Прочитај ми чланакПорошенково признање да никада није постојала намера да се спроводе споразуми из Минска је доказ размишљања његових западних покровитеља. И важна лекција за Србију
Недеља за нама је донела неколико (не)очекиваних непријатних изненађења за преосталу неколицину наивних верника у европску будућност нашег региона. Давање објективно незаслуженог статуса кандидата Украјини и Молдавији, вођено искључиво геополитичким интересима, потврдило је оно што већ месецима говорим.
И поред пуних уста празних прича – и константних претњи и условљавања – Европска Унија реално не жели и нема намеру да земље Западног Балкана прими у ЕУ. Што би рекао Еди Рама, не у овом веку. Да има, и да јој је стабилност региона толико срцу мила, те да јој је регион од стратешког интереса као што тврди, сличну одлуку о пријему региона у целини донела би још пре 15 година, а не би користила земље у региону, а пре свега Србију и Републику Српску, као џак за ударање и лечење и националних и личних фрустрација.
Уместо тога, из интереса пре свега Немачке, европске интеграције на Западном Балкану завршене су пре 10-15 година пријемом немачких савезница са погрешне стране историје коју сада убрзано покушавају да ревидирају, иако оне ни дан-данас, после вишегодишњег чланства, реално нису ни близу стандарда које је требало да испуне да би биле уопште разматране за пуноправно чланство. Демократија, фундаментална права, борба против корупције… Мора да се шалите. Али су зато хитре и гласне када треба да уцењују суседе и блокирају њихов европски пут.
Најаве да ће лидери Србије, Албаније и Северне Македоније размотрити да ли уопште има сврхе да иду у Брисел ове недеље како би слушали неискрене и празне приче, дала ми је наду да смо као регион задржали неки интегритет. Разумем разлоге из којих су одлучили да оду, али, да сам био у тој ситуацији, ја не бих отишао. Јер ово је неко чудно доба, где се пристојност и држање речи од стране држава и њихових лидера мање цене од понашања лидера који глуми домино даму, која грубо понижава своје саговорнике, а они се утркују да јој удовоље – за све паре и све оружје овог света, а, ако треба, и статусом кандидата.
Порошенково признање
Једно од умећа комуникације је и такозвана Гошеова реакција, односно невербално опонашање саговорника којим се подсвесно у њему гради блискост и лакше постижу циљеви које имамо. С тим у вези, ја предлажем да одмах почнемо да примењујемо тај модел и понављамо нашу чврсту опредељеност интеграцијама и, као што би рекао бесмртни Радован ИИИ, да се њима, феноменалним ЕУропејцима, дивимо до имбецилности. Али исто тако неискрено и празно као што они понављају колико им је важан Западни Балкан. И да истовремено идемо својим путем не дозвољавајући више ниједну уцену, ниједан уступак на штету наших националних интереса. Европске интеграције Западног Балкана су дуго биле на апаратима, а ове недеље су и званично проглашене мртвим.
Помало незапажено у општој (не)извесности о исходу овонедељног самита у Бриселу, прошла је изјава некадашњег председника Украјине, Петра Порошенка, да Кијев никада није имао намеру да спроведе споразуме из Минска већ је њиховим потписивањем купио време како би се наоружао и припремио војну операцију која би, реално, имала за циљ потпуно етничко чишћење Донбаса, по моделу који је у августу 1995. применила Хрватска у злочиначкој операцији Олуја и геноциду против српске популације у том делу Хрватске, осмишљеним и војно и на сваки други начин подржаним од стране САД.
Ова изјава је веома важна из више разлога.
1. Пре свега, Порошенко је, у покушају да испадне паметан и докаже свој патриотизам, дао пуни легитимитет разлозима за почетак специјалне операције о којима Владимир Путин говори од 24. фебруара ове године.
2. И поред наслеђа озлоглашених тајних служби некадашњег Совјетског Савеза, због кога се, по правилу, увек оптужује Москва, а никад Кијев, чије су службе наличје тог истог КГБ новчића, овај план за куповину времена потписивањем међународно обавезујућег мировног споразума, без намере да се он спроведе, како би се припремило етничко чишћење руског становништва, није потекао из украјинске кухиње. Више пута сам говорио о томе да су пре свега САД, али и Велика Британија, уљуљкане својом „посебношћу“, склоне копирању методологије коју примењују од краја деведесетих како би подривале остале суверене земље које су им, што због ресурса, што из геополитичких разлога, у сфери неоколонијалних интереса. Већ више пута примењену методологију копирају, јер њене резултате самозадовољно и потпуно необјективно сматрају успехом.
До последњег Украјинца
Истог тренутка када је потписан Минск И, САД и НАТО су свој злочиначки план, примењен на Републици Српској Крајини тачно 20 година раније, почели да спроводе у Украјини. Одмах су почели наоружавање и обука пре свега нацистичких паравојних формација и њихово утврђивање на линији према Донбасу и Криму, из којих је требало да крене одлучујућа офанзива и трајно етничко чишћење руског становништва. Циљано су изабране криминалне супремистичке хулиганске групе међу фудбалским навијачима Харкова, које сада чине језгро нацистичког Азова. Од 2015., САД су сваке године обучиле и опремиле 5 батаљона, значи укупно 40 батаљона до 2022., што је требало да буде довољно да се Донбас и Крим очисте од Руса за пар дана.
Моје питање за Француску и Немачку, које су, у оквиру Нормандијског формата биле гаранти и Минска И и Минска ИИ је да ли је могуће да оне, са свим својим чувеним тајним службама, нису схватиле шта се спрема? Како је могуће да нису могле да изврше адекватан притисак на Кијев, финансијски готово потпуно зависан од земаља ЕУ, да се тај споразум чије су спровођење гарантовале заиста и спроведе? Или су биле саучеснице у овом злочиначком подухвату?
Звучи познато, зар не? Паралеле са оним што се дешава на КиМ и оним што се дешава у БиХ су запрепашћујуће. Али о томе ћу више говорити мало касније.
3. Порошенко је овом изјавом уништио сваку могућност постизања било каквог споразумног решења, јер која је сврха потписивати неки споразум ако се он не потписује у доброј вери и са намером да се спроведе? Ово значи да ће Русија морати да иде на војну победу. Да ли то одговара украјинском народу? Не верујем. Амерички министар одбране Остин је недавно изјавио да је циљ овог наоружавања и финансијске помоћи без преседана, од које велики део завршава на приватним рачунима украјинских политичких и војних елита, не да Украјина победи, већ да се бори што дуже како би што више исцрпела руске војне ресурсе! Другим речима, циљ упумпавања свег овог оружја и милијарди долара је да се побије што више руских војника до неизбежног тренутка када ће сви Украјинци изгинути!
Крах кредибилитета
Многе је изненадило одбијање великог броја афричких, азијских, јужноамеричких и арапских земаља да осуде руску војну интервенцију и придруже се санкцијама против Русије које је увео колективни запад. Одбијање саудијског престолонаследника Мухамеда бин Салмана, некадашњег блиског америчког савезника, да прихвати телефонски позив Џоа Бајдена, препричава се широм света. На страну сви империјалистички ратови које су водили САД, ВБ и НАТО против арапских земаља последњих двадесет година како би отели њихове ресурсе. Основ овог отклона је то што ове земље не верују колективном западу на челу са САД, управо због те арогантне праксе кршења дате речи, дезавуисања међународних споразума и дубоког убеђења да су посебнији од остатка света и да се због тога међународно прихваћена правила и закони на њих не односе, већ су они ти који доносе правила како им одговара.
Ни САД ни остатак Запада једноставно више немају кредибилитет. Када се погледа мапа земаља које не желе да се придруже санкцијама и оних, које чине мање од петине света, које су те санкције увеле у самоправедничком заносу посебности, ове прве су највећим делом некадашње колоније које су данас у економском, војном и демографском успону и представљају будућност света, а ове друге су некадашњи колонизатори, који су својевремено своју моћ и просперитет изградили на отетим ресурсима својих колонија, а данас су и њихова моћ и њихов утицај на заласку.
Заставе САД, Велике Британије и НАТО
4. Коначно, Порошенко је јавно признао оно на шта већ дуго скрећем пажњу. Ради се о систематском приступу, пре свега САД и Велике Британије, али и остатка НАТО-а, међународно обавезујућим споразумима који се активно поткопавају и не спроводе, док се истовремено користи време како би се, испод жита, предузимали кораци да се уз употребу војне силе и етничког чишћења створи нова реалност, тзв. политика свршеног чина.
Листа је дугачка, да поменем само неке. На пример Споразум из Осла, који Израел, под патронатом САД, не само да не спроводи, већ убрзано гради јеврејска насеља на палестинским територијама, мења њихову демографију присилним насељавањем десетина хиљада Јевреја чиме, како су УН оцениле у недавном извештају, некажњено спроводи апартхејд против Палестинаца на њиховој сопственој територији.
Нама за наук
Погледајмо наш случај: Дејтонски споразум, Резолуција 1244, Споразум из Куманова, Бриселски споразум… Осим уступака које смо ми учинили у складу са њима предвиђеним обавезама наше стране, шта је од ових споразума примењено? Ништа. А шта се дешава у међувремену? Супротно свим споразумима, укључујући и оне које је потврдио СБУН, САД, ВБ и Немачка су биле спонзори незаконито самопроглашене независности на окупираном делу наше територије и међу првима су признале ову фантомску „државу“. Супротно свим постигнутим споразумима, укључујући и оне које је потврдио СБУН, не само да нису спречиле формирање тзв. косовске војске, већ је активно обучавају и наоружавају. Паметном је довољно да извуче адекватан закључак шта следи.
Готово две године позивам да поставимо рокове до којих морају да се спроведу потписани споразуми, након чега морамо да почнемо да предузимамо проактивне кораке за заштиту својих интереса. Последњи је тренутак да схватимо да су наши партнери на колективном западу неискрени, подмукли и злонамерни и да активно раде у корист наше штете. Последњи тренутак је да престанемо да чинимо било какве уступке којима се круни наш суверенитет на КиМ на основу било ког потписаног споразума и предузмемо адекватне мере за постепен повратак суверенитета на целој нашој територији, јер, како непрестано чујемо ових дана, „територијални интегритет је светиња“. И, коначно, последњи је тренутак да изађемо из овог ЕУропског воза без возног реда, који је за Западни Балкан одавно завршио на слепом колосеку.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 30, 2022
