Прочитај ми чланакДанас ћемо вам представити пјесму „Аманет од ђеда“, Османа Ђикића, који се национално изјашњавао Србином, а религијски муслиманом
Осман Ђикић се национално изјашњавао Србином и религијски муслиманом, и у томе је био и страствен и досљедан.
Историчар Салих Селимовић каже да сви историјиски подаци показују да су домаћи муслимани били Срби, да Бошњаци не постоје, као ни посебан босански језик, а да не постоји ни Санџак, јер и у Турској тај појам не постоји.
Познати су нам примјери многих припадника муслиманске интелигенције, који су били опијени српском националном идејом из времена аустријске окупације Босне и Херцеговине.
Дакле – „муслимане ништа не спрјечава да буду Срби муслиманске вјере“, како рече један од Срба-муслимана из Мостара, с краја 19. вијека.
Текст Омер-бег Сулејманпашић Скопљак: Србин и ријечју и дјелом, само је је један од бројних текстова објављених на нашем порталу, инспирисаних људима сличним Осману Ђикићу, о којем ћемо данас писати.
У овом контексту ипак, најзначајније је споменути Мешу Селимовића, који је између осталој једне прилике поручио:
„До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то“.
Данас ћемо вам представити пјесму „Аманет од ђеда“, Османа Ђикића, који се национално изјашњавао Србином, а религијски муслиманом.
Осман Ђикић се родио 7. јануара 1879. године у Мостару, гдје је похађао основну школу и гимназију. Из гимназије је искључен, па се због тога сели у Цариград, и тамо наставља гимназију.
Из Цариграда сели у Београд, па у Беч, гдје завршава трговачку академију. Радио је као чиновник у банкама: Загребу, Брчком и Мостару. У Мостару је био врло активан у „Просвјети“ и другим српским институцијама и активно се дружио са Алексом Шантићем.
Ђикић је 1909. године изабран за секретара муслиманског културног друштва „Гајрет“ и за уредника листа „Гајрет“ и тим поводом сели у Сарајево. Сљедеће године покреће политички лист „Самоуправа“.
Млади Осман Ђикић је био пјесник занесењак, врло активно је објављивао у листовима „Босанска вила“, „Зора“, „Бехар“ и још неким.
Ђикић је брзо живио, путовао, селио, писао: пјесме, прозу, драме и расправљао друштвена и политичка питања. Бавио се и сакупљањем народних умотворина, али их није успио до краја обрадити, па је сву ту грађу уступио Српској академији наука и умјетности у Београду.
Осман Ђикић се национално изјашњавао Србином и религијски муслиманом, и у томе је био и страствен и досљедан.
Осман Ђикић је умро у 33-ој години живота, у Мостару 30. марта 1912. године.
Аманет од ђеда
У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д’јете
виђах малу иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак да је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: ‘Нека, нека!
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да ја ђунах љубнут’
Што љубљаху наши стари…
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 25, 2019
