„Кад почеше да се даве, наста запомагање које је још више поколебало морал код осталих лако рањених и војника који су напустили стрељачки строј ка мосту створи се на мах метеж да сви присутни официри са револвером у руци нису били у стању да метеж отклоне и ред и мир поврате. Ова паника трајала је читав сат док се поново није створио мир…”

Српски војници прелазе реку Саву у септембру 1914. године

Ово, између осталог, стоји у извештају пуковника Драгутина Ристића, команданта 13. пука „Хајдук Вељко”, који се борио у саставу Тимочке дивизије првог позива. У њему је описано страдање српске војске до којег је дошло у бици код Легета, вођеној од 5. до 7. септембра 1914. године. Тада је, на пољу Легет, осам километара удаљеном од Сремске Митровице, као и приликом неуспешног форсирања Саве смрт нашло више од две хиљаде, а у заробљеништво одведено близу пет хиљада српских војника, који су се борили у саставу 13. и 15. пука Тимочке дивизије. Свега њих око шест стотина успело је да се спасе и некако доплива до десне обале Саве…

Како је дошло до овог, вероватно највећег неуспеха српске војске у првој ратној години? Битка код Легета била је само део „Сремске операције” изведене у првој половини септембра, после победе српске војске у Церској бици. Тада је, на инсистирање савезника, пре свега Француске и Русије, српска војска прешла у Срем, како би за себе везала што више аустроугарских трупа и тиме, бар делимично растеретила источни фронт, где се руска војска (посебно у Галицији) налазила у неповољном положају. Тако се српска војска упустила у операцију за коју није имала довољно ни људства, ни муниције, нити техничке опремљености.

За ту акцију биле су одређене Прва и Друга армија. Прва армија имала је више среће. Она се шестог септембра код Купинова пребацила у Срем и после успешно изведених операција 12. септембра избила на линију Нови Бановци – Попинци – Буђановци, да би се, два дана касније, понтонским мостом вратила у Србију. Друга армија, тачније један њен део – Тимочка дивизија првог позива добила је деликатан задатак да, код Чеврнтије (седам километара низводно од Мачванске Митровице) изврши демонстративни прелаз преко Саве, како би заварала непријатеља да ће из тог правца уследити главни удар српске војске. Али тај маневар од самог почетка наишао је на бројне тешкоће. Дивизија је била већ исцрпљена бројним маршевима и раније вођеним борбама, недостајало је артиљеријске муниције, опреме и искуства у форсирању већих речних токова…

Ипак, 13, као и делови 15 пешадијског пука, у ноћи између 5. и 6. септембра код линије Чеврнтија–Легет прешли су Саву и тако извршили наређење команде. Њихов продор према Шашинцима и Сремској Митровици у почетку је ишао жељеним током, али убрзо су се појавили проблеми. Аустроугарске трупе биле су знато бројније него што се мислило, а ускоро им је стигло и појачање. Српским трупама појачање, међутим, није пристизало, појавила се и несташица муниције, које је крајем дана готово сасвим нестало, а било је и веома озбиљних пропуста у командовању.

Уследили су све јачи напади, појавили су се аустроугарски „аероплани” и монитори (речни бродови), па је у вечерњим часовима Тимочка дивизија била принуђена на повлачење према Сави. Тамо их је, међутим дочекало још веће изненађење – понтонски мост није био завршен услед недостатка материјала, сталних напада противника и чињенице да се није на време приступило његовом утврђивању. То је био увод у катастрофу која је ускоро уследила.
„У том тренутку била је јасна ситуација да ће трупе на левој обали Саве бити отцепљене од моста, да мост неће моћи нико да искористи пошто није готов, близина непријатеља почела се осећати у све јачем дејству, а узбуђеност је била све већа док најпосле није маса као бујица појурила ка мосту да тражи спаса. У том тренутку непријатељ је извршио јуриш. Мост је под притиском масе попустио и моснице се сломише. Маса је попадала у Саву, а неки су почели да прелазе мост који је непријатељ тукао јаком пешадијском ватром”, записао је Драгутин Ристић.

Осим великих жртава међу војницима Тимочке дивизије, ова операција за последицу је имала и одмазду над српским становништвом у Срему, посебно у Сремској Митровици и околини, које су извршиле власти Аустроугарске. Неуспех битке на Легету за последицу је имао и смењивање већег броја официра, а неки од њих били су изведени и пред војни суд. Било је и другачијих примера, па је тако храброшћу санитетског мајора др Миливоја Петровића, који је препливао Саву, спасена ратна застава 13. пука. Мада је Сремска операција, у целини оцењена као успешна. О овој бици се дуго није говорило, јер је представљала највећи и најтрагичнији пораз српске војске у првој ратној години.

Смрт Миливоја Михајловића

Међу војницима Тимочке дивизије који су нашли смрт у бици на Легету био је и Миливоје Михајловић, трговац у селу Војник код Деспотовца. Он је деда нашег познатог писца, академика Драгослава Михаиловића. Имао је четири сина – Живорада рођеног 1902, Божидара рођеног 1904, Бранислава (оца академика Михаиловића) рођеног 1907. и најмлађег Димитрија рођеног 1909. године. Био је ожењен Милицом из породице Николић. Родио се у Ћуприји и почетком рата имао око 35 година.

Околности под којима је изгубио живот, као и место на којем је сахрањен до данас су осталим непознати, а битка код Легета била је само увод у несрећу која је задесила његову породицу. Његов унук, академик Драгослав Михаиловић сматра да је пораз у овој бици, у великој мери и последица озбиљних пропуста у српској Врховној команди, укључујући и регента Александра, будући да су недовољно припремљену војску послали у операцију унапред осуђену на неуспех.

„Мој деда Миливоје Михајловић био је војник Тимочке дивизије и страдао је током операције код Легета, а моја бака је умрла од туге када је чула да јој је муж погинуо. Оставили су иза себе четири дечака, узраста од пет до дванаест година, на које је смрт родитеља оставила велике последице, тако да нису добро прошли у животу. Нисам успео да сазнам околности под којима је страдао, нити место где је сахрањен. О овом догађају се код нас, никада није довољно говорило, мада је од њега прошло већ више од сто година. Сматрам да је Први светски рат био трагедија за Србију, због огромних жртава које смо поднели. На то указује и битка на Легету чије последице моја породица осећа, ево и после једног века”, напомиње академик Михаиловић.

Изложба у Музеју Срема

„Овај камен, тек је трошан знамен да се смртник бесмртности диви, а слобода и јединство рода жртви вашој спомени су живи”, пише на споменику од камена и опеке, подигнутом, у облику призме од стране соколског друштва из Сремске Митровице, још 23. септембра 1923. године. Споменички комплекс који чини и мањи парк, обновљен је прошле године, у оквиру обележавања стогодишњице битке на Легету. Митровчани су, и низом других манифестација обележили овај догађај, а у Музеју Срема отворена је и изложба под називом „Битка на Легету”, која и даље траје. „Прикупили смо велику грађу – новинске написе, официрске дневнике и извештаје, оружје и фотографије како би сачували успомену на овај догађај и његове последице, како по војску тако и по град Сремску Митровицу и становништво овог краја”, истиче историчар Оливера Делић, саветник у Музеју Срема.

(Политика)

Ознаке: пораз, Први светски рат., српска војска