Прочитај ми чланак

НАЈМИСТЕРИОЗНИЈИ СРБИН 20. ВЕКА – рођени брат легендарног Данила Бате Стојковића

0

У другом делу приче о друштву из Симине 9а у којој је настало језгро српске опозиције, Дарко Худелист разоткрива причу о рођеном брату легендарног глумца Данила Бате Стојковића, Живораду Стојковићу, који је био "други по важности" међу симиновцима, одмах иза Добрице Ћосића.

y

У другом делу приче о друштву из Симине 9а у којој је настало језгро српске опозиције, Дарко Худелист разоткрива причу о рођеном брату легендарног глумца Данила Бате Стојковића, Живораду Стојковићу, који је био „други по важности“ међу симиновцима, одмах иза Добрице Ћосића.

Најважније институције у СР Србији које је Добрица Ћосић успио ставити под своју контролу, заједно са својим пријатељима и политичким истомишљеницима симиновцима биле су, и то кронолошким редом: НИН, Српска књижевна задруга и Српска академија наука и уметности, а поред њих и разне неформалне групе што их је он сам (и то 1980-их) био основао – нпр. иницијатива за покретање часописа Јавност, Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања…

Жика Стојковић је почетком 1970-их, у вријеме уставне реформе (самим тиме и почетка конфедерализације) СФРЈ већи и јачи политички играч од Добрице Ћосића. Ћосић је тада још врло опрезан и пази на сваку изговорену или написану ријеч и реченицу, док Жика наступа отворено, неустрашиво, дрско и, рекао бих, „на нож“. Добрица Ћосић ми је и то отворено признао, овим ријечима:

„У целом том националном питању и Уставу, посебно Уставу (Ћосић је овдје мислио на расправе о уставним амандманима, што су се у цијелој Југославији водиле тијеком 1971 – оп. аут.), Жика је био главни покретач! Он је то покретао све. Исто је мислио и Павле Ивић, и неки други, али они нису иступали. А Жика јесте иступао. Жика је осетио распад Југославије, да то (уставна реформа и конфедерализација СФРЈ – оп. аут.) води распаду Југославије, и да се Србија цепа. И то су њему била два мотива, довољно јака, да покрене толику буну и толику акцију, да покрене све. Он је чак и Николу Милошевића покретао у том правцу да говори! Жика је био јако обузет том општом бригом за националну и државну судбину, и Југославије и Србије. И међу нама је био најмобилнији, најосетљивији на све те промене и на могућност напуштања Југославије. Веома је жестоко наступао и веома је бурно носио Београдом, интелектуалним Београдом, ту идеју Југославије у опасности.“

Жика Стојковић је 1971, у јеку расправа око амандмана на Устав СФРЈ, први службено, тј. формално покренуо српско национално питање у Титовој Југославији. Он је први прешао црвену или критичну границу кренувши на Мештровића ад хоминем, и то тако што га је оптужио да је идолопоклоник загребачкога надбискупа Степинца, високодостојанственика Католичке цркве у Хрватској, којега је Жика (једнако као, уосталом, и Тито) сматрао ратним злочинцем. А ту је и пријатељство с патријархом Павлом…

„Жика Стојковић је“, појаснио ми је Медаковић, „Германа мрзео, док је Павла обожавао. Осим тога, Жика је имао огроман утицај на Павла, који се базирао на њиховој сарадњи док је Павле био епископ у Призрену, када је он, Павле, на савет Жике Стојковића, пристао да се прави та велика књига, Задужбине Косова. Жика се с Павлом редовито сусретао и у време кад је Павле постао патријарх. Патријарх Павле је Жики ве-ро-ва-о!“

„Члановима САНУ постали су, осим Ћосића, сви симиновци с изузетком Михиза и Жике Стојковића – који нису иза себе имали ниједно велико дјело. Михиз је покушао ући у САНУ (и то двапут), Добрица га је гурао – али није ишло. А Жика, колико знам, није ни покушавао.“

„Нема симиноваца, нема наше групе, нема буре, нема ветра у Београду… Имаш ове америчке агенте, како их ја називам – послугом иноземних канцеларија, или те новинарчиће…“

Добрица Ћосић