НЕВИДЉИВИ ЈУГОСИ: Дан када је тетка отишла у Немачку…

09:10 23.11.2018.

Ове године обележава се 50 година организованог исељавања „гастарбајтера“ из Југославије у Немачку. У Берлину се на једној трибини у уторак говорило о таласима исељавања. И разбијали су се неки тврдокорни митови.

Уговор између Савезне Републике Немачке и Југославије о организованом трансферу радне снаге за потребе немачког тржишта рада, последњи је уговор такве врсте потписан између Немачке и неке од „гастарбајтерских земаља“. Први уговор је за растуће потребе немачког привредног чуда потписан још 1955. с Италијом.

Објашњење тог касног стављања службеног печата на масовну миграцију из Југославије требало би тражити у чињеници да Југославија и Немачка у периоду када су потписивани споразуми о доласку радника нису имале дипломатске односе. Они су прекинути 1957. када је СР Немачка, сходно својој тадашњој политици непризнавања земаља које признају ДДР, прекинула односе с Југославијом која је непосредно пре тога успоставила односе с Источном Немачком.

Но, како је на трибини „50 година гастарбајтера из Југославије“ у организацији удру#ења „Сüдост Култур“ у Берлину, објаснио проф. Ханес Грандитс с берлинског Универзитета Хумболт, у том тренутку је у Немачкој и без споразума већ живело и радило 300.000 радника из Југославије.

Грандитс, који на Хумоблту држи катедру за историју југоисточне Европе, коментарисао је сцену из легендарног документарног филма Крсте Папића „Специјални влакови“ у којем један немачки лекар води комисију која у центрима на подручју бивше Југославије селектује раднике и спроводи систематске прегледе. „Морате знати да се све то збива двадесетак година након Другог светског рата и да сцене у којима немачки лекари у Југославији врше прегледе буде неугодна сећања“, коментарисао је Грандитс.

Мит о добрим радницима

Но већина радника која је тада одлазила на рад у Немачку била је сувише млада да би се сећала Другог светског рата. „Просечна старост радника из Југославије била је око 25 година“, објаснио је на трибини историчар из Берлина Владимир Ивановић, који се у свом научном раду до сада претежно бавио исељавањем из Југославије у Немачку крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. И који је одувек био фасциниран причама о „теткама из Немачке“.

И по још нечему су дошљаци из Југославије били другачији од осталих „гастарбајтера“. „Док су из Турске, Грчке и Италије долазили готово искључиво мушкарци, југословенски контингент су преко једне трећине чиниле жене“, каже Ивановић. У првих десетак година доласка гастарбајтера, у Немачку су углавном долазили необразовани, полуписмени радници. Од 1968. када организовано почињу да долазе Југословени, потреба за неквалификованим радницима је опала тако да из Југославије долазе многи квалификовани радници.

Учесници расправе: Босиљка Шедлих, Ханес Грандитс, Ридигер Росиг (уредник редакције ДW-а на босанском, хрватском и српском), Јосип Јуратовић и Владимир Ивановић

Јосип Јуратовић, аутомеханичар из Подравине и социјалдемократски посланик у Бундестагу, се ипак не би сложио са старим митом о Југословенима као радницима који су на посебно добром гласу. „Као синдикалац сам могао да се уверим у то да су немачки шефови исто говорили радницима свих националности тако да је тај мит помало неоснован. Ја не бих исто тако рекао да су радници из Југославије били посебно стручни. Опште образовање је због доброг образовног система у Југославији било више, али стручно образовање није било на немачком нивоу“, прича Јуратовић који је и сам многе године пре одласка у политику провео на покретној траци.

„Невидљиви југоси“

Но око једног мита су могли на крају ипак сви да се сложе: Југословени су били и остали „невидљиви“. Нити су упадали у очи по својој спољашњости, а јели су месо и кромпир као и Немци. И важе као добро интегрисани, неки би рекли и као асимиловани. „Југословени су се често концентрисали на успех на послу и да им деца буду добра у школи. И много енергије су улагали у то да им деца похађају допунску наставу на матерњем језику“, каже демохришћанска политичарка Барбара Јон која је од 1981. до 2003. била на функцији поверенице града Берлина за странце. Југословени се нису често плели у политику, па чак ни у синдикалне послове.

Југословенски гастарбајтери на железничкој станици у Франкфурту

Политиком можете да се бавите у Југославији

Можда је то одраз поруке коју су добили пре одласка у иностранство. „Нас су све позвали на предавање где су нам људи из синдиката поручили да смо ми у немачкој амбасадори своје земље и да морамо долично да се понашамо. Ако желите да се бавите политиком, то можете у Југославији“, гласила је порука, како сведочи Босиљка Шедлих која је 1968. дошла у Берлин да у фабрици Телефункена склапа грамофоне. Јер, политичка активност у иностранству углавном се повезивала с активностима „непријатељске емиграције“.

Социјалдемократа Јуратовић није могао да се сложи ни са тезом о аполитичности и замера и даље многим исељеницима то што се још увек више држе националистичког изазова домовине, него демократских темеља друштва у којем живе. „Мени је непојмљиво да неко ко тридесет, четрдесет година живи у једном либералном друштву, ужива сва грађанска права, истовремено то исто оспорава људима у земљама из којих потичу и окрећу се недемократским странкама.

Али то није само специфично само код Југословена, него и код других, код Турака који су овде у Немачкој на страни једног Ердогана“, закључује Јуратовић. Разлика је у исељеницима који су у Немачки дошли последњих година. Они су добрим делом и дошли у Немачку јер с политиком код куће више не желе да имају ништа.