Прочитај ми чланак

Није само КиМ, Вучић продао целу Србију: Задужио нас 55 милијарди евра!

0

Како и зашто је корумпирана „машина" евроатлантске администрације, а пре свега пребогата и бахата бирократија Европске уније, пуну деценију плаћала криминални и аутократски режим Александра Вучића. Са којим циљем је преко 200 милиона евра (годишње) бесповратних средстава из такозваних ИПА и других ЕУ фондова, отишло директно у џепове личног режима Александра Вучића. Такође, у периоду од 2014. године (када је Србија отворила приступне преговоре са ЕУ) до 2020. године (када је почела корона криза), Вучићев режим је сваке године на име „структурних и кохезионих фондова" добијао 1,1 милијарди евра нето, односно 7,7 милијарди евра укупно. Оно у шта је утрошен тај новац, није добра донело грађанима Србије нити реалним државним интересима. Србија и сваки њен грађанин, у годинама Вучићеве диктатуре, бивали су све сиромашнији. И сваки европски комесар је знао за то. Јер Европској унији и свакој влади САД, „балканска политика" а посебно политика према Србији, подразумева да има послушног идиота, штеточину и економског убицу. А, Вучић се у протеклим годинама у том смислу „одужио" инспираторима овога злочина. А, хоће ли они њему, сад кад су му најпотребнији? Сад кад се исповеда и тражи „последње причешће" од пар милијарди евра.

Известилац Европског парламента (ЕП) за Србију Владимир Билчик, шеф европске дипломатије Жозеп Борељ, европски комесар за проширење Оливер Вархељи, председница Европске комисије Урсула Фон Дер Лајен, европски комесар за правосуђе Дидије Рејндерс и читава садашња генерација највиших функционера Европске уније, директно су одговорни за деценију диктатуре коју је до сада спроводио Александар Вучић и његов криминализовани режим.

FOTO: Printscreen

Није далеко дан, кад би у ослобођеној Србији неко морао да тужи ове људе за подстицање диктаторског режима А. Вучића, за финансирање његових криминалних кланова и политичко-економске и медијске мафије, за кршење свих људских права, за ликвидацију парламентарзима, за планирану, геноцидну политику изгладњивања већег дела становништва намерним сиромашењем најслабијих слојева друштва, за такође планирану и реализовану отимачину најбољих, најшколованијих српских лекара, инжењера, програмера, врхунских научних радника и младих породица у најбољем репродуктивном донбу, са идејом потпуне и трајне асимулације, већ у првој генерацији.

И након деценије диктаторског режима А. Вучића, „благонаклоност“ Европоске уније и свих евроатланских служби према њему није престала. А, нови докази у прилог томе, само се нижу…

У години (2023) суочења са горким истинама, Србија ће и службено сазнати да је режим Александра Вучића продао не само Косово, него и читаву државу. Србију без Косова, ставио је као „залог“ за милијарде евра и долара кредита узетих из зеленашких фондова ММФ, Светске банке, ЕБРД, кинеских државних банака, те америчких и арапских инвестиционих фондова.

Укупан биланс ове катастрофе са којм се Србија суочава, износи преко 55 милијарди евра (спољни и унутрашњи дугови, стара и нова дуговања, камате…)

Упркос чињеници да је наступила клиничка смрт државе Србије, Европа је одлучила да похвали режим Александра Вучића, па је, сабирајући „успехе“ његовог режима, дана 18. јануара 2023. године, у Нацрту резолуције за Србију, Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ) „поздравила усвајање уставних амандмана путем референдума“ (из јануара 2022. године) „као и припрему других подзаконских аката, у сарадњи са Венецијанском комисијом и њихову имплементацију“.

Ни то није било довољно па су га посебно похвалили „за избор новог сазива Народне скупштине у априлу 2022. године“, за који је посебно истакнуто да представља сазив већег политичког плурализма! Дакле, Вучић је добио све похвале за ликвидацију парламентаризма у Србији, аплаузе за спрдњу са Скупштином Србије, за претварање овог највишег законодавног тела у Србији, у свакодневну параду курви, лопова, наркомана и, на жалост, сталну изложбу психички болесних икебана. А, сви они заједно, „активно учествују“ у разним скупштнским одборима, за безбедност, спољну политику и слично…

Да би било јасније и да би правилно схватили овакве врсте „награда и похвала“ редову Вучићу, треба знати да му је посредством једног „побратима“- диктатора из региона, понуђено „још мало времена“, али под условом да он или „председник владе“ потпише „акт о узајамном признању Републике Србије и Републике Косово“, те да се Србија „усагласи“ европским економским и сваким другим санкцијама према Русији.

У то име, истог дана, на истој седници, представници земаља чланица ЕУ, Западног Балкана и Турске, Европске комисије, Европске централне банке и представници централних банака Западног Балкана и Турске су на годишњем дијалогу о економској политици одржаном у Бриселу „поздравили снажан економски опоравак Србије 2021. године и разговарали о текућим и будућим изазовима“.

У међувремену, смишљен је чак и један посебан „програм“ који је нека врсте „анестезије“ коју добија режим Александра Вучића и он лично. Уколико да неким чудом „заболи“ ликвидација Србије као државе и коначна отимачина Косова. Програм се зове „ЕУ за тебе“, а циљ му је „да охрабрују Србију да ојача средњорочну одрживост јавних финансија, настави реформе у циљу даљег унапређења пословног окружења за улагања“, те да „озелени“ енергетски сектор, „диверсификује“ снабдевања енергијом и укупног енергетског комплекса.

Преведено на матерњи језик, ово би требало да значи да ће инжењери и други стручњаци за енергетику из Норвешке, преузети српски енергетски сектор. У плану је и да „кум Никола“ добије од Норвешке нека „обештећења“, али и „стручњаци ЕПС“ који су замало сасвим сахранли ово државно предузеће.

Чиме је још Европска унија „охрабрила“ Вучића, на самом почетку 2023. године?

Како говоре оригинална документа ЕУ (извор овог магазина имао увид!) којима се Србији, тачније режиму Александра Вучића упућује „шест препорука за наредну годину“, до краја марта месеца ће морати да он лично „или председник владе“ стави потпис на коначан акт поменутог „узајамног признања Србије и Косова“.

Друга препоруке тиче се „брзог отклона руског утицаја и санкције Русији“, а осталих четири су економски модалитети о преживљавању Вучићевог режима до краја 2023. године. И све ово, под условом да не буде општенародне побуне и уколико диктатор не одлучи напрасно да поднесе неопозиве оставке на све функције. Толико му Европска унија и САД дугују.

Дакле, одлучили су да му дају мали, помоћни „падобран“, па после, како се снађе. Занимљиво је како је државни секретар у Министарству финансија Србије, Гојко Станивуковић, одједном, преко ноћи, послао у име „Малог и Великог“, поруку следеће садржине: „Србија чврсто стоји на свом европском путу и њен први и основни спољнополитички циљ и приоритет пуноправно чланство у ЕУ…У том погледу, подршка ЕК и држава чланица је од највеће важности. Имајући у виду светску економску кризу, можемо бити задовољни досадашњим резултатима“.

Тај неки Станивуковић, потпуно небитан у укупности државне трагедије која је снашла Србију, похвалио се, не знајући очигледно ни шта прича, да је „јавни дуг Србије 52 одсто БДП“, те да је он „потпуно под контролом“. Скоро у исто време, његов министар Синиша Мали, хвалио се како је продао још милијарду и по евра вредне државне обвезнице“, те да је то „дивна ствар“ коју неће он плаћати него она сиротиња која је и до сада плаћала сва лудила најгорег режима у послератној историји европског континента.

А, упркос свему томе, известилац ЕУ за Србију, Владимир Билчик, врло бираним речима саветује Вучића: „Србија треба да уради три ствари. Прво: да настави структуралне реформе, посебно у области енергетике. Друго: да се настави дијалог Београда и Приштине. Треће, али најважније и можда одлучујуће: да више сарађује с нама (ЕУ) и суочи се с руском агресијом у Украјини. То такође укључује елементе наше спољне политике, наше декалрације, али и санкције и рестриктивне мере против Русије“.

Укратко речено: све је већ договорено, испричано, само потписуј. Уосталом, зашто би и бринуо, кад у Београду постоји преко тридесет страних војних мисија, углавном са Запада (поједине са великим буџетима), које одлично сарађују са владајућим режимом. И свака од њих има одличан „мониторнинг“ и познаје сваки педаљ државе у којој службују и сваког важнијег човека у мртвим институцијама Р. Србије. Подаци из „финансијских извора“ евроатланских институција, говоре да је током Вучићеве деценије у Србији, у обавештајне послове уложено најмање новца. Није ни требало, Вучићев режим је био више него лојалан. Толико да је „неко са стране“ одлучио да спашава Србију. И о томе ће се тек чути. Ко, како и на који начин.

тамној страни мрежи евроатланских бирократија, где царују лицемерје, пљачке, корупције, медијске манипулације, контакти са мафијашким „босовима“ и њиховим фракцијама, најбоље говори њихов учинак у Србији али и државама такозваног Западног Балкана.

Каквим политичким „капацитетом“ располаже данашња администрација Европске уније, ако је ноторна истина да та заједница држава и народа није у стању ни саму себе да стави под контролу, у складу са законима које доноси, а истовремено чини све да се наметне као „тутор“ исто тако корумпираним режимима на Балкану који би да се придруже овом трагичном „Титанику“.

Другу страну медаље чини огроман новац, којим политичка елита ЕУ располаже и дели га квартално, годишње, краткорочно и дугорочно, према сопственим проценама, често и као награду у виду „опроста грехова“ и покриће за прљаве послове.

На примеру режима Александра Вучића, током последње деценије, таква „операција“ се показала више него продуктивном: што је више новца од фондова Европске уније стизало на рачуне потпуно приватизованих државних институција, то су грађани Србије бивали све сиромашнији, цене основних животних потреба све већа, медијски мрак све гушћи, а реалан страх од потпуно криминализоване једнопартијске државе, све већи.

Како европски комесари и уопште читава евроатланска администрација ради „по потреби тренутка“, најбоље се види на примеру званичног Извештаја Савета Европе о најкорумпиранијим државама на европском континенту из 2017. године. Наиме, на „топ листи“ те стручне анализе, Украјина је била на другом месту најкорумпиранијих држава у Европи.

Све дотадашње владе су у тој анализи описане дословно као криминалне, а политички лидери као мегаломански лопови (што се и данас може рећи за руководећу „елиту“ у Кијеву, на чијим иностраним рачунима леже милијарде евра и долара).

У овакав криминални рај, какав реално и јесте у врху ЕУ (и другим евроатланским организацијама), након краткорочног али ружног суочења са сопственим ликом, жели да се врати и Велика Британија. Јер, стара, посрнула, скоро изумрла империја, још је жељна насиља и пљачке, а повратак у чланство ЕУ (по скраћеној процедури) би „оживело“ ту њену криминалну страст. Такозвана пирамидална шема учлањења, још није завршена. У новим актима „о проширењу“, додатим након низа неформалних, полутајних састанака у Бриселу, Паризу и Берлину током 2019. године, виђен је читав Западни Балкан (по приоритетима), Турска (2030) у Украјина (по скраћеној процедури).

У међувремену се десио рат у Украјини и све планове суспендовао „ до даљег“. Остао је само део Западног Балкана, земље које су „у преговарачком процесу“.

Пад Александра Вучића у сопствену замку, тачније у руке евроатланских „официра за везу“, десио се много раније, још на самом почетку његовог првог мандата кад је потрчао у Лондон, у британско обавештајног гнезда, МИ6. Од тада, па све до момента кад је позвао грађане Србије „да прихвате реалност“, све је учинио да изигра и српске националисте, и „западњаке“ и „русофиле“, и разједињене грађанске покрете и криминалне фракције.

Успео је „да се обећа“ као млада, и руској и српској православној цркви, да прими и орден Светог Саве из руку патријарха СПЦ и орден Александра Невског из руку Владимира Путина. Успео је да мафији поклони Србију, да се Русији закуне на вечну „верност и пријатељство“, а читавој западној бирократији да „објасни“ како се баш он бори да савлада „десни екстремизам у Србији“, те да на сваком кораку оклевета народ Србије, држећи га као таоца заједно са малом, преосталом српском заједницом на Косову.

Не постоји ниједна личност или организација, како на Истоку тако и на Западу, са којом се овај опаки преварант није поиграо (или барем покушао да се поигра). Истина, игра је трајала и у супротном смеру. Вучић је очито препознао своје природно станиште па се брзо показао и као „пливач у канализацији“.

У тренутку (јануар-март 2023. године), кад ће га сви набројани „повериоци“ разапети, његова лична судбина постаје потпуно небитна. Кључно питање ће бити опстанак државе Србије и ко ће преузети одговорност за наступајуће догађаје у овој опљачканој и потпуно институционално разваљеној држави?

Европски систем за искључивање (познатији као „црна листа“) из 2006. године, који је требао да осигура да корумпиране компаније и похлепни јавни службеници не ослабе финансијске изворе Европске уније, практично више не постоји. Европско одељење за борбу против финансијског криминала, уз присуство европских комесара, пословних људи и одговарајућих стручњака из разних области, такође све ређе функционише.

А, последице су видљиве на сваком кораку. У Бугарској је недавно откривена читава мрежа превараната која је за новац фалсификовала сертификате о бугарском пореклу те се тако преко Бугарске стицало држављанство ЕУ, мада га је могуће и легално купити, у сред Србије (Ниш, Димитровград). Држављанства ЕУ или неограничене боравишне дозволе ЕУ спадају у оне које је на целом свету најтеже добити и због тога је велика потражња довела до стварања илегалног тржишта на којем корумпирани службеници многих земаља ЕУ зарађују новац фалсификовањем докумената.

Многи, чак и највиши функционери ЕУ су се обогатили само од таквих „баналних“ послова. Ноторна је чињеница, да постоје на стотине пребогатих криминалних кланова из земаља Азије, Африке па чак и Латинске Америке, које се баве трговином документима и „политиком усељења“ у ЕУ. Но, како изгледа, новца никад није довољно, па многе земље Европске уније почеле су да зарађују овуђењем програма под називом „Златна виза“, тргујући држављанствима и боравишним дозволама. У питању су милијарде долара. Само богати Арапи за себе и своје фамилије дали су, како неки извори говоре, дали су толико петро-долара да су могли њима да опреме и једну мању, супер луксузну државу.

„Златну визу“ по том систему, дакле, држављанство неке од земаља ЕУ, или трајну боравишну дозволу, може да добије онај ко довољно плати или инвестира.

Половина земаља ЕУ, међу њима Бугарска, Грчка, Велика Британија, Летонија, Литванија, Малта, Аустрија, Португалија, Шпанија, Мађарска и Кипар, нуде такве програме.

На тај начин је у протеклих неколико година купљено најмање 6.000 држављанстава и 100.000 боравишних дозвола, о чему сведочи и један од новјих истраживања организације „Глобал витнес“. Иначе, од почетка примене овог програма, укупан приход од продатих докумената на просторима Европске уније, износио је око 25 милијарди евра. А, Вучићева страначка мафија, уместо продаје „златне визе“, зарадила је око 50 милиона евра на илегалном транзиту избеглица у ЕУ. И одлично је ишло, јер су чак и мигранти из Азије, бежали од Вучићеве Србије.

Два лице Европске уније могуће је видети и на примеру једног парадокса који постоји изгледа само у Србији: упркос наводној борби против прилива миграната у ЕУ преко Балкана, једна параполицијска организација под командом ЕУ, позната као „Фронтекс“ (Фронтеx), доведена је на границе Србије у време кад је доношен Закон о потврђивању споразума између Србије и Европске уније о акцијама Европске агенције за граничну полицију и „обалску стражу“ на територији Србије.

Реч је о споразуму који је потписан у Београду и Скопљу новембра 2019. године, и дефинише задатке и обавезе припадника Фронтекса у сарадњи са граничном полицијом када је реч о илегалним миграцијама. У међувремену, од тада до данас, Фронтекс се више бави „мониторингом“ српске полиције и војске, а изборио се и за имунитет од прекршајних и кривичних санкција у Србији. Одговарају само органима ЕУ, а њима се „мора веровати“. Због оваквог „обавезујућег споразума“ који у париском дворцу Рамбује није потписала делегација режима Слободана Милошевића 1999. године, Србија је била бомбардована.

У околностима кад се европски финансијски и политички талог озбиљно претвара у егзотичну „хајдучку пећину“, где се налазе и велике паре и дрога и оружје и обавештајни послови, тако рећи једна велика „Казабланка“, британска штампа и њени политички инспиратори, озбиљно се питају: где смо ми ту?

Тако, на пример, британски лист „Тхе Телеграпх“, описује Велику Британију након Бреxита да се понаша „попут неке луђакиње заточене на тавану“. Каже „Тхе Телеграпх“ даље, да је Британија данас сломљеног духа, да је народ занемарен, да се тамни облаци надвијају над Уједињеним Краљевством, те да је Бреxит претворен у националну психодраму. Такође, и да власти немају никаквог плана за ослобађање његова потенцијала – на чему се градило кампању изласка из Уније – мале фирме се гуше бирократијом, шири се велика напетости у Северној Ирској, а изгледа да ће бити све горе. Шкотску нико и не помиње, из реалног страха од изласка из заједнице УК.

И друга британска штампа ових дана интензивно пише о томе да Бреxит није довео до националног препорода како су грађани очекивали. Напротив, Британија се креће у смеру супротном од онога што је Бреxит најављивао. Рецимо, напуштање ЕУ требалоје да значи да влада у Лондону поново преузме контролу над својом усељеничком политиком. Уместо тога, влада је растрзана између мегаломанских апетита економије за јефтином радном снагом, а истовремено и жеље да ограничи број странаца. Надаље, Бреxит је требао економију Британије да учини конкурентнијим. Ни то се није десило. Власти су само повећале порезе. Бреxит је открио потпуну неспособност британске политичке класе, да се носи са реалним проблемима у свом „ужем дворишту“.

Многе изјаве британских Лабуриста говоре у прилог старој тежњи ове некадашње империје, да свој „повратак у Европску унију“, почне баш на Балкану, а што да не, баш у Србији! Јер, кад не знају да воде своју економију и своју државу, знају да пљачкају туђе државе и народе.

Чак 54 посто британских грађана данас мисли да је било погрешно напустити ЕУ. Многим британским службама недостаје да изнова „попују“ тамо где су то радили увек. Али, и за повратак у ЕУ, макар само ради новог поробљавања овог дела Балкана, за почетак, питаће се Немачка и Француска. И они воле да „попују“ на Балкану, такође. Генерације њихових (и америчких) дипломата са својим породицама, сасвим угодно су живеле у Београду.

Многи од њих су доживели велике каријере након „балканског искуства“, њихова деца су завршиле основне, средње и високе школе у Београду. Па опет…Многи од њих су данас највећи непријатељи Србије. Са или без Вучића, свеједно.

И док потоњи диктатор Србије издише пред камерама Пинк телевизије, у друштву морално посрнуле и психоемотивно поремећене особе, тражећи опрост грехова од опљачканог народа, молећи за „последњу причест“, није згорег размислити ко смо, где смо и са ким ћемо даље.