Прочитај ми чланак

МУКЕ ПО ЈОАНИКИЈУ: Последњи дани српског митрополита у раљама комуниста

0

Кад се рат завршио, Свети архијерејски синод у Београду дуго није знао какво је стање у Епархији црногорско-приморској, нити је имао вијести о митрополиту Јоаникију. О њему се говорило да су га одвели Њемци и да је погинуо. Онда се прочуло да су га заробили партизани и одвели у Београд.

Тек 15. августа 1945, из извештаја протојереја Николе Марковића, члана Црквеног суда на Цетињу, сазнало се да се митрополит Јоаникије упутио у избеглиштво. У извештају се наводи да је Цетиње ослобођено 13. новембра 1944, а да је митрополит Јоаникије, са неколико месних свештеника и чиновника Црквеног суда, напустио резиденцију и отпутовао у правцу Подгорице.

На подручју између Подгорице и Скадарског језера био је до краја новембра, ту му се придружило још 70 свештеника, са којима је почетком децембра, преко Санџака, кренуо у правцу Босне.

На том путу, у Босни, негдје поред ријеке Требаве, митрополит се састаје са генералом Драгољубом Михаиловићем, са којим разговара о даљем путу војске и народа, пошто је било извесно да ће по коначном ослобођењу земље комунисти преузети власт у држави. Став митрополита био је да треба наставити пут ка Словенији. Тако је и било. Рачуна се да је око 12.000 људи из Црне Горе кренуло на овај пут.

Партизанске јединице су 9. маја 1945. године зауставиле у Словенији колоне које су кренуле да напусте земљу. Дошло је до масовних убистава на Зиданом Мосту, у Кочевском Рогу, Техарју, Похорју, Камнику и по другим местима у околини Марибора. Митрополит Јоаникије је заробљен, и са неколико свештеника, стражарно доведен у Београд. Према неким сведочењима, они су после саслушања одведени у Аранђеловац и тамо убијени.

Професор Светозар Душанић, у календару „Црква“ за 1991. годину, записао је свједочење свог оца:

„Када су партизани ушли у Аранђеловац, они су у вили ‘Милер’ смјестили једно одељење Озне. У соби на мансарди те виле они су повремено доводили групе до 30 до 40, углавном младих људи, које би ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом.

Једног празничног дана, била је недеља, када се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле ‘Милер’ групу затвореника који су били ‘изведени на ваздух’. Из те групе, мом оцу приступио је један старији господин са белом шиљастом брадом, у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски.

Између осталог, испричао је мом оцу да је при крају рата кренуо са народом Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете. Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечомн, избјеглицама из Црне Горе пресјекла је одступницу, све их заробила и предала их Титовим партизанима.

После тога, митрполита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат.

Том приликом, Митрополит је рекао мом оцу да га гони Ђилас…“

Некад високи функционер Душан Чкребић, у својој књизи „Људи и догађаји“, пише како је својевремено имао жељу да поприча са генералом Пеком Дапчевићем (поријеклом из свештеничке породице), али да је та његова жеља спласнула када је прочитао текст разговора са ухапшеним митрополитом црногорским Јоаникијем.

Ево како је, у најкраћем, текао разговор Пека Дапчевића и митрополита Јоаникија:

Пеко Дапчевић: „Јеси ли ти Јоаникије Липовац?“

Митрополит Јоаникије: „Ја сам Јоаникије, митрополит црногорско-приморски…“

Пеко Дапчевић: „Немаш право да се тако представљаш! На тој столици седели су велики и заслужни људи, а не издајници као што си ти!“

Митрополит Јоаникије: „Немате право овако да говорите са мном, јер сам из италијанског логора у Албанији ослободио вашу мајку! А и за вашег оца бих се ангажовао, али нисам стигао, јер је он нажалост убрзо умро.“

Пеко Дапчевић: „И то је доказ да си служио окупатору!“

Након што је пренео овај дијалог, Чкребић записује да је митрополит Јоаникије „стрељан 1945. године у Аранђеловцу и да му се за гроб ни до данас не зна“. А онда на то додаје: „Још једна бесмислена одлука еуфоричног победника, који не размишља о томе да ће кад-тад доћи време када ће се поставити питање: Зашто? И, да ли је морало све тако да буде?“

Митрополит Јоаникије је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од родитеља Шпира Липовца и Марије Дамјановић. Његови преци су се почетком 18. вијека доселили у Боку из Цуца.

Основну школу завршио је у Прчњу, класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру и Филозофски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета.

Рукоположен је у чин ђакона и чин презвитера дана 8. и 10. новембра 1912. године од епископа бококоторског и дубровачког Владимира Боберића. Од 1912. до 1918. године био је протски капелан у Котору, а потом парох у Ластви.

Од 1919. до 1925. године био је суплент гимназије на Цетињу, нижој женској школи, женској учитељској школи и Цетињској богословији. Био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Од 1925. до 1940. године био је професор Прве мушке гимназије у Београду.

За викарног епископа будимљанског израбран је 8. децембра 1939. године. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви дана 11. фебруара 1940. године. Исте године, изабран је за митрополита црногорско-приморског.

Управљао је Црногорско-приморском епархијом за вријеме Другог свјетског рата. Историјске прилике на простору Митрополије биле су веома сложене, јер се са једне стране нашао окупатор којје је Српску цркву СПЦ сматрао за антиосовински фактор, режим Секуле Дрљевића који је Митрополију доживљавао као просрпски елемент, партизана који су, у зависности од периода, били у мањем или већем сукобу са Митрополијом.

Од стране комуниста, митрополит Јоаникије је оптуживан да је био близак Италијанима, нарочито након посјете италијанског краља Виторија Емануела III у мају 1941. године када је посетио и Цетињски манастир. Краљ је изразио жељу да присуствује литургији, па је био дочекан од стране Јоаникија лично заједно са свештенством.

Године 1942, митрополит Јоаникије је издао проглас у коме је забранио рад свештеницима који су били у партизанима. У дописима се деловање партизана карактерисало као „комунистички терор“.

Указујући какав је однос комуниста према Цркви и народу и каквом страдању су они изложени, митрополит Јоаникије, 1944. године, у извештају Светом архијерејском синоду пише: „Комунизам је овамо нанио велика зла народу. Љуте ране на нашем националном организму једнако крваре… Црква је жестоко страдала. Седаманест браће наше свештеника убијено је. Цркве, молитвени домови, похарани, многи манастири порушени и попаљени. Свештеници су били присиљени да бјеже испред очигледне опасности и да се склањају у градове, док се мало проведри и они врате својој пастви…“

На заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, у мају 2000. године, митрополит Јоаникије проглашен је свештеномучеником, а потом је у Храму Светог Саве у Београду, заједно са још осморицом светих новомученика Српске православне цркве, свечано канонизован.