Crnogorske litije na beogradskom asfaltu su naš referendum o Kosmetu. Litije su isceljujuća mogućnost, poslednja šansa odstupanja, spasavanja glave, pokajanja, vraćanja zabludelih duša na pravi put

Уместо већ уобичајених јадиковки, нарицања, малодушја и суза које стреме ка небесима, који су несрећно заживели у нашој свакодневици, почнимо са добрим вестима.

Ведри и храбри Бокељи Михољског збора окупљаће се од сада на крсном ходу са Београђанима и верним народом из Републике Српске, сваке недеље испред Патријаршије у 15.30 часова. Они су нам донели живу силу литија које је покренуо митрополит Амфилохије, која ће подићи целу Србију, уз благослов епископа Јоаникија и слободољубивог свештенства. Ови одважни и честити Срби су показали колико је воља и решеност свакога од нас важна, неопходна у борби за Косово и Метохију. Они су закотрљали грудву која ће само расти, из недеље у недељу, да би се као лавина обрушила на издајнике, компрадоре, фарисеје и капое који су од ове наше Србије направили логор, клањајући се интересима окупатора.

У тренутку када се учинило да се Црква у потпуности одродила и да смо утонули у потпуни мрак, благодат се спустила на свеже раскопани београдски асфалт испред Патријаршије, уз буку багера и пнеуматских чекића. Јер борба за Косово није само гуслање неке древне митологије у магли векова, већ кључно питање биолошког опстанка српског народа и то ови људи јако добро знају.

Када је изгледало да је сваки отпор угушен компромитовањем и уситњавањем такозване деснице до елементарних честица и њеним провлачењем кроз блато, неокаљани и честити људи најавили су заокрет од ког највише стрепи власт са својим сателитима у опозицији, као и уцењени епископи, уљуљкани у материју и изобиље.

У исто време терор се појачава, хапшења, претње, насиље над Србима и уцене показују све већу нервозу власти у инцестуозној кохабитацији са опозицијом. Претње Цркве свештенству и притисци који се више и не скривају. Ово су такође добре вести, јер показују немоћ да се господари ситуацијом. Назире се крај оболеле управе, која шири трулеж на све око себе која се већ властитом гравитацијом ка земљи озбиљно притиска трошне греде на којима почива. Потребан је само лагани додир да се та трулеж скрха у прах на буњишту историје.

Да би се терор спровео потребно је да се стекну неки основни услови. Пре свега, спремност и способност државних институција да насиље спроводе, уз макар прећутну сагласност народа да то све подржи. Не само да ове главне премисе изостају, уз безбедносне структуре које су у расулу, већ ни парадржавне и криминогене структуре попут навијача нису спремне да сарађују са властима након свежих догађаја, поучени Беливуковим удесом.

Тако смо стигли до саме историјске оштрице, преломног тренутка – уколико наши несрећни поглавари не одступе од поганог сценарија. Примећујемо да Врховни живи у некаквом чудесном свету, у мехуру, чини се да није свестан последица, те релативности властитог бивствовања, у случају да заврши посао због ког га је колонијална управа подржавала ових година. Запад традиционално воли да се реши својих потрошених логорских капоа и сведока разноразних работа, којих није недостајало на „отвореном” Балкану.

Покора пастве

Ако сте се бринули да ћемо морати да идемо да гинемо на Косову и Метохији, имам вести за вас.

Заблуда да ћемо се одрицањем КиМ решити баласта и купити мир има тежину српске главе. Такав знак слабости би узроковао уцене и територијално распарчавање, раскопавање земље и отимачина свега што се отети може, гашење Републике Српске – које су стране службе недавно покушале пучем на изборима – уз унапред осмишљено покретање ратног сукоба. Нећете морати да идете на Косово, Косово ће доћи по вас!

Рече ми недавно свештеник, некада смо бар знали ко су нам непријатељи. Поново је дошло време да се жито од кукоља само одваја.

Громогласно тиховање владика у вези са Косовом и Метохијом преплашило је и збунило народ и довело га до ивице очајања, након што су, након пола века грозничаве борбе, ови унисоно појали томос аутокефалности Македонске цркве. Како нам је патријарх Порфирије објаснио, на тај начин су „генијално” надмудрили фанариотску комби Цркву и њеног васељенског поглавара са папским аспирацијама, у народу знаног као Натоломеј. Ни један, макар танак гласић, некакав контратенор епископа није довео у питање ову одлуку, која је у супротности са свим што је Црква проповедала још од шездесетих година прошлог века, на шта ни у каквом помрачењу ума не смемо да пристанемо, како су нас учили.

Народу, узнемиреном и уплашеном због издаје Косова, Порфирије је одржао срдито слово почетком ускршњег поста у Храму. Он је, у духу Боканове реторике, корио и срдио се на неверну паству и све оне који сумњају у разлоге сабласног тиховања Цркве. У духу патетичне срџбе, као у неком комаду пропалог српског режисера и дежмекастог ратника у покушају, деловало је да готово замахује штапом на своје овце, корећи их што вуци желе да их растргну.

Драгослав Бокан, који се напрасно нашао под скутима Цркве, након овога је изговорио историјску теолошку мисао – ко не верује у Председника, не верује у Бога!

Како смо дошли до тренутка у ком Летећи циркус Монти Пајтона делује као озбиљна документарна серија у односу на разуларену збиљу?

Не желим да доводим у сумњу ову велику Боканову епистемолошку мисао, ја се искрено дивим – чак завидим – свима који, упркос свему, истрајавају у вери да Врховни Бот игра неку велемајсторску партију шаха. Благо таквима, њихово је царство небеско. Опрости ми Бокане што сам у вери слаб!

Мала историја гњецаве патетика на узвишеном патосу

Још од времена патријарха Павла, делује ми као да је СПЦ постала некаква хипи њуејџ секта. Мир по сваку цену, снисходљивост, супротне српском духу, покорност и некакве приче о косовском завету као да су замаглиле свест народа, истински увид да Космет није некаква епска фикција, већ живо ткиво које одређује садашњост и будућност свих нас. Када су Срби, након више деценија тугаљиве трпељивости, уплашено подигли поглед у правцу Цркве, били су у прилици да чују озбиљну хардкор-панк покору, са Порфиријем као фронтменом, уз ритам секцију Драгослава Бокана и дед метал солаже Иринеја Буловића.

Огорченост народа грађанезерском шмајсер демократијом која је наступила након 2000. године, вратила је тугаљиве патетичне приче о небеском народу, костима предака и светој српској земљи у обличју хибридних СНС четника. Вучић је лукаво успео да потури Ивицу Дачића са премијерским амбицијама да потпише противуставни Бриселски споразум, да би га на крају прошетао са Брнабић – као показно џепно кученце на кратком повоцу, урушивши тиме све за шта се СПС декларативно борио, у темељном ритуалном понижењу српског народа.

У међувремену, услед тобожње одбране од злих спољњих и иних непријатеља за унутрашњу употребу, међу родољубима је створен мит да је свака критика потеза врха СПЦ недопустива прелест и нож у срце мајчици Србији.

Духовни отац Александра Вучића, саветник Тони Блер са разним белосветским маркетиншким стручњацима, посејали су ове губитничке наративе са новим жаром, у којем насупрот понорима безнађа, беде, рата и мрака стоји једина шанса за мир, стабилност и нашу децу. То је управо Врховни Александар велики, мали Алек који изнова савесно враћа књигу у библиотеку, у сталној предизборној кампањи.

Након измена референдумског закона, дошли смо тачке у којој наново пробуђени патриотизам лидера Народне странке, Сунђер Боба Јеремића, Саво Петиција Манојловића, као и разних других аморфних политичких феномена, позива на некакав референдум који би спасио КиМ и Србију.

Референдум и шта можемо још да очекујемо?

Недавно смо открили, на сајту Кембриџа, како је о трошку пореских обвезника, весела дружина најамних „друштвених експерата” (Филип Ејдус, Каја Дамњановић, Душан Павловић и Оливер Тошковић) урадила студију под готово саркастичним, пијачним називом „Продаја мира”, коју је помогло Министарство просвете, науке и технолошког развоја 2019. године.

Техника манипулације и „продаје мира“ почива на брижљиво разрађеној кампањи Александра Вучића, у којој овај народу продаје причу како је „Косово унапред изгубљено“, како би се накнадно показало да је предаја неминовна, као и да је све што договоримо чист добитак. Ово смо годинама уназад читали пре свега у Данасу, уз опаске како „један метар Косова да добијемо, био би велики добитак”.

Ова изјава је прошла испод радара јавних интелектуалаца, па се Вишњи није уплашио шта уколико уместо једног, добије два метра земље?

Изабраним методама специјалних психолошких операција, деценијама развијаним на Западу, које овде спроводе наши српски капои, душмани, компрадори, јаничари из врха власти и опозиције, западне подвале се продају као роба у шареном целофану, за урођенике.

Дакле, народски речено, ова студија је практично упутство како „уваљати“ одређени производ глупим Србима. Текст се реферише на кампање за преглед дојки или продају меса одређене масноће, као да је реч о роби из Лидл супермаркета. Слобода, националност, правдољубље, мир и патриотизам су само паковања за производе на тржишту које ваља продати, попут маскаре или дизајнираног пара ципела. Тако студија вели, чланство у ЕУ није нарочито добра, цитирам „шаргарепа”, али мир насупрот сукобима много боље завршава посао. Тако референдумско питање није „Да ли сте за независно Косово”, већ пре „Да ли сте за мир и просперитет”.

Шибицарско „ваљање мира”, просперитета Србије, по анкетама се најбоље прима најглупљем соју српског народа, а то су они најобразованији, што се, такође, може видети у овом чланку.

Из свега овога већ можемо сагледати нит која деценијама везује специјалне психолошке операције у непрекидну целину, покушај сламања воља и особености српског народа, како би прихватили губитак КиМ као сужњи, погнуте главе. Питање Косова се приказује као товар, баласт некаквих митова којег се ваља отарасити, а не као животни део српског бића, чијим би се одстрањивањем зачаурени малигнитет проширио по целом организму.

Уосталом, од средњег века имамо сталне референдуме у вези са Косовом, тако да нема потребе да на то више губимо време. Можемо слободно застати код оног последњег, који је својевремено организовао Слоба Милошевић.

Весели се, српски роде!

Гледајући самозвану патриотску опозицију, човек може да стекне утисак да је реч о Дислексија трибјут бенду Александра Вучића и да притом не буде у криву. Но у овом часу је свако ко се противи велеиздаји КиМ на правој страни и не треба се бацати каменом на њега.

Са друге стране, ко год да заступа ставове да након измена закона о референдуму и уз овакве медијске манипулације треба организовати изјашњавање народа, намешта волеј окупатору и открива своје истинске намере. Нема потребе да се изјашњавамо о Космету, хвала и лаку ноћ.

Опсена да ће се променом власти нешто променити, очекивано је донела разочарање након литија у Црној Гори. Но, истини за вољу, да ли би сменом Недића на демократским изборима током Другог светског рата Србима засијало сунце? Истинска промена се дешава ослобађањем од окупатора, а не ових хибридних либералних четника за чијег су вакта стране НВО агентуре капиларно метастазирале у сва друштвена ткива. Зато се ништа неће десити на „демократским” изборима и мафија се оловке неће препасти. Ипак, ова ће се државна јерархија уз прасак распасти, то је већ готово решена ствар.

Но некоме ће се учинити да је ово некакав лукав покушај оправдања власти, али није ми намера да будем апологета велеиздаје, већ да храбро изнесем оно што засигурно знам и у шта искрено верујем.

Литије су, дакле, исцељујућа могућност, последња шанса одступања, спасавања главе, покајања, враћања заблуделих душа на прави пут. Светски потреси нам указују да ће се нове вође бирати не оловкама, већ пушкама у вихору борбе за слободу. Смрт нам је једино загарантована, зато је важно да дочекамо удес без малодушја и нарицања, да безнађе заменимо радошћу, као људи, а не као сужњи. Онда ће нас и Бог погледати, јер познато је да он не воли кукавне мекушце и пљоснате црве.

Алексић: После пораза на референдуму, Вучић пада с власти! ЦГ сценарио и у Србијиhttps://t.co/C1I6tiUnq9

— СРБИН инфо (@srbininfo) March 30, 2023

Izvor: stanjestvari.com

Oznake: Kosovo, litije, Srbija, crkva, Crna Gora