Pročitaj mi članak

Nema svetijih veza od bratskih – Srbi u Maloj Rusiji 18 vek

0

Razlozi za srpske seobe u Rusko carstvo u 18. veku

Маја 1710. српски граничари из Потиске и Поморишке крајине свог капетана Богдана Поповића послали су руском цару Петру Великом (1672–1725, император од 1682. до 1725) са молбом да их у рату са Турском не заборави позвати „да и ми пожуримо службом својом за свога православног цара“. Петру Великом су добро дошле овакве понуде, јер је иначе настојао да ојача јужну границу Русије, угрожавану од Турака и кримских Татара. Насељавањем Срба у граничном појасу, они би послужили у исте сврхе као и у Аустрији. При томе је Петар полазио од основане претпоставке: „Кад српски народ тако верно служи иноплеменом и иноверном владару, тим пре ће служити једноверног“. (др Лазар Ракић, „Како су Срби насељавали Новорусију“, у енциклопедији „Цатена мунди“)

А о војничким врлинама Срба, посебно о храбрости, сналажљивости и оданости Русији, Петар се већ лично уверио у рату са Турском (1710–13), посебно у бици на Пруту (1711), где се нарочито истакао српски одред под командом Јована Албанеза, за којега је Захарије Орфелин (1726–85) тврдио да је био пореклом Србин из Подгорице.

Стога је Петар Велики дао Јовану Албанезу „Позивну грамоту“ (1723) да у Хабзбуршкој монархији, међу Србима, врбује војнике за „неколико хусарских пукова“, а руском посланику у Бечу наложио да овој акцији пружи пуну подршку. Изгледа да је Албанезова акција имала „прилично успеха“, јер се 1723. одселило из Потисја 459 Срба, а идуће године око 600 и населили се у Малорусији, тј. данашњој Украјини. (др Лазар Ракић, исто место)

Неколико година касније (1727) од тих досељеника формиран је Српски хусарски (коњички) пук, који је учествовао у рату против Персије. Др Мита Костић је открио да се већ за време царице Ане (рус. А́нна Ива́новна, владала од 1730–40) иселио из Угарске у Русију „велики број Срба“ међу којима је било и најугледнијих породица, што није остало без утицаја на остале сународнике. (др Мита Костић, „Српска насеља у Русији – Нова Србија и Славеносрбија“, Српска краљевска академија, Београд, 1923)

Када је у рату за аустријско наслеђе (1741–48) доведен у питање опстанак Хабзбуршке монархије, царица Марија Терезија (нем. Мариа Тхересиа Wалбурга Амалиа Цхристина, владала од 1740–80) је била присиљена да попушта угарским сталежима у захтеву да се укине Војна граница и припоји Угарској.

После протеривања Турака преко Саве и Дунава 1739. године, Потиска и Поморишка народна милиција (нем. Ландмилизеи), формирана од српских граничара 1718., доиста су изгубиле смисао свог постојања, јер напросто више нису биле на граници. Стога је на Пожунском сабору 1741. (Зак. чл. 18) одређено да се места „која се зову милитарска у бачкој, бодрошкој, чонградској, арадској, чанадској жупанији“ поново подреде надлежности угарских жупанијских власти.

Српска народна милиција (нем. Ландмилизеи) у другој половини 1741. године креће у борбу против Бавараца, Пруса и Француза, чији су владари оспоравали тзв. Прагматичну санкцију, односно право нове царице Марије Терезије на престо (Рат за аустријско наслеђе). Пошто је 1746. године почело образовање тзв. угарских регименти, дотадашња српска милиција по градовима у Угарској постала је непотребна, па се приступило њеном распуштању.

Када је на збору у Араду (1748) генерал Енгелсхофен ставио граничаре пред избор да остану „у војничком сталежу“ под условом да се селе у нову границу, или да остану у дотадашњим местима, али као поданици жупанијско спахијских власти, то је изазвало велико огорчење.

„Срби још ни сузу нису отрли за браћом и синовима“ погинулим у ратовима за Аустрију, говорили су граничари генералу, а сада изневерени треба да пређу под власт спахија или да напусте своје домове.

Међутим, узалудни су били такви отпори, а неопозива одлука да се Потиска и Поморишка крајина морају развојачити до 1751. „одјекнула је међу граничарима као звоно на узбуну“. У Бечеју, Чуругу, Надлаку и другим местима, узбуђени граничари одржали су низ протестних зборова на којима је донета судбоносна одлука да се селе у Русију они који нису хтели да потпадну под жупанијску власт нити да иду у нову границу. Тадашњи руски посланик у Бечу, гроф Бестужев-Рјумин, предузео је све мере да се омогући сеоба Срба у Русију.

Пошто су исцрпене све могућности договора са Бечким двором да се спречи укидање Поморишке и Потиске крајине, велики број граничара одлучио је да се исели у Русију. Њихови прваци ступили су у контакт са руским посланством у Бечу. Русији, која се припремала за ратове који ће обележити другу половину 18. и почетак 19. века, добро је дошла српска граничарска војска обучена и у биткама прекаљена широм Европе, посебно са Турцима. Зато је царица Јелисавета Петровна (ћерка Петра Великог, владала од 1741–62) позвала српске граничаре да населе од ратова опустошена украјинска пространства. Граничари су били уверени да ће у словенском и православном Руском царству наћи поузданог савезника у борби против Турака, за ослобођење Сербије.
Сеоба Срба у Малу Русију

Царица Јелисавета Петровна (ћерка Петра Великог, владала од 1741–62)

Исељавање је почело 1751. за столовања српског архиепископа и митрополита Павла Ненадовића (Будим, 1699 – Карловци, 1768, митрополит од 1749-68). Ове сеобе су једва заустављене тек 1753. године. Забележено је да се за три године тада у Русију иселило око 100.000 Срба, већином аустријских официра и војника са породицама, што је за оно време био огроман број. (Др Ђоко Слијепчевић, „Историја Српске православне цркве“, прва књига, БИГЗ-Београд, 1991, стр. 398.)

Нову Србију је основао српски официр Јован Хорват от Куртић (Велики Варадин, 1722 – Старо Салтово, 1786) населивши два српска пука. За нове досељенике било је предвиђено подручје око града Казана у Поволжју, али је генерал Хорват упорно настојао да их насели у Нову Сербију. За утемељење области Нова Сербија Хорвату је 11. јануара 1752. Правитељствујушћи сенат Русије доделио Повељу. Хорват је био вредан и предузимљив човек, па је сместа почео да уређује Нову Сербију према устројству аустријске Војне границе: пукови су били подељени на роте, а штабови су имали станове у шанцима. Срби граничари су били пешадија (стрелци) и коњица (хусари) у одбрани тог степског подручја, али су учествовали по потреби у свим ратовима Русије. Српским Хусарским пуком је командовао генерал Јован Хорват са командом у Новомиргороду, а Српским Пандурским (пешачким) пуком је командовао његов брат подпуковник Михаило Хорват у првој, Криловској роти – шанцу (потоњи Кировград). (Љубивоје Церовић, „Јован Хорват – вођ прве сеобе Срба у Руско царство“, хттп://www.растко.рс/растко-укр/историја/2003-нс/љцеровиц.пдф)

Занимљиво је да су српски официри давали имена војним насељима у Новој Србији по именима својих завичајних места одакле су дошли. Тако је Девета чета или рота са 220 граничара добила име Панчево по Панчеву у јужном Банату; Десета чета са 199 граничара добила је име Кањижа (мађ. Магyарканизса), по Кањижи на северу Баната; Дванаесто војно насеље (чета–рота) са 198 граничара.је названо Вуковар, по Вуковару у Славонији; Четрнаесту роту–шанац основала је група од 41 граничара из Бачке и дала своме насељу име Суботица (Суботницко) по вароши из које су дошли. Суботичани су упорно (чак три пута) градили свој православни храм од дрвета посвећен Сретењу Господњем: прва црква подигнута 1755. је ускоро изгорела; другу цркву су приликом упада спалили Татари 1769. године; најдуже је трајала трећа црква подигнута 1775. године. (Костянтин Шляховий. Нова Сербія в топонімах Кіровоградщини, Архивирано на сајту Wаyбацк Мацхине, 12. март 2013)

Мања група нових досељеника је доиста допловила чамцима низ Дњепар од Кијева до Нове Сербије, али су остали сачекали повратак из Москве потпуковника Јована Шевића и хусарског (коњичког) пуковника Рајка Прерадовића. Маја 1753. царица Јелисавета је донела указ да се досељеници под Шевићем и Прерадовићем населе источно од дњепарске пустиње дуж реке Северног Донеца и између река Бахмута и Лугана, односно између истоимених утврђења која се налазе поред тих река. Та област је названа Славеносербија. И у Славеносербији је одмах основано два пука под командом Шевића и Прерадовића, а ускоро је формирано и 15 рота (чета), што значи и толико нових насеља међу којима се истицао Славјаносербск на Донецу. Место Бахмут је постало главно штабско место, а и бахмутски козачки пук је ушао у састав Славјаносербије. Прерадовић је отишао у Бахмут, а Шевић у Лугањ где ће им бити штабови. Док су очеви боравили у Москви на договорима 1753, на терену су радили припреме њихови синови, официри Георгије Прерадовић и Петар Шевић. Сваки је формирао по десет роти (шанчева), са малом посадом као клице будућих војничких села. (др Лазар Ракић, Цатена мунди)

Срби су градили православне цркве по селима где су били настањени. Тако је никла Успенска црква у Суходолу, Св. Архистратига Михајла у Макаровом Јару, храм Пресвете Богородице у Веселој гори, Св. апостола Петра и Павла у Петровенки и други. Године 1760. била је завршена 31 православна црква у српској војној области. (СЕОБЕ У УКРАЈИНУ ПРЕ 270 ГОДИНА)

И Нова Сербија и Славеносербија биле су уређене по узору на Војну границу у Хабзбуршкој монархији, дакле на начин који су досељеници добро познавали пре но што су дошли у Русију.

У саставу руске војске српске граничарске јединице учествовале су у бројним ратним и другим походима и интервенцијама: у Седмогодишњем рату (1756-1763), који је вођен између Аустрије, Француске, Русије, Шведске, Шпаније и Саксоније са једне, и Пруске, Велике Британије и Португалије са друге стране. У саставу руске армије која је под командом фелдмаршала Апраксина продрла у Пруску (1757) истакла су се и два српска пука. Иначе, у свим значајнијим биткама током седмогодишњег рата учествовале су и српске јединице укључујући и поход на Берлин (1760), када је привремено и освојен овај град.

Срби су затим учествовали у ратовима против Турске (1768–74. и 1787–91), као и у оружаним интервенцијама у Пољској (1764–68) и Запорошкој сечи (1775).

Из више разлога српска насеља у Русији нису се могла дуго одржати. Продирање Русије према својим природним границама на Црном и Азовском мору, чинило је излишним посебна војничка насеља у унутрашњости земље. Царица Катарина ИИ (1762–1796) је посебним манифестом 1762. позвала странце да се без икаквог ограничења и где желе насељавају у Русији, што је са своје стране чинило излишним даље постојање посебних српских насеља.

Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су тек нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству. Штавише, српска насеља нису испунила очекивања руске владе, јер су генерали Хорват, Шевић и Прерадовић за потребе Нове Србије и Славеносрбије трошили годишње огромну суму од 700.000 рубаља, а уместо обећаних „многих пукова“, једва су формирали четири пука и то непотпуна. Најзад, та насеља, далеко од матичне земље, без јачег прилива нових досељеника, пре или касније би се утопила у огромну масу истоверног и етнички сродног становништва, како се то и догодило Србима у Русији.

И тако се показало да је био у праву немачки генерал Енгелсхофен, кад је сазнао о плановима својих официра Срба да се иселе у Русију. Он је младом српском официру Симеону Пишчевићу пророчански указао да ће се Срби у сродној словенској маси претопити и изгубити, што се и – догодило. Нова Сербија и Славјаносербија су се, видели смо, после само једанаест година – потпуно изгубиле.
Мемоари генерала Симеона Пишчевића

Опис ових српских сеоба у Русију, где су се Срби брзо претопили и утопили у „јединоплемени“ (како се тада говорило) народ руски на пустој земљи Славено-Сербије, детаљно описује граничарски официр Симеон Пишчевић (рођен у Шиду, тада у Славонији, 1731 – умро у Русији 1797). Пишчевић је 1753. године као млад 22–годишњи поручник из аустријске војске прешао у руску у којој је брзо напредовао, па је догурао чак до чина генерал-мајора. У Русији се Пишчевић подухватио да напише капитално историографско и мемоарско дело о српској историји и о свом узбудљивом животу. Мемоаре је писао око четрдесет година (од 1744. до 1784. године), а осим овог дела написао је и историју српског народа која је, као и мемоари, остала у рукопису. Њоме је часни српски официр желео да Русима приближи српски народ и његову историју. Писао је на језику за који је мислио да је Русима разумљив, који он понегде назива „матерњим“. Мемоари генерала Пишчевића су остали непознати руској јавности сто година, све док Симеонов унук није предао рукописе руском историчару Нилу Попову. Он их је редиговао на савремени руски и објавио у Москви 1884. године, а српско издање као књига појавило се тек 1963. године. (Симеон Пишчевић, „Мемоари“, превод и предговор Светозар Матић, Српска књижевна задруга – Београд, 1963)

Пишчевићеве „Мемоаре“ као грађу за свој величанствени роман „Сеобе и друга књига сеоба“ (Српска књижевна задруга–Београд, 1962), користио је и један од најзначајнијих српских писаца – Милош Црњански (Чонград, данас у Мађарској, 1893 – Београд, 1977). Велики српски писац ће на крају друге књиге „Сеоба“ приметити да се средином 19. века, стотинак година после доласка Срба у Малу Русију, на попису у Херсонској губернији још само око хиљаду грађана изјаснило као Срби. Као једини преостали Србин у некадашњој Славјаносербији, помиње се 1837. године стогодишњак, поручник Милутинов. (Сергей Татаринов, Сергей Руденко, Виктор Щербак: „Сербы в казацкой среде Бахмутской провинции в ХВІІІ столетии“, Артемовск)

Тема српског војевања и сеоба у Русију средином 18. века надахнула је и филмског ствараоца Александра Петровића (1929–93) да 1988. године сними „Сеобе“, величанствену филмску фреску и телевизијску серију.
„Нема светијих веза од братских“

Од 2014. године град се налази у саставу Луганске народне републике. (ТАТЬЯНА ЮРЬЕВНА АНПИЛОГОВА: „ВКЛАД СЕРБОВ-КОЛОНИСТОВ В СОЦИАЛЬНО-КУЛЬТУРНОЕ РАЗВИТИЕ ЛУГАНСКОГО КРАЯ В XВИИИ–XИX ВВ.“, Луганск)

У центру данашњег града Доњецка, на тргу испред општине, налази се споменик посвећен оснивању града Славјаносербска на овом месту пре два и по столећа. Споменик чине три крупне фигуре ратника: два Козака–староседеоца и једног (у 18. веку досељеног) Србина. Изнад споменика је уклесана 1753., година српског оснивања и насељавања Славјаносербије, а испод фигура је текст на три језика. На српском пише: „НЕМА СВЕТИЈИХ ВЕЗА ОД БРАТСКИХ“. (Сергей Татаринов, Сергей Руденко, Виктор Щербак: „Сербы в казацкой среде Бахмутской провинции в ХВІІІ столетии“, Артемовск)