Прочитај ми чланак
Васпитач Драган Роловић, директор Завода за васпитање деце и омладине Београд
Фото И. Маринковић
За дечака Хариса, ког су осамдесетих година пронашли босански ловци међу вуковима, и његову необичну судбину мало ко би знао да се Вук Ршумовић није појавио на Венецијанском фестивалу са филмом „Ничије дете“. Данас је Пућкетова судбина, како су га звали београдски домци, званично непозната. Незванично, погинуо је у рату деведесетих, не зна се на чијој страни. Није имао више од 17-18.
„Дивља“ су и београдска деца улице која стигну у завод. Неповерљива, са неколико речи у речнику („дај“, „нећу“, „хоћу“, „гладан сам“, „жедан сам“), без елементарних хигијенских навика, гледају само како да извуку неку корист…
У њихову социјализацију потребно је уложити пуно труда и задобити поверење. Део завода одвојен је 2005. за Програм за децу улице и од тада је са плочника склоњено 187 дечака и девојчица. Они су после девет месеци смештени у хранитељске породице или враћени у примарне, ако су постојали услови.
– Био је то крупан плавушан, плавих окица, са веома дугачким рукама, стално слинав. Социјални радници су га довели у априлу или мају 1988, са причом да су га нашли ловци на тромеђи Босне, Србије и Црне Горе, у вучијој јазбини.
Не знамо колико је био стар. Ценили смо 10-12 година – сећа се Драган Роловић, данас директор Завода за васпитање деце и омладине Београд.
У оно време био је млад васпитач, који је радио ту тек годину дана. Иста установа тада се звала Централно прихватилиште за децу и омладину. Ту су довођени малишани из целе бивше Југославије.
Гро деце стизао је због ситних кривичних дела, обијања трафика и џепарења. Неки су остајали и по 10 година.
– Није говорио, испуштао је звуке налик режању и крештању. Пошто је врло брзо напредовао и научио да говори закључили смо да је у раном детињству ипак био у контакту са људима. По свему је упадао у очи, а деца као деца – мета си ако се разликујеш.
Наравно, онолико колико им то дозволиш. Он, међутим, није био жртва задиркивања. Није дао на себе.
У почетку су од њега чак зазирали иако није био најјачи. А онда су га заволели и поштовали – прича Роловић.
За њега се посебно везао најснажнији дечак у групи, Жика, и Пућке је био под његовом заштитом.
Овај га је научио да намешта кревет, користи метлу и лопату, опходи се према другима, поштује домска правила. Дечак се веома мало кретао.
Углавном седне или чучне у дворишту, склопи руке око колена и посматра. Јео је као да штити храну, са обе руке обавијене око тањира. У почетку је избегавао кувано.
Деца су га виђала како код бурета с помијама иза зграде тражи кости са остацима сировог меса. Ако му неко приђе у трпезарији отпозади или га додирне с леђа, испуштао је чудне звуке.
Један од домаца, некадашњи мангупчић са Вождовца, данас живи у Америци. Сваке три-четири године дође у Београд, посети дом и остави деци по 100 долара да купе сок. Доста малишана је током деведесетих отишло у иностранство и већини се изгубио сваки траг. Неки су страдали на престоничком асфалту деведесетих, али немали број се у животу пристојно снашао, има своје фирме или вредно ради у туђим, има породице. Многи и даље имају потребу да дођу и похвале се кад купе кола, мотор или добију дете…
– Кад хода дешавало се да падне, па смо мислили да има поремећај центра за равнотежу. Послат је на испитивање у болницу, да би сестра видела да стоји сасвим нормално. Онда се испоставило да не уме да хода у ципелама – каже васпитач.
Сећа се и да се, кад је први пут видео ТВ, уплашио толико да су га једва за ноге извукли испод кревета. Обожавао је кликере и био је у стању по два сата да их загледа на сунцу. Није умео да игра јер није имао добру координацију покрета. Али, кад му је кликер упао у ве-це шољу, разбио ју је да га нађе.
– Имао је посебан однос према животињама. Сећам се једном, била је недеља и ја сам дежурао кад је у двориште улетео ротвајлер. Већина деце није била ту, већ у граду, али они који јесу побегли су у зграду.
Одједном се појавио Пућке из шетње. Пришао је и чучнуо. Ротвајлер се залетео ка њему. Не знам да ли му је малишан нешто шапнуо, тек ротвајлер се толико умирио да га је дечак за огрлицу, мирног као пудлицу, довео до директорове канцеларије, где смо га везали.
Сутрадан смо нестанак пса огласили преко Студија Б и убрзо се појавио власник – са смешком ће Роловић.
Навикли на необичне услове, васпитачима је све ово било нормално и били су поносни што дечак напредује. Научили су га да одржава хигијенске навике, да хода у обући, користи прибор за јело, иде у школу, говори, чита, пише и рачуна. Никада није испричао ништа о свом најранијем детињству.
Генерално, није много говорио. Ничег се није сећао, чак ни кад су га довели у дом. Све је то негде потиснуо. Био је јако интелигентан. Никада ништа није тражио и није се прикључио ниједној групи џепароша. А био је омиљен.
Кад је почео рат, остале југословенске републике почеле су да повлаче своју децу. Одлазак је тешко пао и Пућкету, и домцима, и васпитачима. Плакали су буквално сви.
Када је Роловић дошао у Централно прихватилиште, имао је 25 година.
Неки домци су у то време имали 17-18. Васпитачи преко 50.
Свака његова иновација наилазила је на неодобравање „старе гарде“.
У време када су видео-рикордери били реткост, донео је један и неколико касета.
Клинци су се одушевили. Исти филм гледали су по пет пута. Врата за промене, по Роловићевим речима, отворила је некадашња директорка Драгана Недељковић.
Од тада се променила слика дома, у ком сада има много више младих васпитача и волонтера.
– Када радите са оваквом децом, пуно емоција инвестирате у њих јер је њима то и потребно. Кад год да дође, за годину или 10, растанак је дошао прерано и за све нас је јако болан. Долазе нам јако оштећена, ускраћена и занемарена деца, и нормално је да се за њих толико вежемо.
Понекад више времена проводимо са њима него са сопственом децом. Ја сам одрастао у близини дома. У овом дворишту сам играо фудбал и кошарку, дружио се с домцима. Никада ми није пало на памет да ћу ту једног дана радити, а камоли да ћу провести 27 година – наставља Роловић, и додаје да дечак одрастао у вучијој јазбини није једино „дивље дете“ које се затекло у овој вождовачкој установи.
Имали су случај и две сестре из околине Мајданпека, које су одрасле са мајком у пећини! Када је умрла, радници центра за социјални рад су их пронашли и послали у дом. Једна је имала 11-12 година, а друга је била две-три године млађа. Обе су имале известан фонд речи, које су штуро користиле у комуникацији са другима, али су се међусобно споразумевале искључиво крицима и рукама.
Брзо су научиле нормално да комуницирају, али проблем им је била лична хигијена. Никако нису могле да схвате зашто је за њих добро да се купају, перу руке и зубе. После две године смештене су у хранитељску породицу.
– И 2005. или 2006. имали смо два брата с југа Србије, која су викала кад су видела текућу воду. Нису знали откуд вода у чесми, нити су пре тога икад видели туш. Доведени су из примарне породице, као веома тежак случај занемаривања. Родитељи им нису обезбеђивали чак ни храну, а камоли нормалне услове за живот. Нису знали чему служи виљушка, нож, тањир…
Речник им је био изузетно оскудан. Прошли су посебан програм за ту категорију деце, који је у међувремену уведен, и за пола године научени су основним социјалним вештинама, после чега су смештени у хранитељску породицу. И дан-данас нам се јављају – поверава нам васпитач.
(Новости)
