Odlazeći tiranin koji „obnaša" poslednje mesece u ulozi predsednika Srbije, potpisaće i akt o priznanju krivice ako treba, samo da se brani sa slobode. Ali, ne treba mu dati taj luksuz. Šteta koju je naneo građanima Srbije i narednim generacijama, nemerljiva je i neoprostiva. Međutim, opasane igre koje je igrao sa Rusijom, svakako će tek da ispašta. Jer, Moskva suzama ne veruje. Posebno ne Vučićevim lažnim suzama. Iza njega ostaje pustoš. Ruske investicije je kompromitovao a kredite koje pokušao da troši bez kontrole, vraća će neka nova Srbija. Rusija zna da čeka kad treba, ali zna i da kazni koga treba.

Одлазећи тиранин који „обнаша“ последње месеце у улози председника Србије, потписаће и акт о признању кривице ако треба, само да се брани са слободе. Али, не треба му дати тај луксуз. Штета коју је нанео грађанима Србије и наредним генерацијама, немерљива је и неопростива. Међутим, опасане игре које је играо са Русијом, свакако ће тек да испашта. Јер, Москва сузама не верује. Посебно не Вучићевим лажним сузама. Иза њега остаје пустош. Руске инвестиције је компромитовао а кредите које покушао да троши без контроле, враћа ће нека нова Србија. Русија зна да чека кад треба, али зна и да казни кога треба.

Десет година је Александар Вучић са позиције личне владавине, лажирао улогу „провереног“ пријатеља Русије, а истовремено себе, свој режим и Србију као да му је дедовина, нудио Западу и западним инетресима, како политичким и економским, тако и војним.

Паралелно са тим, док је уверавао Запад о томе да је Србија „неодвојиви део заједнице европских народа“, радио је аутентичну, примитивну, радикалску пропаганду о „српско-руском братству“, на начин од кога би се сваки пристојни Рус оградио и постидео.

Прави познаваоци руског духа и руске културе, а пре свега познаваоци Руса, дакле, руског човека и његовог карактера, најбоље знају колико се тај велики народ (просечно најобразованији на свету) разликује од оваквог стереотипа, којим је Вучић преко свога страначког и ванстраначког племена плански правио „баука“ од Руса. На врло перфидан начин.

Са друге стране, трчао је од Лондона, Берлина и Париза, све до Беча и Рима, објашњавајући како је његова европска политика „угрожена“ јер наводно носи неподношљив терет „руско-српских односа, вечног пријатељства, емоција и историјских веза“.

Десет година је овај диктатор склапао енергетске, трговинске и сваке друге везе са Руском федерацијим, а истовремено, све чинио како би их дискредитовао.

Данас су изашли на видело резултати ове подле преваре. Или, боље речено, покушаја преваре, јер му Русија никад није веровала сасвим. Наиме, одлазећи диктатор више нема разлога да лаже било кога, јер му нико није ни веровао. „Пројекат“ му је успео али је штета коју је нанео и у овом случају немерљива. Србија, док је Вучић на власти, не може више да рачуна на руско савезништво. Неки нови почетак са Русијом, али искрен, од стране неке нове политичке гарнитуре у Србији, увек ће добро доћи.

А, цинизам и дрскост одлазећег диктатора, не може да поквари вековне везе Србије и Русије.

Како је текао овај Вучићев шизоидни пројекат, како су текле опструкције руских инвестиција, како је планирао да искористи руске кредите и утицај ове велесиле на светској сцени?

Уочи годишњице почетка рата у Украјини, 8. јануара 2023. године, у једном од својих „наступа“ у ТВ Пинк, похвалио се одлазећи самодржац Александар Вучић, да је његов режим забележио „рекордан ниво страних директних инвестиција“, захваљујући последицама тог рата. И још исколачених очију, балавећи у камеру, поновио да су стране компаније и појединци уложили у Србију преко четири милијарде евра: „То је невероватан успех у години рата у Украјини!“, викао је Вучић на своје замишљене противнике, ваљда да им буде јасније како му „цвета бизнис“. Није први пут да се овај диктатор нашао у улози ратног профитера. Деведесетих је, захваљујући трагедији грађанског рата у некадашњој Југославији, захваљујући ратнохушкачком таленту, добио своју прву велику некретнину на Новом Београду, као поклон Милошевићевог режима.

У годинама које су уследиле, уздизао је „пријатељство са Русима“, славио Путинову политику, ругао се Европској унији и демонстрирао на сваком кораку свој лажни патриотизам. Данас, на крају те дугогодишње странпутице, покушава да се наруга Русији и ономе који му је окачио „колајну“ око врата (орден Александра Невског, највише признање руске државе).

У последњих две године водио је озбиљну кампању како би доказао своју „приврженост“ Москви, али је у пракси све чинио како би присуство Русије у Србији, пре свега оно економско, било што мање. Москва је препознала у ком правцу то иде. А, са друге стране, и онај који му је „обесио колајну“, има обичај да „замени знамења“, па да пошаље и „свилен гајтан“.

Прликом своје последње посете Србији, председник РФ, Владимир Путин, говорио је о томе да у том моменту има више од четири милијарде евра руских улагања у Србију.

Исте године, Вадим Јаковљев, први заменик генералног директора Гаспрома и председник Одбора директора НИС, изнео је податак да је у развој НИС-а за десет година уложено више од три милијарде евра и да је та компанија уложила у себе више од „Гаспрома“, чиме је индиректно уложила и у Србију и постала прва по висини страних инвестиција у држави. Тек на другом месту је Лукоил, (који је у Србију ушао 2003. приватизацијом Беопетрола).

Трећи је свакако Гаспром који је 2008. државним споразумом (без тендера) купио Нафтну индустрију Србије за само 400 милиона евра, али уз обавезу да инвестира још 500 милиона, бесплатно изгради „јужни ток“ кроз Србију, уложи још неколико стотина милиона у инфраструктуру и слично томе. На крају та куповина и није испала јефтина, напротив.

Подсетимо само на следеће чињенице: пре продаје, НИС је пословао катастрофално. Према подацима о пословању за 2009, НИС је на крају 2008. укупно дуговао банкама 947 милиона долара, од тога чак 666 милиона краткорочних кредита, а укупан нето губитак у години продаје био је 90,3 милиона евра. И, наравно, захваљујући обезвређењу основних средстава, губитак је на крају 2009. био је чак 37,6 милијарди динара, односно 392,5 милиона евра.

Ево само неких наслова Вучићевих новина које је његова пропаганда вешто користила за његову личну промоције, док се он у стварности трудио свим силама да дискредитује ове планове: „Десет милијарди долара вредан је пакет намењен привреди Србије који је премијер Русије јуче донео у Београд“, „Историјска посета руског председника-Путин у Србији: Русија ће уложити у Србију 10 милијарди долара!“, „Путин најавио могућност да у наредне три године руске инвестиције у Србији достигну од шест до десет милијарди долара“.

А, шта је Вучић уствари од Русије тражио? Инвестиције или „лаки кеш“ (кредите)? Ово друго, наравно. И добијао их је!

Вучићев режим је већ јануару 2013. године узео руски кредит од 800 милиона долара за радове, робу и услуге у области железнице. На страницама овог двенедељника, неколико година је објављиван серијал о криминалу у Железницама Србије. Русија је знала за размере тог криминала и кредите условила чишћењем тог криминала.

Од овог кредита се, између осталог, градила и деоница пруге Стара Пазова-Нови Сад, којом су планиране линије возова ка Мађарској (прича о „летећим“ возовима 200 километара на сат). „Цедећи“ тај руски кредит као суву дреновину, Вучић је сваких неколико месеци отварао метар по метар те пруге, па се све „развукло“ на неколико година. Тада је нагло најавио да ће пруга ка Мађарској бити завршена до 2018. године, и окренуо леђа Русима, дајући Кинезима предност.

Подстимо и на чињеницу да је буџет за 2013. предвиђао читаву милијарду долара руског кредита „за програмску подршку буџету“, међутим, у априлу 2013. од Русије је добијен упола мањи кредит-500 милиона долара (јер је Вучић већ шуровао са западним повериоцима па му се у Москви није веровало!), са каматном стопом од 3,5 одсто годишње, али и са условом да се најпре да 300 милиона, а остатак тек кад Србија потпише споразум са ММФ! Јер су руски кредитори хтели да виде у ком правцу иде Вучићева „политика препорода“. И брзо су „препознали“ тај правац.

Истог дана када и овај кредит од пола милијарде, потписан је и споразум о сарадњи две земље у области железничког саобраћаја, у новембру исте године споразум о војној сарадњи, да би у октобру 2014. био потписан и споразум о војно-техничкој сарадњи.

И управо су те три области- железница, војска и подршка буџету, били су главни правци руских кредита и сарадње Србије и Русије у том периоду.

Обичном „шетњим“ кроз републичке буџете од 2014. године до данас, може се видети како се Вучић „повлачио“ пред понудом руских инвестиција, а све више покушавао да добије руске кредите. То му није прошло како треба. Осим отплате великог кредита од 800 милиона (који је, узгред, обнављан, јер због његове криминалне тактике „хоћу-нећу“ Србија није повукла сва средства на време, и зато је платила пенале од чак четири милиона евра, и све до краја претпропле, 2021. године, нису била сасвим повучена!). Само због тога, у свакој демократској држави би био моментално смењен и кажњен озбиљном робијом.

А, ево и како је распоређивао новац: рецимо, у буџету за 2014, од укупно 21,5 милијарде динара субвенција „јавним нефинансијским предузећима и организацијама“, 630 милиона динара (5,2 милиона евра) било је намењено „за учешће АД ‘Железнице Србије’ у руском кредиту који ће се користити за испоруку робе, обављање радова и пружање услуга у области железнице“.

У буџету за 2015, за исту сврху било је намењено 1,42 милијарде динара (11,7 милиона евра), да би онда од 2017. све почело „ђутуре“ да се рачуна: 15,9 милијарди „за привредна друштва у области железничког саобраћаја, учешће у руском кредиту који ће се користити за испоруку робе, обављање радова и пружање услуга у области железнице и учешће у пројекту реконструкције пруге Ниш-Димитровград“ 2017. године, 14,7 милијарди 2018, и 14,5 милијарди 2019. године.

Буџетом за текућу, 2019. годину било је предвиђено узимање кредита од 610 милиона евра од Руске федерације за „реализацију пројекта железничке инфраструктуре“.

У предлогу буџета за 2020. то место заузео је поменути кредит од 172,5 милиона, уз још 340 милиона за другу фазу пројекта, али се помиње и кредит 200 милиона евра од руске државне развојне корпорације „ВЕБ.РФ“ за ревитализацију хидроелектране „Ђердап 2″.

Криминална нарав његовог режима није дозволила да детаљи ових потписаних уговора о кредиту и њихови анекси буду познати јавности.

Рецимо, кад је је дна страна новинска агенција затражила да предузеће „Инфраструктуре железнице Србије“ доставе податке о уговору за кредит од 800 милиона евра, добили су писмену инфоармацију на два језика, да би то „угрозило међународне односе“ да би „достављањем тражених информација РСЕ наступиле ‘тешке правне последице’ које претежу над интересом за приступ информацијама“.

Иста та новинска агенција није имала среће ни кад се распитивала за уговор о продаји војних хеликоптера и МиГ-ова у Министарству одбране им је речено да „вредност набавке поменутих ваздухолоплова представља део уговора који је поверљиве природе и представља пословну тајну продавца“. Подсетимо, МиГ-ови су били „поклон“ Русије Србији у октобру 2017., а поправка и модернизација тог поклона коштала је Србију, према Вучићевој најави, „између 180 и 230 милиона евра“.

Мистериозан је и споразум две владе (Русије и Србије) „о сарадњи у области употребе нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе“. Наиме, Вучићев режим је потписао споразум са руском државном компанијом „Росат“, а о чему, то ни надлежни скупштински одбори, ни министри, ни јавност не знају. Зна Вучић, и вероватно ће и о томе да „пева“ на солистичком концерту у судници.

„Росатом“ се бави нуклеарном енергијом, а у Србији је чак и законом забрањена изградња нуклеарних електрана, а забрањено је и „доношење инвестиционих одлука, израда инвестиционих програма и техничке документације за изградњу нуклеарних електрана, постројења за производњу нуклеарног горива и постројења за прераду ислуженог горива за нуклеарне електране“. Шта је Вучић потписао, јасно је било из изјаве директора Росатома Алексеја Лихачова: „Почиње нова ера у области нуклеарне енергије у Србији“.

Кад ништа од „атомског Вучића“ није било, диктатор се докопао „пријатеља Бојка“ (Борисова), трагајући за „варијантом“ да из руског кредита купи удео у бугарској атомској централи „Козлодуј“

Све би то било „помози Боже“, да Вучић није и тај споразум изиграо или га још није изиграо али не зна како то да изведе. У међувремену, Руска федерација је стопирала највећи део својих инвестиција у Србији, и то већину оних које је Вучић годинама, на перфидан начин опструирао.

А, лицемерно и даље понавља песму о опредељености Србије према чланству у Европској унији, те да истовремено задржати најбоље могуће односе са Русијом.

Низ његових октобру 2019. године, Вучићева Србија потписала споразум о слободној трговини са Евроазијском економском унијом, коју чине Русија, Белорусија, Јерменија, Казахстан и Киргистан.

Вучић се и овде понашао „невешто“, споразум није имао великог ефекта, јер је са Русијом, Белорусијом и Казахстаном већ постојао споразум о слободној трговини, па је споразум са Евроазијском унијом само заменио већ постојећи аранжман са ове три земље и „додао“ Јерменију и Киргистан, са којима Србија нема скоро никакву значајну трговинску размену.

И овај споразум је на свој начин дискредитовао, прозивајући, такође лицемерно и дрско, „српске привреднике који немају слуха а ни довољно производа да учествују на толико великом тржишту“.

Остао је у памћењу и његов очајнички покушај да извозе 10.000 аутомобила Фијат 500Л (како би од профита вратио дугове тој италијанској компанији) са којом је направљен лош посао. Није могао нико да му помогне. Русима тај Фијат 500Л није био потребан (а ни довољно квалитетан за руске стандарде).

Из неког разлога, само њему познатог, наручио је из Русије одбрамбени ракетни система С-400 (који није ни купљен, нити је уопште планирао да га купи!) и система „Панцир“ (за који је завукао руку у буџет државе). Ово друго је изазвало бес америчке владе која је запретила санкцијама.

Али, упркос америчкој хистерији, није било потребе да брину о Вучићевој лојалности. Он се лично потрудио да медијски на сва звона покрије једну заједничку војну вежбу са руском армијом, али је зато кад год је могао, прикривао вежбе са Американцима.

Једна истраживачка агенција која се бави војно-политичким кретањима у Европи, дала је у детаљном извештају и овакво једно запажање: „Србија је током 2019. године одржала 17 војних вежби са другим земљама, од чега су 13 са НАТО, док су четири са Русијом“. Највећи део српске јавности био је спреман да се закуне да је у питању лажна вест. Али, није лажна него права, проверена, пренео је чак и један амерички војни магазин цитирајући „Wестерн Балкан“

У јулу 2019. ЕУ Институт за безбедносне студије (ЕУИСС) објавила је чланак под насловом „Русија на Западном Балкану – Тактичке победе, стратешки неуспеси“, у коме дословно пише да да је руска политика у региону плод „мреже руске државе и недржавних учесника који замагљују традиционалне границе између јавног и приватног домена, што дозвољава Кремљу да користи ресурсе неформалних институција и сакрије се иза магле порицања“. Па каже даље:

„Русија је повећала цену интеграције Западног Балкана у ЕУ и НАТО експлоатацијом политичких и економских рањивости региона, али ипак није успела да промени путању региона ка Западним институцијама“. Ту се као пример истиче Вучић, као случај „за разматрање“ јер спада у ону ретку врсту вероломних слабића, спремних да од првог шамара промени мишљење и политички курс.

Вучићев режим је 15. марта 2022. гласао за Одлуку (Декларацију, уствари) Савета Европе, којом се продужава важење рестриктивних мера бившем председнику Украјине Виктору Јануковичу и водећим члановима украјинског руководства из периода између 2010. и 2014. године. Иако поменута Декларација није била повезана са ратом у Украјини, то је први пут да се Србија придружила санкцијама ЕУ око ситуације у Украјини од 2014. године.

Ипак, званични Београд одбио је да да своју сагласност на одлуке које подразумевају санкције које је ЕУ у четири наврата увела против Русије, као одговор на рат у Украјини.

У Уједињеним нацијама (УН) пак Вучићева Србија је три пута гласала за резолуције којима се осуђује руска инвазија на Украјину. Ни то није све за шта ће Вучић ускоро и убрзано да гласа и што ће да потписује.

Вучићев режим се такође сагласио 2021. године и са одлуком Европске уније о увођењу нових санкција против Белорусије „због систематског кршења људских права у тој земљи“. Подсетимо, Белорусија је под санкцијама ЕУ од 2011, а њихов обим је више пута проширен како на појединце тако и на компаније.

Колико је дрзак, криминалан и дубоко аморалан Вучићев режим, говори и податак да се он придружио Декларацији ЕУ која се односила и на председничке изборе у Белорусији, па је тим поводом диктатор огласио кроз „дубоко грло“ наводне премијерке Србије Ане Брнабић, која је дрско и цинично изјавила да се нада да Александар Лукашенко то неће замерити Србији! Вучић је то још горе срочио 2021. на састанку са амбасадором Белорусије Валеријем Бриљовим, рекавши да Србија „не жели да отежава ситуацију у Белорусији“.

И, коначно, стигла га је 2023. година, у којој му је стављено у задатак да уради следеће ствари: да се усагласи са 33 спољнополитичке декларације ЕУ које до сада није прихватио. Од тог броја, 17 се односи на Русију и оружани сукоб у Украјини (који траје од 2014), четири на Белорусију и три на Кину.

Неке од декларација које Вучићев режим мора да потпише у име Србије, пре него и он и тај режим скончају на ружан начин су: Декларација против Русије којом се осуђује њена илегална анексија Крима и Севастопоља, Декларација којом се осуђује хапшење руског опозиционара Алексеја Наваљног и касније осуђујућа пресуда против њега, Декларација о масовном хапшењу људи у Хонг Конгу који су у јулу 2020. били укључени у продемократске изборе, више Декларација које се односе на осуду угрожавања територијалном интегритету, суверенитету и независности Украјине, Декларација поводом седме годишњице пада авиона Малезија Ерлајнса на лету МХ17 у источној Украјини 2014. за шта су оптужена три руска држављанина и један Украјинац.

А, како ће све то морати да потпише, онда долази на ревизију и питање гасовода којим се Србија повезала на „Турски ток“, заједнички пројекат Русије и Турске како би се избегла територија Украјине за транспорт гаса ка источној Европи.

Почетком марта месеца 2023. године, изјавио је да „не може да се закуне“ да Београд неће уводити санкције Русији, али да до сада то није учинио захваљујући чврстини српске позиције према руско-украјинском сукобу. Само потпуно болестан човек попут њега могао је и овако нешто да изјави: „Не заклињем се у цвет и у мед-како би се у оној песмици рекло, да ми нешто нећемо да урадимо, нити могу да се заклињем јер би то било неодговорно“.

Због оваквих ствари, због читавог циркуса који је довео до прекида односа са његовим режимом, из Москве се чује само тишина и презир. А, то би А.Вучић морао да схвати као најозбиљније упозорење пред општу опасност.

Рејтинг у каналу:Вучић не зна да ли да у мају оде с чела СНС! И покрет је промашајhttps://t.co/YW1Ihd61mH

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 11, 2023

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, zapad, laži, Rusija