Прочитај ми чланакКрајем 2021. године у дневним листовима у Србији се појавио наслов ”Стотине милиона евра за подстицај наталитета”. Из овог наслова бисмо могли да закључимо да је бела куга последица немаштине и да ће се повећаним новчаним давањима овај проблем коначно решити. Само се чекало да то неко коначно схвати и донесе одлуку да се за то издвоје неопходна новчана средства.
Овај наслов прати следећа изјава:
”Без деце немамо будућност, поручио је вечерас председник… и истакао да држава у наредним годинама улаже стотине милиона евра у пронаталитетну политику, која треба да пружи бољи животни стандард породицама.”
Име председника изостављам да овај текст не би неко протумачио као критику неке одређене особе. Циљ овог рада није критика ни једне особе понаособ него критика погрешне политике наталитетабез обзира на то ко је на власти.
Након овога прецизирано је колике суме ће једнократно и на месечном нивоу током одређеног периода добијати родитељи за прво, друго, треће и четврто дете.
Актуелни председник Републике Србије доношење ових мера образлаже на следећи начин:
”Та комбинација старих и нових мера посебно ће у сиромашнијим слојевима друштва, где је иначе виша стопа наталитета, значајно да утиче и помогне развоју свести да без деце немамо будућност, поручио је председник Србије.”
Дакле, новцем се подиже свест да без деце немамо будућност код сиромашнијег слоја друштва где је виша стопа наталитета, што значи у слоју друштва где та свест већ постоји, а не у богатијем слоју где те свести очигледно нема јер га карактерише нижи наталитет.
Иако апсурдно ово објашњење ипак у себи делимично садржи одговор на питање да ли новац може да подигне наталитет, односно да ли се подизањем животног стандарда може подићи наталитет. Наиме, уколико погледамо податке Светске банке видећемо да десет првих места по висини стопе наталитета заузимају сиромашне афричке земље Нигер, Сомалија, Конго, Мали, Чад, Ангола, Бурунди, Нигерија, Гамбија и Буркина Фасо, док земље са високим дохотком попут Француске, Сједињених америчких држава, Данске, Шведске, Аустралије, Велике Британије, Холандије, Белгије, Немачке, Норвешке, Швајцарске, Аустрије итд. налазе испод нивоа који обезбеђује просту репродукцију, односно замену генерација, а који износи приближно 2,1 рођеног детета по жени у репродуктивном добу.
Светска банка осим података за појединачне земље наводи и групне податке. Тако нпр. земље субсахарске Африке имају стопу фертилитета 4.56, тешко задужене сиромашне земље 4.54, земље са нисхим приходима 4.49 док, са друге стране, земље са високим приходима имају стопу фертилитета од 1.62, Европска унија 1.56, Северна Америка 1.74.
Као што видимо земље субсахарске Африке имају готово три пута већу стопу фертилитета од Европске уније.
Погледајмо податке о стопи фертилитета и за неколико појединачних земаља. У овом случају користио сам податке из Светске књиге чињеница америчке Централне обавештајне агенције (CIA Factbook).
Нигер 6.82, Ангола 5.83, Мали 5.54, Чад 5.46, Уганда 5.36 итд. Са друге стране Италија 1.22, Шпанија 1.27, Србија 1.46, Аустрија 1.51, Немачка 1.57, Швајцарска 1.58, Луксембург 1.63 итд.
Као што видимо Нигер има око 5.6 пута већу стопу фертилитета од Италије, око 5.4 пута већу од Шпаније, око 4.5 пута већу од Аустрије, око 4.7 пута већу стопу наталитета од Србије, око 4.3 пута већу од Немачке и Швајцарске итд.
Да бисмо стекли потпунију слику о животном стандарду у овим земљама наведимо да је БДП у Нигеру по глави становника 2020 године износио 1200 америчких долара, у Србији 18200$ исте године, у Немачкој 50900$, Аустрији 51900$, Швајцарској 68400$ итд. Дакле, Нигер има 57 пута! нижи БДП по глави становника од Швајцарске али има приближно 4.3 пута већу стопу фертилитета.
На страници Банке федералних резерви Сент Луиса, једне од 12 регионалних банака федералних резерви Сједињених Америчких Држава, читамо следеће:
”Уопштено говорећи, сиромашне земље имају већи ниво наталитета од богатих земаља.
Конкретно, жене имају тенденцију да рађају не мање од троје деце у земљама у којима је БДП по глави становника испод 1.000 долара годишње. У земљама у којима је БДП по глави становника изнад 10.000 долара годишње, жене имају тенденцију да рађају не више од двоје деце.
Овај опадајући однос између фертилитета и прихода добро је познат и економистима и демографима. Поред тога, ово важи током времена: богате земље, као што су САД, доживеле су значајан пад стопе фертилитета како су постале богате. Такође, однос се одржава на индивидуалном нивоу, пошто богате породице имају мање деце него сиромашне породице.”
Дакле, постоји инверзна корелација између прихода и укупне стопе фертилитета унутар и између нација. Што је већи степен БДП по становнику рађа се мање деце. Хервиг Бирг (Herwig Birg) из Института за популациона истраживање и социјалну политику Универзитета у Билефелду, у Немачкој, ову инверзну везу назива демо-економски парадокс.
Обратимо пажњу на реченицу: ”Овај опадајући однос између фертилитета и прихода добро је познат и економистима и демографима.”
Оно што забрињава у вези са овим јесте да нико није реаговао након горе поменуте изјаве председника Републике Србије којом је најавио подстицај наталитета путем повећања новчаних давања. Да ли то значи да нам није познат овај демо-економски парадокс?
Погледајмо даље са чиме је још повезан пад наталитета.
”Генерално, што је већи доходак по глави становника, људи који ступају у брак први пут су старији. У развијеним европским земљама попут Немачке, Француске, Италије, Шведске, Норвешке и Финске старост приликом првог брака прелази 30 година. Са друге стране, у афричким земљама са ниским приходима старост приликом првог брака је између 17-20 година за жене и 23-25 година за мушкарце.”
Према подацима нашег Републичког завода за статистику у 2020. години просечна старост младожење при закључењу првог брака износила је 31.5 година а невесте 28.6 година.
У неразвијеним земљама је нижи и просечан број година мајке приликом рођења првог детета. Према подацима из Светске књиге чињеница ЦИА у Чаду је просечан број година мајке при рођењу првог детета 18.1, у Малију 19.2, у Анголи и Уганди је то 19.4 година, у Нигеру 20.4 итд. Са друге стране у Италији је то 31.3, Немачкој 29.8, Аустрији 29.7, а у Србији 28.1 година.
Овај процес се међу стручњацима генерално назива одлагањем рађања а одлагање је јасно повезано са количином, јер старост при првом рођању утиче на (коначан) укупан број деце. Истраживања спроведена у Шведској (Gustafsson 2001, 2002, 2005), Великој Британији (Kneale and Joshi 2008), Ирској (O’Donoghue et al. 2011), САД (Amuedo-Dorantes and Kimmel 2005; Miller 2010) и Италији (Rondinelli et al. 2010), показала су да је планирање каријере код жена главно објашњење за одлагање рађања.
Једно од објашњења због чега они са високим приходима имају мање деце јесте тзв. опортунитетни трошак или економски опортунитетни губитак. Овај термин се користи да би се изразила вредност одређеног добра насупрот другог. Доношење одлуке о избору веће количине једне робе аутоматски имплицира доношење одлуке о избору мање количине друге робе, у овом случају деце.
Пошто подизање деце захтева родитељско (а посебно мајчино) време, фертилитет је скупљи за мајке са вишим приходима, од којих се стога очекује да имају мање деце. Милер (Miller 2010) је, на пример, показао да је година одложеног мајчинства повећала зараде жена за 9%, њихово радно искуство за 6% и просечне плате за 3%. Наравно, ово се не односи само на мајке.Уопште, они који зарађују више имају веће опортунитетне трошкове ако се фокусирају на рађање и родитељство, а не на наставак каријере.
У студији под насловом ”Фертилитет у напредним друштвима: преглед истраживања” каже се следеће:
”Како опортунитетни трошкови рађања и подизања деце расту са људским капиталом, високообразоване жене чешће одлажу брак и рађање.”
Осим тога, нека истраживања (Hoem 1986 за Шедску; Goldscheider and Waite 1986 за САД; Blossfeld and Huinink 1991 за Немачку; Kravdal 1994, за Норвешку) показују да је мања могућност да ће имати децу они код којих је школовање још увек у току што се објашњава редоследом приоритета. Дакле, њихов приоритет је завршетак школовања а тек након тога родитељство.
У поменутој студији налазимо још један важан податак:
”Ширење савремене контрацепције, а посебно пилула, радикално је променило природу одлучивања о плодности и допринело смањењу броја деце и одлагању рађања (Goldin 2006).”
Погледајмо и конкретне податке из Светске књиге чињеница ЦИА у вези са тим. Стопа преваленције контрацепције у Чаду је 8.1%, Нигеру 11%, у Анголи 13.7%, у Малију 17.2% итд. Са друге стране у Аустрији 79%, у Француској 78.4%, у Немачкој 67%, у Италији 65.1% у Србији 62.3%. Стопа преваленције контрацепције се дефинише као проценат жена у репродуктивном добу које користе (или чији партнери користе) неку од метода контрацепције у датом тренутку.
Ови подаци нам указују на стварне разлоге пропагирања употребе контрацептивних средстава. Објашњења као што су превенција полно преносивих инфекција и сл. су очигледно само изговор. Најбоља превенција, када је реч о овим болестима јесу целомудрије и верност у браку.
Једно истраживање спроведено у САД (Heaton et al. 1999) показало је да је кохабитација повезана са мањом вероватноћом рађања, односно да је брачни статус најистакнутији предиктор за рађање деце. Ово помињем због наметања нама страног система моралних вредности који подразумева и различите облике заједничког живљења као замену за брак.
”Одлуке појединца о рађању обликоване су његовим или њеним сопственим преференцијама које се, како неколико аутора наглашава, обликују рано у животу појединца. Теорија преференција Кетрин Хаким (Catherine Hakim 2003) поставља хетерогеност животних преференција жене у срце избора о рађању (и тржишту рада) у напредним друштвима. Хаким претпоставља да су животне преференције прилично константне током животног века, са три главна типа: оријентисане на каријеру, оријентисане на породицу и оне оријентисане на комбиновање посла и породице. Ове животне преференцијесе виде као главни покретач, са потребом да политике узимају у обзир ову хетерогеност. У упоредној студији у Европи, Витали и др. (Vitali 2009) налазе да су жене оријентисане на породицу најплодније, док жене оријентисане на посао обично имају мање деце или чак уопште немају деце… Друге студије (Mencarini and Tanturri 2006; Agrillo and Nelini 2008) откривају да, између осталих фактора, преференције играју кључну улогу у одлуци да се добровољно остане без деце или „слободан од деце“.” каже се у студији коју смо већ цитирали.
У вези са овим нам је потпуно јасна улога различитих феминистичких организација и Закона о родној равноправности који обавезује органе јавне власти и послодавце на одређену процентуалну заступљености жена.
”Сличности историје рађања међу узастопним генерацијама су такође биле кључна област истраживања, фокусирајући се углавном на стабилан резултат позитивне корелације између броја браће и сестара и броја сопствене деце (нпр. Berent 1953; Duncan et al. 1965; Johnson and Stokes 1976; Zimmer and Fulton 1980; Thornton 1980; Anderton et al. 1987; Axinn et al. 1994; Murphy and Wang 2001) или између старости при првом порођају родитеља и истог код њихове деце (Rijken and Liefbroer 2009). Већина студија у вези са временом фокусира се на мајчинство тинејџера, показујући да имати младу мајку повећава могућност рађања детета у младости (Furstenberg et al. 1990; Horwitz et al. 1991; Kahn and Anderson 1992; Manlove 1997). Барбер (Barber 2000, 2001) и Стенхоф и Лифброер (Steenhof and Liefbroer 2008) касније такође налазе сличне резултате и за мушкарце. У оквиру ове литературе, сматра се да је међугенерацијско преношење понашања вођено процесима унутарпородичне социјализације који се дешавају током детињства и адолесценције. … Међугенерацијско преношено знање, ставови и вредности могу се посматрати као индивидуалне карактеристике које имају дугорочни ефекат на исти начин на који се генетско наслеђе преноси са родитеља на децу.” Каже се даље у поменутој студији.
Насупрот томе, видимо да налази истраживања сугеришу да се у породицама са вишим образовањем и високим статусом лакше преносе други циљеви изван формирања породице, заједно са тежњама за материјалним добрима (Easterlin 1969; Pampel and Peters 1995). Стога, ако су аспирације потрошње високе, родитељство ће бити смањено или барем одложено. Ово је у складу са налазима који показују негативан утицај запослених мајки (у поређењу са незапосленим) на старост приликом њиховог првог порођаја (Barber 2000). Из супротног разлога, религиозност родитеља је позитивно повезана са фертилитетом њихове деце (Rijken and Liefbroer 2009).
Нека истраживања указују на важност утицаја људи са којима смо у контакту, попут колега и пријатеља, на одлуку о времену рађања и броју деце (Bernardi 2003; Bernardi et al. 2007; Keim et al. 2009; Rossier and Bernardi 2009; Bernardi and White 2009). Балбо и Милс (Balbo and Mills 2011) конзистентно налазе да је друштвени притисак рођака и пријатеља да се има још једно дете повезан са позитивним намерама да се роди друго или треће дете. Када се окренемо времену рађања, неколико квантитативних студија које истражују утицај социјалне интеракције показују да када брат или сестра (Kuziemko 2006; Lyngstad and Prskawetz 2010) или колега (Hensvik and Nilsson 2010) имају дете, повећава се могућност да и тај појединац да има дете.
Даље, у студији видимо да постоје разлике у стопи фертилитета између малих градова и руралних подручја с једне стране, и урбаних подручја с друге стране. Друго, у урбаним областима се стално открива да предграђа имају већу стопу фертилитета као и да је одлагање рађања више изражено у већим него у мањим насељима.
Питање на које нам још остаје да дамо одговор јесте да ли су власти искрене у свој намери да повећају наталитет.
Одговор је јасан и недвосмислен – нису.
Закључак можемо најлакше да објаснимо примером две силе делују у истом правцу а у супротним смеровима при чему резултујућа сила има смер јаче силе а њена бројна вредност је једнака разлици бројних вредности компоненти.
У нашем случају резултанта има смер силе која делује у смеру беле куге јер јачина сила које делују у том смеру далеко надмашује јачину сила која делују у смеру повећања наталитета. Шта ово значи?
Као што је познато као циљ пута на којем се као држава и друштво налазимо постављен је економски раст, односно раст БДП-а и повећање економског стандарда грађана. Штавише, ово нам се посредно преко процеса приступања ЕУ представља као пут без алтернативе. Ако ово обоготворавање бруто друштвеног производа повежемо са поменутим демо-економским парадоксом, односно инверзном корелацијом између прихода и укупне стопе фертилитета онда је потпуно јасно да власти нису искрене у жељи да подигну наталитет. Да би се подигао наталитет морамо бити оријентисани ка породици а не ка економији и исповедати веру у Свету Тројицу и живот будућег века а не веру у бруто друштвени производ. Иако ово неупућенима може деловати као закључак утемељен на чиниоцима субјективне природе није тако, напротив, изнео сам закључак до кога је дошла наука. Пре него што кажем нешто више о томе поменућу још неколико сила које делују у смеру беле куге.
Пошто смо поменули истраживања која указују на инверзну корелацију између каријере и фертилитета на првом месту морамо да поменемо велики број феминистичких организацијакоје делују код нас.
Идеологија феминизма и родна идеологија у оквиру ње се јасно и недвосмислено користе као средства популационе политике у циљу смањењења наталитета. Њихов циљ је да се жене одврате од улоге мајке и усмере на каријеру. Како су код нас феминистичка и родна идеологија институционализоване и ово недвосмислено показује да власти нису искрене у намери да подигну наталитет. Шта значи да су институционализоване?
Поменули смо већ Закон о родној равноправности који обавезује органе јавне власти и послодавце на одређену процентуалну заступљености жена чиме се жене готово присилно одвајају од породице. Осим тога имамо и државни орган под прилично бенигним називом Повереник за заштиту равноправности чија је функција, заправо, пропагирање феминистичке и родне идеологије и надзор над спровођењем закона из ове области. образовног система Републике Србије. Нпр. у уџбенику социологије Ентонија Гиденса који је идеологију феминизма уздигао на ниво науке, на страни 201 се каже: ”Породични дом је, у ствари, најопасније место у модерном друшву. Када је реч о насиљу над женама, може се рећи да је жена изложена далеко већем ризику од напада мужа или блиских познаника, него од непознатих особа.”
Из феминистичких организација долази и наметање теме о насиљу над женама. Бројке које се наводе у вези са насиљем над женама су кривотворене и подешавају се у складу са циљевима ове идеологије и њихових политичких покровитеља.
Наиме, 286 истраживања (од тога 221 емпиријска студија и 65 рецензија и/или анализа) спроведених у различитим земљама током неколико деценија показало је да су жене или једнако агресивне према мушкарцима са којима су у брачној или емотивној вези, или да су чак агресивније. Овим истраживањима је укупно обухваћено 371.600 особа.
Циљ приче о насиљу над женама је divide et impera (завади па владај) на микронивоу и разарање породица. Као што је лакше контролисати мање државе настале дезинтеграцијом већих и манипулисати њима, тако је исто лакше манипулисати изолованим појединцима него онима који имају чврсто упориште у породици. Осим тога, капиталистима је потребна жена као радна снага а не као супруга, мајка и домаћица.
Осим феминистичке и родне идеологије држава активно ради и на пропагирању идеологије хомосексуализма. Између ове три идеологије постоји узајамна веза и међусобно се подупиру.
,,Практично сви научници разликују два облика хомосексуализма – активни (урођени,“стварни“) и пасивни (стечени,условљен средином или “културални“). Активни хомосексуализам чини основну групу коју чини измађу 1 и 4% код мушкараца и од 1 до 3% код жена. Степен ширења хомосексуализма ,тј. пораст показатеља “стечених“ хомосексуалних девијација непосредно зависи од културних утицаја у које спадају позитивне либералне друштвене оријентације, “мода“, негативизам у односу на традиционални морал заснован на Старом и Новом завету и сл.“ пише Ирина В. Силујанова у књизи ,,Православље и савремена медицина“. Дакле, проценат хомосексуалаца може да се повећа путем различитих облика пропаганде.
Једна од познатих феминисткиња, Маша Гесен, отворено каже: ”Овде се не ради о правима хомосексуалаца на брак, већ о томе, да институцију и брак, као такав, односно породицу, треба – демонтирати! Породица не треба даље постојати у класичном облику.“
Док год овим организацијама не буде забрањено деловање као што су то урадили законом о страним агентима у Русији, не можемо да рачунамо ни да ће наш предлог измењеног закона о абортусу бити усвојен. Чак и уколико би био усвојен неким чудом, поменути пример сила супротног смера нам говори да морамо да доведемо у питање његово ефекат.
Да власти нису искрене у жељи да подигну наталитет говори и чињеница о постојању Републичког центра за планирање породице чије се седиште налази у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Србије, у Београду.
Планирање породице је други назив за контролу или ограничавање рађања а назив је измењен на Другој светској конференцији о становништву 1965. године из јасног разлога – ”да се Власи не би досетили”. Довољо је рећи да концепт контроле рађања, односно планирања породице како се данас зове, порекло води од Томаса Роберта Малтуса. Према томе у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Србије имамо Центар који шири малтузијанске идеје о пренасељености планете и потреби ограничавања рађања. Место сасвим сигурно није случајно одабрано и јасно говори у којој мери смо под контролом различитих НВО и о њиховој снази и утицају код нас. Ограничавање рађања на првом месту подразумева спречавање зачећа тако да организације које пропагирају концепт тзв. планирања породице раде активно на ширењу употребе контрацептивних средстава. Претходно смо указали на инверзну корелацију између стопе преваленције контрацепције и наталитета.
Још једна сила која делује у смеру белу куге је чедоморство, односно пренатално убиство. Намера власти да се подигне наталитет сасвим сигурно није искрена ако се претходно правно не регулише питање чедоморства, односно ако се одговарајућим законом број прекида трудноће не сведе на минимум. По неким проценама у Србији се годишње изврши 250.000 абортуса.
Остаје нам још да дамо одговор на питање шта је то што може да подигне наталитет.
Одговор нам даје познати амерички економиста Џон Мјулар (JOHN D. MUELLER) у књизи ”Redeeming Economics: Rediscovering the Missing Element”, али је о томе касније говорио и на другим местима.
”Описао сам резултате и прогнозе једноставног, али изузетно тачног модела фертилитета од земље до земље, који је на крају објављен у мојој књизи,” пише Џон Мјулар. ”Модел садржи само четири варијабле, једну позитивну и три негативне.
Једина позитивна варијабла је стопа недељног упражњавања вере… Као што видите, само ова једна варијабла објашњава скоро тачно половину варијација у фертилитету међу скоро 100 земаља за које су доступни подаци. Графикон показује да је у периоду 2010-2015, просечна жена која никада није упражњавала веру имала мање од две трећине ћерке, што одговара укупној стопи фертилитета (коригованој за морталитет) од око 1.3 деце. Истовремено, жене које су упражњавале веру најмање једном недељно имале су у просеку око 2 ћерке, или око 4 деце.
Остале три варијабле имају негативну везу са стопом наталитета: социјална давања по глави становника и национална штедња по глави становника (обе прилагођене за разлике у куповној моћи). Социјална давања по глави становника и национална штедња по глави становника имају јаке негативне односе са плодношћу јер су у ствари економске замене за поседовање одрасле деце за издржавање у старости или у пензији.
Подаци показују значај духовних фактора у понашању људи…
Типичан пар у данашњем свету који никада не упражњава веру има око 1.2 деце. Али просечан пар који упражњава веру бар једном недељно има око 4 деце. Другим речима, људи који делују под претпоставком да постоји живот након овога, репродукују се у овом. Ове разлике у понашању такође се изненађујуће мало разликују у зависности од одређене религије или верске деноминације,” каже Џон Мјулар.
Овај закључак изводи и професор Факултета политичких наука у Београду др Мирољуб Јевтић. У једном чланку на тему наталитета у Вечерњим новостима он, између осталог (преносимо само делове чланка) каже следеће:
”Сигурно најаважнија тема за Србе јесте биолошко умирање. То је једно од ретких питања око кога се слажу сви. И скоро сви тврде да је узрок ниског наталитета новац. Зато се практично све мере, које би требало да проблем реше, своде на паре, паре, паре….
Посебно је важно да то исто предлажу скоро сви они које представљају као стручњаке: демографи, гинеколози, социолози… А та последња чињеница не може да нас не упути на закључак, да је упрво то потврда да постоји завера која би да уништи Србију. Постоји завера, јер није могуће да сви ти стручњаци не виде да мере које они предлажу, не само да не поваћавају наталитет, него га све више срозавају.
Јер, погледајмо како стоје ствари у вези са наталитетом и економијом. Прост поглед на демографску слику развијене Европе показује да у скоро свим тим земљама видимо да пројекције развоја становништа показују да популација опада. И ако се то настави, да се прецизно може израчунати када ће се све те нације преселити на гробље.”
Након навођења конкретних статистичких података за развијене земље, професор Јевтић наставља:
”И шта је још једна веома важна карактеристика ових развијених земаља? У свима њима се религиозност топи и нестаје као снег у пролеће. И ту долазимо до централне тачке овог текста. До питања где се деца рађају и шта је главна карактеристика тих пронаталитетних заједница?
Погледајмо поменуте муслимане. Без обзира на економски развој и давања по мајци у свакој исламској земљи, становништво расте невероватном брзином.
Пребогати Катар је 2007. имао 807.000 становника, а 2050. ће нарасти на 1.330.000. Саудијска Арабија ће се више него дуплирати у том периоду – од 24.735.000 у 2007. нарашће на невероватних 54.700.00 душа. Или Иран који се спомињао као ретка исламска земља која је успела да смањи пронаталитетно понашање 2007. је имао 71.208.000 становника, а 2050. ће имати 105.500.000 становника.
Иста је ситуација и у другим културама и заједницама где је религија изузетно јака. Погледајмо пример Филипина, као једне од најкатоличкијих средина на свету. Филипини ће од 87.960.000 у 2007. нарасти до 2050. на 127 милиона. Или најразвијенија земља на свету САД. У либералном и пребогатом Вермонту 2006. стопа наталитета је била 1,69, мање него у сиромашној Србији. А у веома религиозној, мормонској Јути 2,63.
Аналитичари јасно истичу да је то резултат високе религиозности у Јути и виског образовног нивоа жена у Вермонту и белој расној хомогености.
Шта закључујемо? Што је степен економског развоја и давања породиљама већи, наталитет је мањи, ако је та развијеност праћена атеизмом или агностицизмом. И обратно, што је религиозност присутнија, наталитет је велики без обзира на материјална давања по мајци.” Закључак професора Мирољуба Јевтића је јасан и недвосмислен, баш као и Џона Мјулера.
Имајући ово у виду постају нам много јасније речи Светог Владике Николја Охридског и Жичког: “Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време”.
Према томе, да би наш рад дао резултат на првом месту се мора успоставити сарадња са Црквом. Наглашавам да не говорим о благослову за деловање него о активној сарадњи. Исто тако не говорим о сарадњи са појединцима у Цркви, било да је реч опатријарху, појединим епископима, свештеницима и сл. него о Цркви као институцији, заједници, као Телу Христа Спаситеља.
Ипак, да би успех био потпун неопходна је сарадња државе. Само уз помоћ државе, само уколико су људи који воде државу на нашој страни можемо елиминисати стране агенте, спречити ширење система моралних вредности супротстављеног православном хришћанском моралу (утилитарни морал, себичност, тежња ка богатсву, удобности и задовољствима укључујући и блуд, прељубу итд.) и донети законе који ће допринети подизању наталитета.
О Косову и Метохији говоримо готово искључиво као о духовној колевци српског народа, често се говори о рудном богатству на Косову и Метохији, а неретко се бавимо и стопом фертилитета Албанаца. Међутим, никако или готово никако не говоримо о стопи фертилитета и природном прираштају Срба који живе на Косову и Метохији, иако, по свему судећи, једино у српским општинама на Косову и Метохији имамо позитиван природни прираштај. У централној Србији имамо само три општине са природним позитивним прираштајем али је реч о општинама Тутин, Нови Пазар и Прешево где су у већини Албанци и тзв. Бошњаци.
Није ми познато да ли постоји свеобухватно истраживање наталитета за све српске општине на Косову и Метохији али за поједине српске средине постоји. Тако се нпр. у научном раду под насловом ”Наталитет Срба на Косову и Метохији” објављеном 2006. године износе подаци за месну заједницу Доња Гуштерица на основу података гинеколошко-акушерске клинике Грачаница, односно протокола породилишта Грачаница, и матичне књиге умрлих Доње Гуштерице. У сажетку рада се, између осталог, каже следеће:
”Укупно је у периоду од марта 2002. године до августа 2006. године рођено 1718 деце (912 дечака и 806 девојчица). Скоро да нема породице, на овом простору која има мање од три детета а значајан је број породица са четворо и петоро деце. Број жена са шестоструким порођајем је 24, седмоструким 13, осмоструким 11, две жене су родиле девето док је једна породиља добила једанаесто дете. У петогодишњем периоду је на територији месне заједнице Доња Гуштерица умрло 169 особа док је, у истом периоду, број уписаних ђака у I разред основне школе 293.’’
Оно што сам приметио током свог десетогодишњег присутва у српским срединама на Косову и Метохији јесте да се овде поштује и испуњава Божија заповест о рађању. И мушкарци и жене веома рано ступају у брак (иако би исправније било рећи ”на време” уместо ”веома рано”) и стварају многодетне породице. Могу да наведем већи број примера именом и презименом из различитих места Косова и Метохије.
Према томе, борба за Косово и Метохију се не води само ради нашег духовног, него и ради биолошког опстанка.
На крају морамо да дамо одговор на још једно важно питање. Иако у земљама са вишим економским стандардом влада бела куга можда су ипак, због вишег животног стандарда, грађани ових земаља срећнији од људи који живе у оним сиромашнијим?
Међутим, ако погледамо податке за стопе депресије по земљама (за 2022 годину) сиромашне земље налазимо међу земљама са ниском стопом депресије а богате међу земљама са виском стопом депресије. Нпр. САД 5.9, Аустралија, 5.9, Немачка 5.2, Шпанија 5.2, Италија и Аустрија 5.1, Швајцарска и Србија 5. Са друге стране, Афганистан 3.3, Нигер 3.4, Чад 3.5, Мали, Јемен, Ангола и Судан 3.6, Руанда 3.8 итд.
Ако на ово додамо да нека истраживања (Kohler et al. 2005) показују да родитељство позитивно доприноси срећи родитеља и да се у Европи показало да су родитељи генерално срећнији од неродитеља (Aassve et al. 2011) (17), поставља се питање откуд онда безумна трка за што вишим бруто друштвеним производом и економским растом? Постоји ли можда неки податак који смо прећутали а који показао да је оботворење БДП-а оправдано? Не постоји. Реч је искључиво о похлепи богатих. Они нам намећу погрешне циљеве ради својих интереса.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 14, 2022
15
