Прочитај ми чланак

МУСЛИМАНИ ГА УБИЛИ Најмлађи српски војник данас би имао 41.год; Са 14 отишао у рат

0

Споменко је имао оца, али то није ни знао

Споменко Гостић, најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске, који је као 15-годишњи тинејџер погинуо 1993. године у нападу муслиманских снага, данас би напунио 41 годину.

Он је рођен 15. августа 1978. године. Основну школу је похађао у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио.

На почетку рата умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине.

Споменко је имао оца, али то није ни знао. Он га се одрекао када је имао 4 године, а данас прима пензију на име погинулог сина.

Придружио се војсци

Дечак се након смрти мајке и баке пријавио у Војску Републике Српске где је имао задужење да буде курир, а потом је развозио храну борцима на првим линијама фронта.

Једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, након чега је био лакше рањен а касније је преживео још једно рањавање.

У нападу муслиманских снага на Озрен народ се повукао из Јовића, али је дечак са неколико војника остао да брани село. У марту 1993, током гранатирања српске војске дечак је тешко рањен да би 20. марта преминуо и сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу. Тада је, осим њега, живот изгубило још 5 српских војника, а мали Споменко је имао само 15 година.

Сахрањен је на месном гробљу Горњи Улишњак, где почивају његова мајка и бака. То место, као и Споменково село Јовићи, данас се налазе у Федерацији БиХ.

Млади херој са Озрена

После више од две деценије и по деценијие од погибије млади херој са Озрена добио је спомен – бисту у Добоју, која је 20. марта 2014. године постављена у порти Храма Рођења Пресвете Богородице.

Три године касније, 19. марта 2017, у вишеградском насељу Гарча, једна од улица је понела име овог младог хероја.

Споменко је у рату добио надимак Мали Обилић, али не због година, већ због тога што је мртве и рањене другове извлачио са прве линије фронта по киши граната и метака.

Одбио је да оде у иностранство

Мало ко зна да је Споменко одбио понуду да оде далеко од рата и живи у туђој земљи безбрижним животом, све док његова земља не буде доживела мир и слободу.

– Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде – говорио је када је добио могућност да изађе из ратног ужаса и свој дечачки живот настави у Паризу.

Није се плашио

– Имамо многе случајеве где је било тешко, али се све опет некако издржи. Имао сам случајеве да сам нагазио на мину, наишао сам и одбила је први точак. Ово ми је друга рана, мене је бацила детонација и ту ме је гелер окрзнуо, али опет се све савлада.

Тукли су ме мецима, али и то сам издржао. Кажем да ми овде добро и фино, сарађујем са војском, храним се са војском, спавам… Немам оца немам мајке, остао сам само са бабом, али је она погинула баш код ове куће ту“, рекао је он својевремено у једном интервјуу.

– Мој задатак је да извозим рањенике, превозим муницију и храну, а сад пошто имамо мањак курира морао сам да пређем да будем курир, па је један старији преузео кочије. Али те кочије ће ми се једног дана вратити – рекао је овај дечак.

По начину на који је причао видело се да се труди да буде храбар, колико је то могуће када бесне ратни сукоби.

– Не плашим се. Некад имам мало страх, али савлада се и то. Увек имам оружје. Нон-стоп нападају, али неће дуго – рекао је он. За људе који нису отишли на ратиште већ време проводе по кафићима, Споменко је рекао да су све то кукавице.

– То су издајице свог народа. Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – причао је он. После рата је желео да наставио да ради са својим кочијама и да помаже другим људима.

Извор: Espreso.rs / Kurir

Ознаке: , , ,