Једна вест са Спутњика:“Игуман Кијевско-печерске лавре митрополит Павле оптужио је украјинске власти за прогон Цркве, након божићне службе у храму коју је служио поглавара расколничке Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифаније.“Под плаштом онога што се дешава у земљи, уместо да се ујединимо, почели су да прогоне Цркву. Пошто су кренули на Цркву, самим тим су кренули и на његову главу – Христа“, рекао је митрополит током божићне литургије у цркви Агапита Печерског на територији Доње Лавре, преноси украјински лист „Страна“.Митрополит је истакао да је Успенски храм литургијом расколника из ПЦУ „извргнут руглу“. „Било нас је 10.000, а њих 1.000, али су имали митраљезе, имали су пиштоље. Наоружали су се против свог народа“, додао је он. Поглавар расколничке ПЦУ служио је 7. јануара божићну службу у Успенском саборном храму Кијево-печерске лавре, где су се претходно обављала богослужења канонске Украјинске православне цркве (УПЦ). У цркви је било много војника и политичара, укључујући председника Врховне раде Руслана Стефанчука.“

ДИОГЕНИС ВАЛАВАНИДИС ПИШЕ ЦАРИГРАДСКОМ ПАТРИЈАРХУ

Иако је по вокацији дипломата, писац и дипл. економиста, Диогенис Д. Валаванидис је рођен у Београду 1955. године у окриљу грчке породице пореклом из Мале Азије (Кесарије), ожењен је и отац једне ћерке.

Добитник је ордена Св. Цара Константина СПЦ на предлог блаженопочившег патријарха Иринеја, за вишедеценијски допринос на очувања српских цркава и манастира на Косову и Метохији, као и почасни члан респектабилне Фондације „Елефтериос Венизелос“ са Крита. Писац је неколико дела и стални члан Удружења књижевника Србије.

Током богате професионалне каријере, налазио се на одговорним функцијама у амбасади САД у Београду, авио компанијама Pan American и Olympic Airways, америчкој компанији REMAX International, Министарству спољних послова Републике Србије као и другим институцијама.

Иако је поносити потомак грчке породице из Мале Азије (Кесарије), увек истиче да му је опстанак Христове цркве много значајнији него што је примат Васељенске патријаршије и њeног поглавара. Још крајем новембра 2022. године, његов Центар за заштиту православног идентитета упутио је писмо цариградском патријарху у коме је наглашено:

«Ваша Свесветости,

„Центар за заштиту хришћанског идентитета“ из Београда је са огорчењем примио вест о варварском упаду припадника Украјинске службе безбедности и полиције у Кијевско-печарску лавру у Украјини, и то без икаквог одобрења надлежне аутокефалне Мајке-Цркве – Московске Патријаршије, са наивним и провидним обавештењем о „провери против сумњивих субверзивних активности руских специјалних служби“.

Питамо се да ли је разлог за неканонско „давање“ аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине 2019. године, било да се оправдају овакви варварски и апсолутно нецрквени и неканонски поступци и недела. Још тада је „Центар за заштиту хришћанског идентитета“ упозоравао да је одлука донета тенденциозно и под утицајем страних центара моћи, како би се изазвао домино ефекат у многим тачкама православног света.

Ваша Свесветости,

Против таквог чина је отворени протест изразио и Митрополит пирејски Серафим, познати стручњак за црквено и канонско право, који је изнео пажњи Сабора не само исцрпну студију у којој је убедљиво оповргао аргументе изнесене у извештају Предстојатеља Грчке Цркве, већ је и у својим усменим иступањима оштро критиковаотакозвани „сабор уједињења“ расколника. Митрополит Серафим је подвукао да такозвани „сабор уједињења“ није пуноважан, јер се састојао од мирјана, тако да је и додела аутокефалног статуса тој непостојећој „црквеној“ структури такође неважећа (између осталих, био присутан и Петар Порошенко). У том контексту, митрополит Серафим истиче да сви покушаји да се оправда то „канонско безакоње“ представљају аномалну канонску праксу, која се „једино може упоредити са отоманским ропством Цркве“ као и тешким периодом када је низ помесних цркава директно зависио од Цариградског Патријарха, и када се „потирао канонски црквени поредак Светих Васељенских Сабора“.

Ваша Свесветости,

Oве редове Вам пише поносни Хелен пореклом из Мале Азије, Кесарије, чијим венама тече крв предака који су увек побожно целивали десницу Васељенског патријарха као свог врховног духовног поглавара. Обраћам Вам се као православни Хришћанин коме је опстанак Христове цркве важнији од сопственог живота, и с тога Вас молим да предузмете неопходне кораке како би се заштитила Кијевско-печарска лавра, а тиме исправила велика неправда нанесена Руској православној цркви, и показала добра воља и спремност да се ради у правцу очувања јединства Православне цркве које је данас угрожено више него икада пре у својој историји.

Молим се Господу да Вам подари снаге и мудрости да донесете одлуку у духу канона светих апостола, светих отаца и Васељенских Сабора наше цркве.

Целивам Вашу десницу и желим Вам дуг живот и добро здравље.»

Димитрије Валаванидис је дао и изврсну анализу метода којима се НАТО Империја служи у борби против Цркве од Истока.

ДИМИТРИЈЕ ВАЛАВАНИДИС: ГЛОБАЛИЗАМ, ЦИА И ПРАВОСЛАВЉЕ

ГЛОБАЛИСТИЧКИ УДАР НА РУСИЈУ

Несумњиво је да се данашње време карактерише као доба глобализма. Сматрам да је веома корисно о томе разговарати у овом тренутку, како би разјаснили одређене ствари иако је реч о теми која је у последњој деценији веома актуелна, тако да је у вези ње публиковано доста наслова. Неопходно је напоменути да су у свим издањима изнета само лична размишљања аутора, па као таква не представљају став ни једне институције нити референтне организације.

Овом приликом и ја износим само лични став, па ћу рећи да глобализам представља систем управљања који спроводе најбогатији а тиме и намоћнији људи на планети, и по свом обиму и природи може да буде наднационални, планетарни, економски али у одређеном смислу и друштвно-политички систем. Суштина је у томе да је Запад изгубио своје звезде водиље и традиционални хришћански идентитет, који се задржао још само у неким од најтрадиционалнијих православних земаља. Несумњиво да је Русија на првом месту од свих православних земаља у којима се традиционалне вредности налазе на најчвршћим основама. Зато се она и налази на врху листе напада глобалиста.

Сада смо дошли до тачке када можемо да констатујемо да је то управо оно што највише смета носиоцима антихришћанства, чија је идеја да се управља светом од око једне милијарде људи. Заправо, они сматрају да на земљи има превише становника што им представља одређене потешкоће у управљању светом. Логично je да би било једноставније управљати светом са мањим бројем људи.

Ко је конкретан орган или „влада“ која управља тим силама које се неретко називају дубока држава, дубока елита или тајна влада? На ово питање је врло тешко одговорити. Оно што са сигурношћу можемо да констатујемо јесте да они не долазе из једне државе. Сматрам да греше они који сматрају да је та организација из Сједињених Држава. Тај закључак није тачан, јер ствари стоје сасвим другачије. САД су једно време биле само инструмент, за који су их антихришћани користили искључиво као гласноговорника, али их ни такав концепт сада више не задовољава. Тренутно се трага за новим оруђима којима би се владало светом.

Као што је познато, њихово постојање је обавијено мистиком, а састанци њихових представника су зачуђујуће тихо и нечујно пропраћени у јавности, као да је реч о неком потпуно минорном скупу. Ипак, у немогућности да сакрију одржавање скупова овако високих званичника великог броја влада и држава, прибегавају извештавању о одржавању тзв. „економског самита“. То делује прилично наивно и чудно, јер да је заиста тако, да ли би било могуће да се са тако високог скупа не објављују званични извештаји и закључци?

МУЛТИНАЦИОНАЛНЕ КОМПАНИЈЕ ИЗА СВЕГА

Како да не, па то више и није тајна, бар за неке мултинационалне корпорације. Као пример могу навести Black Rock Fund Advisors и Vanguard Fund Advisors који на глобалном нивоу контролишу имовину већу од 15 трилиона долара. Врло је индикативно да се управо ове две компаније појављују као највећи деоничари у готово свим највећим фармацеутским, медијским, оружаним, транспортним компанија као и банкама.

ХОЋЕ ЛИ ОДОЛЕТИ КИНА И РУСИЈА?

Главна карактеристика глобалистичких сила је њихова грамзивост и незајажљивост у стицању богатства. Наравно да су њихове мете Кина и Русија, али са Кином као највећим светским економским гигантом не иде тако лако, док им са Русијом то није успело за време Бориса Јељцина. Пошто је у питању тајна организација можемо само да претпоставимо да је на глобалном плану могуће прекомпонавање глобалистичких снага, у првом реду у стварању новог савеза Америка – Енглеска – Аустралија, што треба пажљиво пратити, јер постоји могућност да управо овакав новоформирани савез замени улогу НАТО.

Можда би имао да кежем још коју реченицу, али би се овде зауставио и послушао савет мудрог старогрчког филозофа Аристотела, који је рекао: „Човек је власник само оних речи које није изговорио“.

ИСТОРИЈА ГЛОБАЛИЗМА

Историја глобализма се у најкраћим цртама може поделити на три дела, и то:

Прву фазу до 1914. године, другу до 1945. године и трећу фазу од 1945. година до данашњих дана. Иако је пад берлинског зида 1989. године симболички означио отворену појаву Глобалистичке власти, може се сматрати да се прави почетак историје глобализма догодио неколико стотина година раније, у време буржоаске револуције 1789. године. После успостављања капитализма у Француској, он је у правом смислу речи постао смисао и суштина друштвено политичког и економског пословања држава у свету. Временом, развијајући послове, капиталисти су за себе освојили значајну економску и политичку снагу у својим државама. До појаве првих мултинационалних компанија долази у 19. веку, а тиме и међусобне борбе капиталиста за превласт унутар граница сопствених држава.

Како у локалним оквирима њихових држава нису биле испуњене све амбиције домаћих капиталиста, они су се окренули трагању за профитом „изван своје куће“. Незадовољни до тада затеченом расподелом ресурса међу државама, групе капиталиста одлучују да потраже срећу у отварању ратних жаришта. Тако је крупан капитал изазвао два светска рата, 1914. и 1941. године.

У прва два светска рата крупни капиталисти су се борили за колоније и на тај начин практично утврдили своје међусобне односе. На жалост, сународнике тих супермилионера и друге народе је то врло скупо коштало. У Првом светском рату је било 17 милиона погинулих и 21 милион рањених, док је Други светски рат био још крвавији, са 60-80 милиона мртвих и огромним али непознатим бројем рањених. Математички говорећи, око 10% светске популације је заувек нестало током оба светска рата. Ова чињеница нам шаље застрашујућу поруку, а то је да је људска грамзивост најпогубнија људска особина, која се на жалост, задржала до данашњег дана.

После 1945. године, глобалисти крећу у пљачку преосталих ресурса на планети, путем вођења локалних ратова уз агресивно коришћење манипулативних медијских средстава, и то синхронизовано и без значајнијих међусобних сукобљавања. Овај период траје све до данас.

ГЛОБАЛИЗАМ И ЦРКВА ОД ИСТОКА

Права и једина брана и препрека на путу ширења глобализма представља Хришћанска црква, као најдоминантнија светска религија. Као што је познато из хришћанске историје, 1054. године је дошло до велике шизме када се римокатоличка црква отцепила од хришћанства, и тако су настале Источна и Западна црква. Када је реч о Западном хришћанству, оно не представља никакву озбиљнију препреку за напредак глобализма, с обзиром да Западно хришћанство као црква или религија, више не представља озбиљан фактор у земљама Западне хемисфере.

Глобалисти су у Западну цркву одавно убацили клицу афирмисања једнополних бракова (LGBTQ+) коју је Западна црква прихватила, чиме је нарушила суштину брака између мушкарца и жене, коју је Господ Исус Христос благословио у Кани Галилејској. На жалост, и дан данас се на готово свим католичким и протестантским црквама у САД и Канади, вијоре заставе организације која промовише патолошке заједнице истополних парова.

Такође, САД, Канада и Велика Британија су водеће државе у свету у промовисању сатанизма као покрета, чему се Западна црква јавно не супротставља. Чак шта више, покушавају на све начине да наведене девијантности и антихришћанске елементе убаце и у неке православне земље.

Као неславан пример може да послужи догађај од 18. фебруара 2022. године када је у 19 часова и 51 минут (у ударном термину) у програму јавног сервиса Радио Телевизије Србије емитован документарни филм, који у афирмативном тону приказује појаву сатанизма, тј. филм који се зове „Слава Сатани“, и који прати успон Сатанистичког храма у САД? Другим речима, ради се о покрету који постоји само шест година а већ је постао један од најконтраверзнијих верских покрета у америчкој историји. У филму се сатанистички храм и његов вођа Lukijen Grejves позивају на сатанску револуцију да би наводно спасили душу нације. Поред тога, у филму се у афирмативном тону представља сатанистички култ, који се труди да победи у рату против хришћана.

Имајући у виду крајње негативне и опасне тенденције које долазе са Запада, у првом реду, да се Господ Исус Христос – Богочовек замени човекобогом, као и активности на стварању тзв. „једне светске религије“ на чему већ вековима ради сатанистичка антихристова војска, „Центар за заштиту хришћанског идентитета“ из Београда је овим поводом протествовао код највиших верских (Српска православна црква) и политичких ауторитета Републике Србије (Министарство културе), захтевајући да се овакве ствари не понављају јер су у супротности са традиционалним вредностима Православне вере и традиције српског народа.

ЦИА И РАСПАРЧАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Дневни лист Политика је у понедељак 20. фебруара 2020. године објавила чланак под насловом „ЦИА открила документе о сарадњи са Васељенском патријаршијом“. Тиме је само потврђено да је америчка обавештајна агенција изабрала древну Васељенску патријаршију и њеног поглавара, оценивши да на тај начин може лако да реализује све планове у корист светских глобалистичких сила. Морамо признати да су правилно проценили, да је једино Православна црква остала последња брана традиционалних вредности (вера, породица, отаџбина и традиција), као и хришћанских догми светих апостола, светих отаца и Васељенских сабора.

Када је ЦИА у питању, прислушкивање, подмићивање и уцене – нарочито у периоду Хладног рата, али и други видови тајних борби су се одвијали и на црквеном плану, из разлога што су се суперсиле бориле за вернике. Још пре много година, документи из архива ЦИА показују да су САД биле уплетене у избор цариградског патријарха, што је довело до раскола у православном свету и религиозно-политичких афера. Васељенски патријарх Атинагора је био врховни поглавар Васељенске патријаршије од 1948. до 1972. године. Он је ову улогу добро одиграо. На церемонији устоличења 1949. године, позвао је хришћане и муслимане да се „уједине у борби са црвеном претњом“, односно комунизмом.

Током прве проповеди, поред патријарха Атинагоре је стајао губернатор Истанбула. Како се наводи у извештајима британских дипломата, он је био важна фигура Цариградске цркве. Подсетимо се на тренутак на који начин је патријарх Атинагора дошао на престо Цариградске патријаршије. Заправо, још крајем 40-тих година турска влада је рашчистила пут Атинагори. Његов претходник је био патријарх Максим који је почетком Хладног рата изјавио: „Црква је ван политике“. Он је сарађивао са православном браћом и Руском православном црквом. Током 1948. године је у Москву послао делегацију на јубилеј обележавања аутокефалности. То је разљутило Анкару али и ЦИА, чији су агенти у Турској и Грчкој, почели да шире публикацију у којој су «откривали неке тајне» о патријарху. Они су принудили Максима да 1948. године поднесе оставку, наводно, због болести.

„Акција за замену старог Максима на место Васељенског патријарха Грчке православне цркве је успела. Више од годину дана су покушавали да га избаце из патријаршије, која је представљала православне Грке у целом свету. Сада патријарх чека одлуку о следећем постављењу“, написано је у отвореном извештају специјалних служби.

Са Анкаром су договорени сви детаљи у вези његовог наследника. Главни проблем је био тај што је нови патријарх могао да постане само грађанин Турске, услов који Атинагора није задовољавао, тако да је 26. јануара 1949. године приликом слетања на Истанбулски аеродром, Атинагори уручен нови турски пасош.

Има још пикантних детаља који говоре о диретној умешаности америчке администрације и ЦИА у избор Првог међу једнакима по части у Православном свету.

На пример, у Кабинету државног секретара САД Хенрија Кисинџера, 7. јуна 1972. године је зазвонио телефон и на линији је био тадашњи потпредседник САД Спиро Егњу (грчки Σπύρος Θεόδωρος Άγκνιου) први Американац грчког порекла на овој функцији.

Егњу је рекао: „Потребно је да се у Турску пошаље делегација на челу са архиепископом Јаковом. То ће му дати на значају на предстојећим изборима за васељенског патријарха. Он је на челу заједнице која нас подржава и потребно је да се уверимо да гласови турских епископа неће правити препреке“, рекао је тада други човек САД.

Самоуверени Хенри Кисинџер му је одбрусио: „Баш ме брига за турске епископе, али ме је брига за њихову владу“. Тог дана се упокојио Цриградски патријарх Атинагора (Спиру), који је у том тренутку био један од најутицајнијих верских личности на свету. Међутим, пошто се његова смрт ишчекивала већ три године, око трона се увелико водила борба.

Главни кандидат је био Јаков (Кукузис), архиепископ цариградске цркве у САД, који је био «права звезда», јак проповедник и чест гост у Белој кући. У свему томе су одлучујућу улогу имале његове грчке везе. Уједно и Егњу му је био добар пријатељ. Вашингтон је имао интерес да „права особа“ води Цариградски цркву. Запад је управо овог патријарха видео као лидера православног света.

У извештају британске обавештајне службе је стајало: „Заједница Грка у Цариграду је веома мала, око 30.000 људи и може се користити као пион како би се трговало гаранцијама за Турке који живе на острву“. Проблем Кипра је све више удаљавао Анкару од савезника на Западу. Архиепископ Јаков је отворено подржао становнике Кипра и сакупљао средства за помоћ њима, чиме је озбиљно угрозио свој избор на место Цариградског патријарха, поготово што се питање његовог положаја решавало на самом врху. Турска страна је била непоколебљива. «Они не желе да Јаков буде следећи патријарх», наводи се у тајном телеграму Стате Департмента, који је послат америчком абасадору у Анкари.

Будући патријарх Јаков је позвао Џорџа Буша, тада представика САД у УН и тражио да се изгласа резолуција Савета безбедности „о кршењу верских слобода у Турској“. Будући амерички председник је схватио да је Јаков „срушена птица“. После неколико месеци је због сумње да је учествовао у корупцији, Спиро Егњу поднео оставку. Тако је и план Б пропао. Митрополита Мелитона (Хаџиса) који је био лојалан Американцима и који је имао турски пасош, у последњем тренутку су избрисали са списка кандидата. Анкара је послала Истанбулу три имена која нису била позната јавности.

Синод Цариградске цркве је изабрао новог патријарха Димитрија (Пападопулоса) – „тихог монаха“ који није давао јаке изјаве. Он је имао добар однос са Руском православном црквом и 1987. године је био у Москви. Димитрије је умро 1991. године. Његово место је заузео митрополит Вартоломеј (Аргондонис), пензионисани официр турске војске. Наводно је био погодна фигура за Анкару.

Поред тога, Вартоломеј је још 1990. године почео да се сукобљава са Руском православном црквом, Прво у Естонији, за коју је рекао да је његова територија, а затим 2018. године у Украјини где је без обзира на каноне легализовао локалне расколнике. У сваком случају то је била личност која је одговарала ЦИА и Стате Департменту.

Тако је на трон Васељенске патријаршије дошао патријарх Вартоломеј, који ће се касније показати као одани послушник онима који су га довели на ово место. Потоњи догађаји ће показати да ће то допринети највећој фрагментацији Православне цркве у њеној историји.

ЦИА ПРОТИВ ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА

Интермагазин је 30. јула 2016. године донео изванредан чланак под називом „Ево како ЦИА покушава да уништи православље“, којим је пренео изводе из «Доктрине борбе против Истока», коју је креирао директор ЦИА, Alan Dals (Allen Welsh Dulles, први цивилни директор ЦИА), у коме су наведене смернице како да се разоре традиционалне вредности које су присутне у православним земљама, тј. да се угаси национална свест њихових грађана и сломи војна моћ словенских држава. У Далсовој Доктрини америчке борбе против Истока, наводи се да САД треба да завладају светом, а претходно морају да сломе дух словенских земаља.

„Даћемо све што имамо, сво злато, сву материјалну моћ за магарчење и залуђивање људи. Човечји мозак и свест људи су склони променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну, по свом обиму трагедију, погибије свих православних Словена, и коначно ћемо на тај начин неповратно угасити њихову националну свест“, наводи се у документу.

Америчка тајна служба је задужена да неприметно, прикривено активно и постојано, помаже деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност.

„Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубост и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи“. Он је упозорио да ће један мали број људи ипак да схвати о чему се ради.

„Такве људе ћемо ставити у беспомоћан положај, исмевати се њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва“. Ми ћемо, додао је Далс, рушити духовне вредости, вулгаризовати и уништавати основне народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем. Придобијаћемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацимо на омладину, деморалисати је, учити разврату и бешчашћу“.

Ипак, директор ЦИА Далс, је сматрао да америчке обавештајне службе треба највише пажње да посвете деструкцији Русије.

„Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички, те номинално пријатељски режим Русије, убудуће не располаже никаквом војном моћи, у економским односима да силно зависи од спољњег света, да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, те да никад више не успостави било шта што је налик на ‘гвоздену завесу’. У случају да такав режим успоставља непријатељство према комунистима, а пријатељство према нама, морамо се побринути да им ови услови и поред тога буду наметнути. Ми морамо, ако не милом, онда силом, да их придобијемо ради заштите наших интереса“, наводи се у доктрини ЦИА.

ГРЕСИ ПОГЛАВАРА СА ФАНАРА

Из горе наведених докумената се више него јасно виде начини и разлози доласка Васељенског патријарха Вартоломеја на место Првог међу једнакима по части (Primus inter pares) у Православној цркви. После свега је кристално јасно ко му је помогао да дође на то место и по чијим налозима, односно утицају, доноси одлуке и обавља овако високу и одговорну функцију.

После оваквих сазнања, постављамо питање, да ли и даље имамо морално право да се чудимо и негодујемо после неканонских одлука патријарха Вартоломеја Првог о «давању» аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине? Да ли и даље треба да се утркујемо у изношењу докумената Патријарха цариградског Дионисија и Свештеног Синода Цариградске Патријаршије из 1686. године, и потврђујемо да је Кијевска Митрополија била стављена под јурисдикцију Московске Патријаршије? Да ли и даље треба да доказујемо да је цео православни свет, па и Грчка Православна Црква признавала да је Кијевска Митрополија била више од 300 година под канонском јурисдикцијом Московске Патријаршије, као и да у складу са светим канонима Цркве, расправе о територијалној јурисдикцији се не могу покретати после тридесет година од тренутка њиховог доношења (VI васељенски сабор, 25).

На крају, када је у питању неканонска одлука о додељивању аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине, треба истаћи да је и међу митрополитима Грчке Православне Цркве било оних који су се жестоко супротстављали оваквој одлуци. Међу њима је био и Митрополит пирејски Серафим, познати стручњак за црквено и канонско право, који је изнео пажњи Сабора не само исцрпну студију у којој је убедљиво оповргао аргументе изнесене у извештају Предстојатеља Грчке Цркве, већ је и у својим усменим иступањима оштро критиковао такозвани „сабор уједињења“ расколника. Митрополит Серафим је подвукао да такозвани „сабор уједињења“ није пуноважан, јер се састојао од мирјана, тако да је и додела аутокефалног статуса тој непостојећој „црквеној“ структури такође неважећа (између осталих био присутан и Петар Порошенко, прим. аут). Он даље истиче да сви покушаји да се оправда то „канонско безакоње“ представљају аномалну канонску праксу, која се „једино може упоредити са отоманским ропством Цркве“ као и тешким периодом када је низ помесних цркава директно зависило од Цариградског Патријарха, када се „потирао канонски црквени поредак Светих Васељенских Сабора“.

Тражио сам, сведочи митрополит Серафим, од свештеног Синода Грчке Цркве да сазове Свеправославни Сабор ради решавања овог најсложенијег питања, у које се, на жалост, умешала геополитика или чак геостратегија.

Управо из тог разлога и са том аргументацијом, «Центар за заштиту хришћанског идентитета» из Београда, иако без икакве финансијске, црквене или политичке подршке, као невладина, апсолутно независна и непрофитна организација, мала али изузетно активна, и организација која је у потпуности одана заштити Христове цркве, износи став да је од егзистенцијалне важности за Православну цркву да постави питање легитимитета, легалитета и кредибилитета останка Цариградског патријарха Вартоломеја Првог на месту Првог међу једнакима по части (Primus inter pares) у целој Православној цркви. Горе наведени документи из Вашингтона и ЦИА, у потпуности дискредитују његов морални кредибилитет Првог међу једнакима, тј. поглавара Васељенске патријаршије.

«Центар за заштиту хришћанског идентитета» посебно истиче да се горе наведени ставови ни на који начин не односе на високопоштовану Грчку Православну Цркву као и друге Хеленофилске православне цркве. Горе наведено се односи искључиво на Цариградског патријарха Вартоломеја Првог и одлуке које је доносио под ванцрквеним и ванправославним утицајима. Такође, одлуке које се односе на целу Православну цркву, не може Цариградски патријарх да доноси једнострано и то само на основу одлука Светих архијерејских синода Васељенске патријаршије. Преведено у једноречје, Цариградски патријарх је преузео надлежности које му по канонима Православне цркве не припадају, а то је да сам доноси одлуке и да их једнострано реализује.

Такве одлуке су се у Православној цркви доносиле вековима на саборски начин, тј. искључиво на основу одлука Васељенских сабора (уз учешће поглавара свих хришћанских аутокефалних цркава).

С тога, сматрамо неопходним и ургентним да се сазове Свеправославни Сабор (на који би били позвани сви поглавари православних аутокефалних цркава као и Цариградски патријарх), и на таквом скупу треба расправљати најмање о две тачке дневног реда, и то:

1.-Избор новог Васељенског Патријарха, имајући у виду доношење неканонских и једностраних одлука патријарха Вартоломеја које су озбиљно угрозиле јединство Православне цркве. Такође, узети у обзир утицај турских (муслиманских) као и Западних политичких и обавештајних центара моћи, на избор и постављање Вартоломеја Првог на чело Цариградске патријаршије.

Значај ове тачке дневног реда је утолико већи уколико се узме у обзир чињеница да се ради о срединама и центрима који су имали утицај на одлуке патријарха Вартоломеја, а у тим срединама се јавно афирмише и промовише сатанизам и хомосексуализам.

2.- Такође, друго питање о коме треба расправљати, а које је патријарх Вартоломеј самовољно избацио са дневног реда Критског Сабора, јесте питање – права доношења аутокефалности.

Када је реч о изводима из Доктрине борбе против Истока, коју је креирао директор ЦИА, Alan Dals, без имало цинизма, морамо одати признање обавештајним аналитичарима ЦИА да су непогрешиво детектовали Руску православну цркву као најчвршћег стожера заштите светих канона Православне цркве.

То је једина ствар у којој се слажемо са њиховим оценама, и с тога, „Центар за заштиту хришћанског идентитета“ сматра да се једини излаз за опстанак Православне цркве налази у избору новог Васељенског патријарха који треба да буде поглавар највеће православне цркве која представља најчвршћи стуб традиционалних вредности и поштовања светих канона Православне цркве, чиме би стекла огроман ауторитет и кредибилитет, као и повратила нарушени интегритет Васељенској патријаршији. То би несумњиво било у најбољем интересу опстанка и заштите Православља и Христове цркве у целини.

ЦАРИГРАД И РАСКОЛИ У ПРАВОСЛАВНОМ СВЕТУ: ИЗ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ / приредио ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ПРОФЕСОР ДР СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ: ПРЕТЕНЗИЈЕ ЦАРИГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Цариградски патријарх нема судску власт изван граница своје Патријаршије у областима других Православних Цркава (Коментари на 9. правило IV Васељенског Сабора).
Административна јурисдикција тог патријарха никада се није простирала на целу православну дијаспору, него само на дијаспору малог броја варварских области које су се граничиле са њему потчињеним дијецезама (Тумачење 28. правила Халкидонског Сабора).
/…/

Треба приметити да је Цариградски патријарх Самуило ( 18. век ) био ватрени присталица “велике идеје”, тј. васпостављања Византијског царства, а припрема за то је требало да буде потчињавање Цариградском патријарху свих православаца у Турској. С тим циљем он је укинуо два словенска Патријархата у Турској – Српски и Бугарски, а сарадњу турске владе за тај поступак он је добио убедивши је да су за Турску опасне везе које словенске Патријаршије одржавају с Русијом.

/…/

Да би потчинио Александријску Патријаршију, Цариградски патријарх је 1783.г. издејствовао берат од султана на име Александријског патријарха Герасима, у којем је речено да “патријарх Мисира (Каира) и Александрије са њој потчињеним местима улази у област патријарха града Ромејâ” (тј. Цариграда). Године 1845. Цариградски патријарх Мелетије III и његов Синод су не само без сагласности, него чак и без знања Александријаца поставили за Александријског патријарха митрополита Цариградске патријаршије Артемија, иако су александијски клир и народ још раније изабрали за свог кандидата архимандрита Јеротеја. /…/

Сва привремена одвајања од Руске Цркве њених делова ван државних граница (у Пољској, Финској, Лифландији, Курландији, Естонији, Западној Европи), која су се догодила углавном из политичких разлога, извршена су уз учешће и подршку од стране Цариградске Патријаршије; због тога, приликом решавања спорова који настају у вези са питањем црквене јурисдикције у православној дијаспори, једна од страна јесте Цариградска Црква, те, дакле, решавање ових спорова се никако не може препустити „вођству” Цариградске Цркве, пошто правна аксиома гласи: „Nemo in sua re judex esse potest” („Нико не може бити судија у сопственој правној ствари”).

Превео:Родољуб Лазић

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: ЕТНОФИЛЕТИЗАМ У ИМЕ ВАСЕЉЕНСКОСТИ

За Грке „мјерило“ првјенства Васељенског престола налази се не у неком одређеном еклисиолошком предању, било оно „суштинско“ или „империјално“, него у изузетном положају кога има Васељенски Патријарх унутар тог „јелинизма“, који, као што смо видјели, чини „суштину“ њиховог религиозног схватања. Јер ако се свјетовни центар тог „јелинизма“ налази у Атини, његово религиозно огњиште и символ, бесумње, налази се у Константинопољу. У току многих вјекова турског ропства Патријарх је био религиозни етнарх грчке нације, огњиште и символ продужетка њеног постојања и њеног аутентичног лица. Отуда Васељенски престо остаје за Грке и до дана данашњег – стварност једнога реда, не толико еклисиолошког и канонског, колико првјенствено духовног и психолошког. „Канонски“, Грци могу да припадају или не припадају Патријархату. Тако, док је Јеладска Црква независна од Патријархата, дотле сваки Грк који живи у Аустралији или Латинској Америци налази се у његовој „јурисдикцији“. Но било какав да је њихов „јурисдикциони“ статус, сви су они под Константинопољем. Овдје је важан не Константинопољ као васељенски центар јединства и сагласности, но Константинопољ као такав, Васељенски престо као носилац и чувар „јелинизма“. Његово првјенство се сада приписује самој суштини (esse) Цркве, постаје само по себи nota Ecclesiae. Еклисиолошка формула: постоји Константинопољ, коме је Црква повјерила васељенско првјенство, постаје: „неопходно је да постоји Константинопољ“. Но трагична двосмисленст те поставке налази се у томе што Патријарх, чија је функција да свједочи о васељенскости Цркве, да буде чувар „хришћанског јелинизма“ који спречава сваку поједину Цркву да се потпуно поистовјети с „национализмом“, – истовремено је за једну посебну нацију носилац и символ управо њеног „национализма“. Васељенско првјенство постаје првјенство Грка.

Превео: јеромонах др Амфилохије ( Радовић )

ДР МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ: МОЋ И НЕМОЋ ЦАРИГРАДА

Православна црква, иако састављена од више (укупно 14) аутокефалних цркава, јединствена је у догматском и канонском смислу, јер је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15). Та јединственост и недељивост, у којима се подједнако прожима епископство једнога у односу на све остале и свих осталих у односу на једнога, по природи својој не омогућавају да било ко од епископа себе издвоји и назове главом васцеле Цркве, ма колики град или црквену област имао. Поглавар једне аутокефалне православне цркве је, у односу на поглаваре осталих помесних цркава, само епископ прве катедре; по суштини епископства раван је сваком другом канонски постављеном епископу, јер су сви они на хиротонији добили једнаку благодат Духа Светога. Због подједнако примљене благодати Духа Светога, сваки епископ у својој црквеној области и на свом трону јачи је од другог. А изнад свих њих, укључујући и поглаваре аутокефалних цркава, јесте Свеправославни сабор којим управља Дух Свети. Све то говори о томе – колико је залутао Вартоломеј, ударајући на јурисдикцију Московске патријаршије. Зло је толико велико да морам још да се задржим на епитету – титули „васељенски“.

Епитет „васељенски“ је више пута у историји Православне цркве злоупотребљен, зависно углавном од црквенополитичких околности. Дуго епископи Новог Рима – Цариграда нису лично себи приписивали тај епитет, али су допуштали да им се други, из почасти због столовања у царском граду, обраћају као „васељенским“. Први је Акакије, патријарх цариградски (471 – 489) тако ословљен. После њега, Јован II (518 – 520), од стране антиохијских клирика. Јован IV Постник, патријарх цариградски (585 – 595) први у своју титулатуру уграђује епитет „икуменикос“, што од пада Цариграда у руке Латина (1204) патријарси у Никеји редовно и наглашено чине. И грчки историчар В. Стефанидис, Црквена историја (на грчком), Атина 1959, 439-440, сматра да због изгубљеног Цариграда патријарси у Никеји почињу да се потписују са титулом „икуменикос“ (васељенски). Настојало се тиме да се формом надокнади изгубљено.

Титулом „васељенски“, дакле, најављује се појачан и проширен утицај Цариградске патријаршије на цркве ван њене јурисдикције, како пре пада Цариграда 1453. године, тако и под османлијском влашћу, као и данас. Званичном потпису патријарха Цариградске цркве (тада у Никеји), са титулом „васељенски“, енергично и оправдано се супротставио Јован Апокавк, веома учени јерарх Охридске архиепископије.

Заоденут титулом „васељенски“, а под утицајем црквенополитичких збивања и лоших саветника, цариградски патријарси су недоследно и произвољно поступали по питању доделе и укидања аутокефалије. Тако су, на пример, у време Светога Саве радили против Охридске архиепископије (основана 535. године) због ривалства Никејског и Епирског царства, а касније, у неколико наврата, против аутокефалности Српске православне цркве, односно у корист те исте Охридске архиепископије. О томе сам давно писао у књизи Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, Горњи Милановац 1986 (поновљено у склопу Одабраних радова у шест књига, Београд 2013).

У последње време Вартоломеј се поиграо не само са Московском патријаршијом, стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“, него и са Српском православном црквом, тако што предност даје хиротонији Светога Саве, уместо аутокефалији. У назнакама и на разне начине се пројављују његове намере на штету аутокефалности и целовитости Српске православне цркве, а у корист Охридске архиепископије, затим будуће Македонске, Црногорске, Босанске, Хрватске православне цркве, док ће отете делове Србије – Косово и Метохију припојити јурисдикцији Албнаске архиепископије, јер на тај начин демонстрира „моћ“ онемоћалог цариградског патријарашког трона, гледано са више страна:

– Цариград вековима више није царски престони град;

– број пастве Цариградске цркве је занемарљив у односу на број православних верника другде, због чега се и пропиње да неканонски стави под своју јурисдикцију дијаспору свих православних аутокефалних цркава;

– подражава римског папу и демонстрира звани „источни папизам“, у чему га онај подржава, свестан свог првенства ради којег ће и њему бити папа;

– оглушује се о речи Светогораца Никодима и Агапија: „Паписти, опет, желећи да установе монархију папе, следе нашима и теже да је над свима први судија цариградски патријарх, па пошто је римски папа по канонима испред цариградског, он, дакле, јесте крајњи и над свима општи, заједнички патријарсима судија, чак и самом патријарху цариградском, те њему (тј. папи) четири патријарха васељене упућују апелацију“ (Пидалион, Атина 1886, 161);

– тежи склапању уније са латиноверујућима, са којима, као јеретицима, противно бројним црквеним канонима, учествује на заједничким молитвама;

– због изгубљене негдашње моћи Цариградске патријаршије, све израженије наступа као „васељенски“ патријарх, као поглавар поглавара свих помесних православних цркава;

– наступа са нескривеним етнофилетизмом, убеђен да тиме служи Јелинима, а осуђује друге православне народе (славофоне) за етнофилетизам, ради чега је недавно архиепископу атинском Јерониму рекао, а грчка штампа објавила: „Крв није вода“. То упућује на закључак да ће таквом изреком приволети све јелинофоне црквене великодостојнике да признају новостворену расколничку „Православну цркву Украјине“;

– непромишљеним и неканонским поступцима ставља се у службу непријатељима Православља, изазивајући раздоре међу патријарсима, архиепископима, епископима, светогорским игуманима, монасима и, уопште, православно верујућима.

Другим речима, разбио је јединство Православне цркве, које мора да се васпостави превазилажењем било чијег етнофилетизма; осудом екуменизма, јалових међуверских дијалога, односно враћањем исконском древном црквеном учењу које никоме не омогућава самовољу или гордост на штету саборности. Увек да се поступа у духу апостолских речи: „Угодно би Светоме Духу и нама“, а не како то појединци намећу: „Изволи се нама и Духу Светоме“, што је засведочено унапред припремљеним одлукама за тобоже „Свети велики сабор на Криту“ (2016), или стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“.

У заблуди је Вартоломеј кад сматра да ће за такве промашаје накнадним прикупљањем неканонских саглашавања ојачати положај и права Цариградске цркве. Суштински гледано, подршка Цариградском патријарашком трону од стране предстојника славофоних православних цркава води јединству, а подршка од стране америчке администрације води разбијању тог јединства. Ко је за то крив? Нико други до цариградски патријарх, јер се сврстао уз оне који имају политичку и економску моћ, а не уз оне који имају јаку православну веру и, благодарећи њој, неизмериву духовну снагу. Америчка помоћ Цариградској патријаршији је, у ствари, нејеванђелска, неканонска, антиправославна и подсећа на копање гроба.

2019. године

ФАНАРИОТИ И СРБИ/ приредио ВЛАДИКМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УМЕСТО УВОДА

Када је средином 18. века Цариградска патријаршија, уз помоћ султана, укинула Пећку патријаршију, наступио је период у коме су тзв. „фанариоти“, епископи Цариградска патријаршије, управљали територијом Српске Цркве. Отуђени од народа, спремни да служе турским и личним интересима, остали су Србима у лошој успомени. Наш нобеловац Иво Андрић, енглески путописац сер Артур Еванс, српски летописци са Косова и Метохије, као и историчар СПЦ, оставили су записе о томе. Објављујући одломке ових сведочења у доба када Цариград покушава да се меша у послове наше аутокефалије сећамо се, као и увек, да је историја учитељица живота

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ

Владике Грци, у нашим крајевима познати под општим именом фанариоти, јер су постављани у Фанару, делу Цариграда у коме се налазило седиште Патријаршије, нису ни били, нити су могли бити, бољи него у другим нашим крајевима, где су управљали црквом. Они су нашом црквом у Босни и Херцеговини управљали нешто више од једнога века. О себи су оставили доста рђав спомен. За херцеговачког митрополита Јосифа рекао је Томо Ковачевић да је био „велики непријатељ народности српске и цркве хришћанске, гори од сваког Турчина“. Овакво мишљење о владикама Грцима настало је, највише, због њихове велике грамзивости за новцем, која је понекада, стварно, прелазила сваку меру. А и због тога што су се, као бератлије, више држали уз турске власти, него уз народ. Деметар Атанацковић, аустроугарски конзул у Сарајеву, извештава, 30. јула 1851, кнеза Феликса Шварценберга да дабробосански митрополит има годишње 60.000 фиорина прихода, што је, можда, мало претерано, али је сигурно да су грчке владике нештедимице глобиле народ. Тако је било све док 1862. године није донет Статут о црквеним и школским пословима. До тога времена владике су наплаћивале неколико врста прихода. Једна је врста узимана од народа у име данка, што је свака епархија морала давати држави. Овај данак је средином XIX века износио годишње по 3-4 гроша од сваке куће, а звао се мирија. Њу је епископ предао држави. Остале данке је епископ узимао за себе. Свака му је кућа морала давати годишње по један грош и четири паре под именом батик или димарина. Обје врсте данка скупљао је свештеник и предавао их епископову човјеку, који је ишао по епархији да скупља данке. Свештеници су напосе плаћали друге данке. Сваки је морао дати епископу по 25 дуката када буде произведен за свештеника, а када добије парохију морао је дати за сваку кућу у парохији по један талир. Осим тога сваке је године свештеник давао по 50 гроша за водицу и неке таксе за вјенчанице. Када би се свештала нова црква, народ је морао дати епископу 5.000 гроша.

Остало је доста забележених података о начину на који су се богатили владике Грци у Босни и Херцеговини. Густав Темел је, на својим обиласцима Босне и Херцеговине, забележио да је оно лице које се хтело запопити, морало платити владици од 20 до 200 дуката за парохију1902. Парохије су таксиране према томе колико се са њих може убрати прихода. За владику Дионисија се вели да је 1869. године рукополагао за свештенике чобане по Босанској Крајини само да би дошао до новаца. То исто је радио и у Босанској Градишци, где је одбијао да рукополаже богослове који су завршили Пелагићеву богословију у Бањој Луци, иако се на то био обавезао једним уговором са бањалучком општином1903. Исто је радио и митрополит Пајсије, „десни докољеник валијин“, који је запопљавао за 60 до 70 дуката „не гледајући да ли је што учио или није, него само дај дукате, па кад све то учини он му још каже: штета је да ти млад идеш 3-4 године учити, кад ја свакако намјеравам са валијом овдашњим Бањалучку богословију срушити, дакле боље ти је кад те ја запопим на време и дам ти нурију, па да зато време стечеш и себи и мени“. Понекада су и свештеници, притиснути од владика, морали да гуле народ, да би могли платити владикама оно што су тражили. Све се то веома тешко одражавало на народ, који је и иначе био притиснут дажбинама. Густав Темел вели да је, обилазећи Босну, налазио одраслу децу која још нису била крштена јер родитељи нису могли да плате таксе./…/

Није, због свега овога, никакво чудо, да су владике Грци били врло омрзнути код народа. У представци, коју је, у име хришћана Босне и Херцеговине, фра Иван Јукић, 1. маја 1850 године, поднео султану Абдул Меџиду, наводи се, у 15 тачки, у име православних Срба, и ово: „…Да је слободно крстијанима грчког обреда себи по себи архиепископа и епископе изабрати, који језик и обичаје земаљске знају, а ове за одобрење вашему величанству приказати“ … У објашњењу уз ову тачку молбе речено је за грчке владике да они „не брину за одхрањењем свештеника, њима је свеједно поп зна ли читати ол не читати, само ако има платити, одмах га запопе, касније опет га уциене и ако не има више одклен платити то га на крволочни начин излупа и распопи. Каноне и свете наше цркве уредбе својевољно тлачећи и за новце продајући као чаробник Симеон. Једна од највећи за нас милости царских та би била, кад би нас ових незваних пастира ослободио.“

СЕР АРТУР ЕВАНС, КРАЈЕМ 19. ВЕКА

Претходник садашњег сарајевског митрополита, уз друге особине, био је обична пијаница. Он је живио у раскалашном луксузу и на његовом столу су звекетали тањири. И на самрти оставио је неискзано благо, нарочито у скупоценом крзну, разумије се, остриженом са потчињеног му стада. Његова лакомост била је толико велика да је чак и босанска раја ропскога духа била присиљена на отпор, и 1864. узбуђење је било тако опасно да је одржан састанак најугледнијих грађана у Сарајеву да би се пронашла средства за лијечење./…/Није, међутим, тајна да је један од главних узрока устанка у Херцеговини била тиранија туркофилског владике Прокопија. Кад је олуја избила, први покушај за помирење био је премјештај ове сабласне крвопије на неку богатију епископску столицу. /…/ Ове безбожне епископске улизице на стотину начина служе Турцима да прикрију стотине разних насиља.

ИВО АНДРИЋ

Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епискоском достојанству једино извор прихода, они не само да нису ништа учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већу су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи са Турцима на штету хришћана. Од године 1766. до 1880, значи у столећу које је било толико богато новим идејама у културним подстицајима, они су су српско-православно свештенство држали у сталној беди и на ниском ступњу образовања.

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Реч је о фанариотима у Призрену. За владику Синесија (1836-1840) Панта Срећковић пише: “Могао је дневно попити по три оке ракије… Као пијаница сабирао је себи дружину и ту се чинила свака безаконија.“ За митропилите Ананију, Германа и Синесија каже чувени наш историчар косовски, Јанићије Поповић: “И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима – „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чиме помогоше. А напротив и они Србину гулише кожу, као и аге и бегови…трудили се да Србима униште чисто српско обележје – Славу, а уведу „имендан“ чељади“.

Због митрополита Игњатија (1840-1849), такође гуликоже, многи Срби су се потурчили. Митрополит Партеније (1849 -1854), шта год је од народа добијао, све је давао на пиће. Јанићије Поповић бележи: “Кад је дошао у Приштину, народ га је дочекао као што и доликује главару своје Цркве: свечано и предано, и с њим ушли у цркву, а тамо свеће запалили. Не могући, ваљда, да поднесе дим, владика се из олтара појавио на двери, па уместо благо и очински да им каже да свеће погасе, – а он се био нарогушио и рикнуо на турском језику:“Сундер бу боклери!“ тј.“Угасите та…“ Те речи погодише Србе до срца, и они ухватише митрополита, изнеше га и бацише на калдрму као кладу, говорећи: “То није владика, нечастиви је то!“

ОДБРАНА КРСНЕ СЛАВЕ У МЕТОХИЈИ

Ево шта се десило у Пећи, кад је владика – фанариот Мелетије 1854, као 28-годишњак, дошао за митрополита рашко – призренског. Он је био из околине Сера, па је добро говорио српски. ( Митрополит Мелетије је, иначе, касније постао зрелији, па је нашао заједнички језик са својим српским верницима, и био је добар владика, с чијим благословом је отворена Призренска богословија. Много је помагао да се с турске робије пусте заточени Срби ).Одсео је у Пећкој патријаршији, и на разговор примио све чланове црквено – школске општине из Пећи, који су дошли да га поздраве. Кад су попричали, владика поче своје :“Браћо моја, чуо сам да ви поред других празника имате и неку славу. То је незнабожачки обичај. Наша света Православна Црква не зна за тај празник, уместо славе да празнујете имендан. Ја као ваш архијереј тражим да оставите славу и узмете имендан!“

Сви ником поникоше, ћуте. Устаде Спасоје Гашић, кујунџија, који је знао да Грци славе имендане, али се направио луд, па упитао владику:

– Да ли треба славити имендан свакоме мушкарцу у једној породици?

– Не, само имендан домаћину, а не и осталима!

– Добро, а ако домаћин има име: Живко, Стојан, Драгутин, Светолик, Боривоје, Озрислав и друга имена којих нема у календару, имена тих светитеља, онда шта ћемо у том случају?

Владика рече да се слави дан кад се тај и тај родио. Гашић примети да је то онда рођендан, а не имендан. Грк упоран – нека славе име неког од укућана. Кујунџија се не да – то неће бити право глави куће. Фанариот предлаже да се слави имендан домаћице. И она може имати народно, некалендарско име, наставља Гашић. Деци треба да се дају календарска имена, вели владика. Србин наставља да „звоца“ – то је питање будућности, за децу која ће се тек родити, а шта ћемо сад?

И онда Спасоје кујунџија вели младом митрополиту да је слава древни српски обичај, примљен приликом крштења српског племена, а да је светац – заштитник заменио негдашње кућне и племенске богове. Ништа не вреди – митрополит тражи од Пећанаца да се одрекну крсне славе. Сви ћуте, у страху, а Спасоје Гашић устаје и каже:“Браћо, ко оће да слави нек слави, а ко неће нек не слави. Ја не напуштам своју славу коју су ми прадедови славили“.

Разјари се Грк, па поче да куне Спасоја, а овај, ни пет ни шест: “Бојим се Бога и родитељске клетве, а ти си Грк, иди у першун!“

Уплашени чланови црквено – школске општине обећају митрополиту да неће славити.

Од септембра, почиње нови богослужбени круг и крећу славе. Пећанци, осокољени поступком кујунџије Спасоја, славе славу све у шеснаест, не маре за одлуку митрополита. Сам Гашић слави Митровдан, и вели: “Не остављам ја своју лепу славу за ћеф Грка“. А шта би са осталима из црквено-школске општине?

Петар Петровић, који је о овоме писао, каже: “Сви општинари, који су пристали да неће славити, нису ни славили. Коме је умрла мајка, коме отац, коме жена, брат или чељаде, тек свакоме се понешто десило да га спречи да не слави. Народ то види и народ тријумфује и отворено се сити. Идуће године сви су општинари једва чекали да им дође слава, да им се скине народно проклетство“.

https://t.co/L6r60hQD8J

— СРБИН инфо (@srbininfo) January 20, 2023

Извор: iskra

Ознаке: Православна црква, УКЦ, Цариградска црква