Прочитај ми чланак

Небојша Малић: Како је „аутохтони“ барјак Велике Албаније стигао до Лондона

0

„Ово је инвазија” и „Бог нека нам је на помоћи” су биле само неке од реакција Енглеза на групу Албанаца која је блокирала центар Лондона 28. новембра, прослављајући дан албанске независности.

Званична Британија је, међутим, ћутала. Како и неће, после понижења од 12. новембра, када је Черчилова статуа пред Парламентом осванула прекривена црним двоглавим орлом? Био је то одговор на речи Суеле Брејверман, министарке за домаће послове, која се усудила да масовно досељавање Албанаца на острво назове „инвазијом.” Чак се и албански премијер Еди Рама брецао на наводни „расизам” Лондона.

Брејверман је имала на уму чињеницу да је од 40 хиљада миграната који су се ове године докопали Британије да траже азил, њих 12 хиљада били мушкарци из Албаније. С једне стране траже азил, а са друге машу албанским заставама по Лондону. И то не само двоглавим орловима; један од аутомобила који је блокирао раскрсницу Стренда и Трафалгар сквера имао је злогласни „аутохтони” барјак Велике Албаније, раније виђен на дрону који се појавио на стадиону Партизана у октобру 2014.

Ко памти даље од јуче сетиће се да је због тог дрона ухапшен Рамин рођени брат, па после пуштен – наводно јер је био амерички држављанин – док је УЕФА казнила Србију, а међународни суд спорта у Лозани касније удвостручио ту казну у корист Албаније. Нешто се не сећам да су се Енглези, изумитељи фудбала и фер-плеја, тада жалили.

Нити су се грозили понашања Албанаца марта 2004. на Косову и Метохији, када су. палили манастире и дивљачки кидали крстове са цркава, наочиглед целог света – и НАТО „миротвораца” који су то данима мирно посматрали. Напротив, тада су британски политичари и медији „објашњавали” да је то оправдани одговор незадовољних „косовијанаца” на недостатак независности, која би требало што пре да се прогласи.

Тониблери и Билклинтони

Питам се да ли је међу масом која је „китила” Черчила или славила албанство сред Лондона било икога по имену Тониблер, Билклинтон, Мадлен или Весликларк – популарних због, „хероја” агресије НАТО из 1999. Њу јесу предводили Американци, али је кључну улогу у целом злочиначком подухвату имао тадашњи британски премијер, док је главни пропагандиста алијансе, Британац Џејми Шеј, после отишао да ради за државни Би-Би-Си.

Албанофилија је тих деведесетих у Британији била опште место србомржње, која је у англојезичним медијима била нормална и пожељна. И нико се због тога није покајао или бар извинио. Напротив, данас британски медији и политичари немају потребу да србомржњу користе као заобилазну русофобију, јер то сад могу да исказују отворено.

Свој проблем са албанским азилантима Британија би могла да реши колико сутра, повлачењем признања „Косова” и званичном ревизијом става према агресији 1999. и њеним последицама. Значило би то далеко више од апстрактних извињења за робовласништво од пре триста година, рецимо. Међутим, сви знамо да се то неће десити.

Сваком нормалном би сметало да му главним градом дивљају „азиланти” са заставама земље од које су наводно побегли – или још горе, њеног великодржавног пројекта. Али с обзиром на горе наведену историју, за Енглезе немам ни разумевања ни саосећања.

Зато што се ама баш нико није нашао да каже „сад макар мало разумемо Србе,” или се бар упита како је до свега овога дошло. Не очекујем било какво покајање од Блера и његове камариле, који и иначе немају стида. Нити очекујем ишта више од Торијеваца који су им наводно политички противници, а наставили су Блерову политику скоро па неограничене имиграције из трећег света, да би им на крају и Валона дошла до Лондона.

Али та нека основна самокритика је изостала и код „брегзитоваца” попут Најџела Фаража и других енглеских дисидената. Они на албанско парадирање пренеражено веле да једна суверена држава мора да има право да контролише своје границе и унутар њих заводи ред. Слажем се, господо, али онда то мора да важи и за Србију, а не само за вас.

Док то не схватите, тражили сте – гледајте.