclyf торањ , кога је изградио Тесла на Лонг Ајланду је требао да реши проблем бежичне предаје електроенергије на било које растојање.

Михаил Филипов је изучавао ултракратке таласе, дужине око милиметра, које је добијао помоћу искричавог генератора. Ни до данас својства таквих таласа нису до краја изучени, а Филипов је нашао начин како да преобрази енергију експлозије у уски сноп ултра кратких таласа.

Остаје питање: да је Михаил Филипов успео да објави свој метод, можда би се он користио у Првом светском рату, или можда би крупни градови Европе и Америке били разрушени ? Или, ако би се данас експлозија атомске и хидрогенске бомбе предавала на растојање ? Куда би дошао наш свет ? Наука је потребна само за мирољубиве сврхе. ?! А шта ако би се таквим методом предавала енергија на растојање, и омогућила индустријализација неразвијених земаља?

Међутим, од мирног преноса енергије, до коришћења овог изума у војне сврхе само је мали корак.

Никола Тесла и преговори са Русима

Иако је било много спекулација на тему “зрака смрти”, главним доказом њиховог постојања сматрала се сама чињеница да је на овом пољу низ година радио истакнути проналазач из области електричне енергије Никола Тесла. Тачније рецено, Тесла је од 1899. почео да ради на проблему бежичног преноса електричне енергије на велика растојања. И не дочекавши практичне резулате торња Варденклуф Теслин спонзор, један од најбогатијих американаца, Џон Пирпонт Морган, раскинуо је уговор са Теслом. После Моргана уговор су отказали и други амерички бизнисмени.

Међутим, све то није сметало руском цару Николају II да поверује у корисност и перспективу бежичног преноса енергије на велика растојања.

У меморандуму, који је Савет Министара упутио императору 13 јануара 1913 између осталог се говорило: “Ваше царско величанство је током боравка минуле јесени у иностранству благоизволело удостојити највишим пријемом америчког грађанина Франка Гарднера и саслушати његов извештај о проналаску инжењера Тесле могућности бежичног преноса електричне енергије на велика растојања. Током овог сусрета Ваше величанство, односећи се са великом симпатијом према овом проналаску, всемилостиво је дозволило Гарднеру да дође у Русију ради спровођења истих огледа у присуству Вашег величанства. Истовремено Министар царског двора објавио је Гарднеру да до спровођења огледа треба да поднесе детаљне услове како за производњу, тако и за даље коришћење у Русији предложеног проналаска. На основу тога 24. новембра 1912 Гарднер је поднео писмени предлог који укључује главне разлоге за коришћење даног проналаска у границама наше отаџбине.

Идеје Тесле су се тако допале цару да је он на извештају написао следећу резолуцију: “Овај изум би требало применити у Русији раније него га примене у другим земљама, предложити Савету Министара да поверљиво размотри предлог, после чега мени лично поднети извештај”.

Царска влада се суочила са веома тешким околностима. Провођење експеримената, судећи и по историји рада Теслиног торња, захтевали су огромна средства – било у новцу или ресурсима. Нико од министара се није решио да противречи императору, јер је за њега ова идеја постала омиљени пројекат. Зато су они искористили “заобилазни маневар” саопштивши Николају II у истом меморандуму о свим тешкоћама и проблемама.

У исто време, Савет Министара је одлучио да услове за извођење експеримената треба да диктира само руска страна:

“Савет је мишљења, да пре коначног закључка, треба поручити Главној управи поште и телеграфа и Радиотелеграфном савету да разради детаљне услове за спровођење у Русији (Теслиних-прим ред) огледа са бежичним преносима електричне енергије, с тим да у раду учествује и професор Петербурског политехничког факултета државни саветник Сателен”.

На крају се бука око бежичног преноса елекричне енергије почела стишавати.

1912 године руске новине су објавиле вести о томе да је Тесла продужио свој рад на проналаску и да је успут створио “наелектрисану вотку” која не изазива мамурлук. Ускоро је почео Први светски рат и Русија је на дуге године заборавила бежични пренос електроенергије и на “зраке смрти”.

Због објективних разлога– Грађанског рата и расула – Совјетска Русија је остала по страни од започетог у 1920-им годинама у свету изазваног интереса ка “зрацима смрти”.

У исто време у Црвеној армији се појавила шанса да се ближе упозна са “зрачним оружјем”. 19 јануара 1925 године, сарадник совјетске војне обавештајне службе, који је радио у Лондону под заштитом енглеско-совјетског трговинског предузећа “Аркос”, регистрованог у Лондону, припремио је извештај, који се односио на “Зраке Смрти”:

После ударних реклама о његовим “зрацима смрти” у штампи, Тесла је успоставио контакт са представником совјетске војне обавештајне службе у САД-Леонидом Толоконским,који је имао дипломатско прикриће. 29 новембра 1934 г, комесар одбране (Министар одбране) Воросилов реферише Стаљину:

“ У јулу месецу те године познати амерички научник-физичар Никола Тесла се обратио нашем генералном конзулу у Њујорку, Толоконском, са изјавом да је као резултат 30 годишњег рада, успео да измисли апарат, помоћу кога он може да шаље “зраке” по етру, са навођењем, који могу да униште објекте, на које су отправљени. Овај изум, он би хтео да предложи совјетској влади, која се, како он зна, јединствена бори за мир, а његов изум се јавља средством одбране, тј средством које обезбеђује мир. Тесла је такође говорио, што се он ,као словен, с дубоким симпатијама односи ка огромним успесима наше “словенске државе”.

Разматрање техничке стране овог дела Толоконски је поручио двојици инжењера, један од њих, Артак Вартјањан, се сматрао водећим специјалистом по радио системима у Управи за шпијунажу.

“По инструкцији г Толоконского, наших 2 инжењера-електричара, који раде у САД, г Смољенцева и Вартјањана (оба чланови партије), срели су се са Теслом, да би боље детаљно сазнали карактер његовог изума. У низу беседа са Вартјањаном и Смоленцевим, Тесла је о свом изуму рекао следеће:

Он је открио начин дробљења материје (челика, живе и др материјала) на најситније честице, приближавајући се величини молекула. Он је нашао начин како да пошаље много милионо волтажну електроенергију тој уситњеној материји. Користећи закон одбијања истих полова уз помоћ свог апарата, он може слати “муницију” силе 20-50 милиона волти у виду непрекидне или испрекидане струје по заданом направљењу на растојање од 1000 миља. Он је измислио начин неутрализације честица у моменту када оне лете из апарата: губећи свој електрични набој, честице материје у виду најситније “муниције”, могу летети кроз ваздух са брзином скоро истоветној брзини светлости. Таква “муниција”, веома малог диаметра (например 1 кв мм), по мишљењу Тесле, може да уничти како живе, тако и механичке циљеве и никаква одбрана није у стању да се заштити од њиховог разорног дејства.

Тесла је категорично одбио да детаљније разговара о свом изуму. Вартјањан га је замолио да састави забелешку, али и у њој он ништа није открио, додавши само да је његов “систем испробан у условима лабораторије”.

Воросилов је реферишући изнео и Теслине услове:

“Што се тиче услова на којима Тесла спреман да нам преда свој изум, Тесла је саопштио Смоленцеву и Вартјањану да је спреман да преда комплет цртежа и техничких спецификација свог система, као и техничке податке свих процеса, под условима да му се за израду тих докумената плати унапред 25,000 долара, из којих он мора да плати за услуге својих инжењера, цртача и друге радове. После пријема и изучења материјала совјетских специјалиста, по мишљењу Тесле, совјетска влада може да се увери у велику практичну вредност његовог изума, а када се уређаји инсталирају, совјетска влада треба да плати крупну суму ‘по свом нахођењу”.

Може се претпоставити да је војно руководство разматрало и могућност да позове Теслу у СССР, а затим да га остави у земљи заувек, као сто се то десило у истој 1934. години са физичаром Петром Капицом. Али како је саопштио Воросилов, Тесла је одбио понуду:

“Тесла се отказао од путовања у СССР, говорећи да је стар, но изјавио је да жели да руководи изградњом његовог система, ако се то прихвати.

Замислио се Воросилов и над питањем: може ли се веровати Тесли?

“Теслини радови у области физике донели су му светску славу. Тесла има у Америци неколико стотина патентованих изума. У америчким научним круговима –Теслу сматрају највећим проналазачем после Едисона. Теслин предлог изазива неку врсту сумње због своје фантастичности. Али за озбиљност његовог предлога говори његово име научника који ужива огроман ауторитет у свету”.

На крају је Воросилов препоручио да ради ближег познанства са Теслом и његовим изумом, треба послати преко океана начелника управе за комуникације Црвене армије Николаја Сињавског, а новац би платила војна обавештајна служба:

“Узимајући у обзир да ризик није нешто велик, препоручио бих да у САД оде др. Сињавски и још неколико наших добрих стручњака – електричара ради прелиминарних преговора, а такође дозволити њима да плате 25000 долара из буџета Народног комесаријата за одбрану ради наруџбине цртежа и спецификација на овај Теслин изум”.

21 децембра 1934. Политбиро је одлучио:

“Усвојити предлог Воросилова о куповини и техничкој помоћи проналаска америчког научника Тесле и издвојити у те сврхе 25000 долара”.

Вративши се из Америке Сињавски 26 јула 1935 реферише Воросилову о преговорима са Теслом:

Склопио сам споразум са Теслом на основу кога се он обавезује да ће:  Завршити за нас пројекат до завршетка инсталације опреме, предати детаљне и исцрпљујуће цртеже, предати комплетан опис изума, редовно консултовати и помагати за време инсталације уређаја у СССР-у. Тесла може по нашим питањима то да уради у Америци преко Варјтањана. Рок завршетка радова – 4 месеца.

У складу са решењем Политбироа, за ове послове сам уплатио Тесли 25 000 долара.”

Додуше, Сињавски је приметио неку чудноватост:

“Тесла нам је рекао да је све теоретски прорачунао и да уређај треба да ради. Али у пракси он није имао могућности да то испроба, јер у америчким условима, то урадити без субсидија (новца) је тешко извести. Истовремено у “Амторгу” су ми рекли да Тесла располаже приватним капиталом око 3.000.000 рубаља”.

Ако су подаци које је пружио “Амторг” истинити, онда је то значило да Тесла није хтео да ризикује својим новцем. Али Сињавски је сматрао да има смисла пробати:

“Оригиналност Теслиног предлога, његов ауторитет у науци и велико искуство у радовима по преносу енергије, представљају за нас интерес да се то и оствари и имају за нас велико интересовање. Мислим да овде, ризикујући 25.000 долара, можемо да урадимо велике ствари”.

Да ли су се оправдале његове наде или не – остаје тајна. По неким подацима, Тесла је предао Вартјањану своје цртеже и прорачуне, иако је предлагао свој изум Америци, Енглеској и Југославији. Говорило се да су после његове смрти у 1943. његови наследници и америчке тајне службе још дуго тражили баш један примерак управо тог “зрачног топа”, намењеног Русима.

(Башта Балкана)

Ознаке: бежични пренос енергије, Никола Тесла, Русија