Прочитај ми чланакЕлем, овако стоје ствари. Председник Србије Александар Вучић неће ни за јоту да унапреди изборни циклус у Србији, највише зато што су пред њим њему најважнији избори - председнички.
Козметичке промене које су пријатно изненадиле представнике коалиција НАДА, чији је председнички кандидат Милош Јовановић већ започео своју кампању, довољне су таман толико колико да ти сателити оправдају своје учешће на изборима.
Шта неко ко није ни примирисао смењеном изборном цензусу очекује на председничким изборима, сем да капне нека кинта, није ми јасно, али ок, њихова одлука, или можда некога другог.
Од европарламентараца, дефинитивно, нема неке вајде. Општа места и то је то. Нема тог вишег циља који би било ког искрено опозиционог политичара натерало да потпише тај документ.
Ако сте се борили за отварање Јавног сервиса, раздвајање избора, контролу изборног процеса, спречавање функционерске кампање, како уопште било ко од представника бојкот опозиције може да размишља о изласку на предстојеће гласање?
Дакле, шта са понуђеним папирима Београда и Брисела и шта са изласком на изборе? Лако је рећи, ‘ајмо поново у бојкот. Бојкот је донео одређене резултате.
Највећи међу њима је свакако тај што Србија никада није имала „бољи Парламент“ како то рече актуелна министарка Гордана Чомић.
Зашто би Вучић ишао на парламентарне изборе и смањивао себи број мандата ако бојкот није донео неке резултате. С друге стране, опозиционе партије које су бојкотовале су на издисају.
Највише финансијски, јер су неизласком на изборе себе лишиле редовне државне апанаже која би била задовољавајућа за колико-толико функционисање рада у Србији. И ово треба имати у виду, свакако.
А онда на ред долази питање – како. Вероватно и најтеже питање у овом тренутку, а овога пута конкретно о београдским изборима.
Пре него што било шта поменемо, важно је да знамо да Вучић, какав је, неће дозволити губитак Београда ни по коју цену.
Толико је у проблему да којим случајем не иде на председничке изборе, вероватно би се кандидовао за градоначелника.
Још је важније знати да Вучић не може да добије београдске изборе, јер само може да се деси да их опозиција изгуби. Зато треба бити паметан и радити.
Београд је много проблематичан за кампању. Приближно исти број бирача живи у граду и ван њега. Што би рекао један од политичара, мора да се раде две кампање. Чини ми се да овога пута то и није толико битно колико је – кандидат.
Опозиција мора да пронађе оног правог, да стане иза њега, чврсто и одлучно. Тај неко мора да буде нов, неискварен, спреман за фајт и ударце испод појаса. Све то знамо.
Верујем да чак не би било много ни битно, ни важно да ли би га подржали сви из опозиције или само један њен део. Зашто? Зато што тај вагон који не буде био закачен за ту локомотиву, доживеће судбину Вука Драшковића из 2000. године. Можда сам наиван и грешим, али сам у то убеђен.
Много би лакше било да је један о захтева опозиције био да се градоначелник бира непосредно и никада ми неће бити јасно зашто то није био један од најпречих захтева за предстојеће изборе.
И онда долазимо до питања јединственог изласка. Можда постоји математика која говори другачије, али пре свега Драгану Ђиласу и Вуку Јеремићу треба да буде јасно да сами са неким својим листама неће моћи да ураде ништа.
Сигуран сам да и они то знају, паметни су и искусни. Бошко Обрадовић има прилику да се врати на стазу старе славе после признања да је погрешио.
Ако сам нешто схватио све ове године, то је да је најтежа ствар у политици признати грешку и извинити се. Он је то урадио иако је био љут, тако су ми пренели, због текста „Бошко, чувај се“.
Политичари у Србији после 30 и кусур година вишестраначја морају да схвате да им је сујета највећи непријатељ и да због ње пати народ. Ако ниси спреман да прихватиш чињенице и да верујеш само главоклимачима, у великом си проблему.
Најслабија карика у овој причи о београдским изборима је, по мом скромном мишљењу, коалиција окупљена око Не давимо Београд, Акције Небојше Зеленовића и Александра Јовановића Ћуте.
Њихова искључивост може све заједно да нас кошта много тога. Колико за сада видимо, сујете су огромне, али морају да схвате оно напред речено.
Ако кандидат за градоначелника Србије буде „Никола Тесла“, а њихов Добрица Веселиновић, остаће на маргинама као што су били и на изборима 2018.
На крају, сигурно је да све ово није немогуће, као и да сви слично мислимо. Ово је можда тренутак када сви заједно треба да се пресаберемо и да коначно паметно одлучимо, јер нешто је и до нас. То нам свима, од свег срца, желим.
