У књизи „Криви!“ Открића кнеза Лихновског“ (Guilty! Prince Lochnowsky’s desclosures), аутора К.А. Мекардија, он свједочи како су текли дани јулске кризе, непуне двије недјеље након „видовданског пуцња“. Кнез свједочи да су упркос ургенцијама Русије, Велике Британије па и пристанку Србије на скоро све тачке ултиматума, Њемачка била та која је подстрекивала Аустрију на рат. Ријечи које је користила како би описала своје намјере по питању Србије и српског народа далеко су од сваке дипломатије.

„Берлин је наставио да инсистира да Србија мора бити масакрирана!“, цитира директиву Берлина њемачки амбасадор у својим мемоарима.

Послије сто година, вријеме је коначно да се прави кривци изведу пред суд историје и народа.

Лихновски открио велику тајну Њемачке

Своје мемоаре Лихновски је написао за приватну употребу, показавши их у пуном повјерењу само неколицини својих пријатеља. Да није било једног од њих, улога њемачке дипломатије би до данас остала тајна – његове папире међутим, један од пријатеља показао је другим официрима. Лихновски је покушао да све копије повуче, али је већ било касно, они су доспјели у јавност.

„Инцидент који је довео до објављивања ових мемоара свијету, заиста је био несрећан случај за кнеза Лихновског, али је још несрећнији за њемачке владаре, чија је кривица присиљавања цијеле Европе на рат за сва времена утврђена очигледним доказима које је пружио њихов амбасадор. Никада раније није пруски милитаризам овако огољен и очигледно приказан, још од оних дана када је Бизмарк цинично признао да нема никаквих скрупула да изврши превару како би Француску присилио на рат“, наводи аутор књиге „Криви!“, из које смо и узели цитате амбасадорових мемоара.

Кнез Лихновски се дошао у Енглеску у новембру 1912. године и остао на функцији амбасадора Њемачке све док између Велике Британије и његове земље није објављен рат у августу 1914. године. Он сам, истиче се у тексту, играо је важну улогу у дипломатским догађајима.

Балканска конференција 1912. године

Прво његово дипломатско учешће као новог њемачког амбасадора било је око Балканских ратова. Позиција Њемачке и других Великих сила већ је видљива.

„Недуго по мом доласку у Лондон 2912. године, сир Едвард Греј је предложио да неформално размијенимо мишљења, како бисмо спријечили да се Балкански рат прошири у Европски рат, јер смо почетком рата нажалост одбили предлог владе Француске да се придружимо декларацији незаинтересованости и непристрасности када су у питању Велике силе.

Британски државник је од самог почетка тврдио да нема никаквих интереса око Албаније, и да због тога неће улазити поводом овог питања у рат. У његовој ‘улози’ ‘поштеног мешетара’ он ће своје напоре посветити посредовању и покушају да изглади потешкоће између двије групе. Он се стога, ни на који начин није ставио на страну сила Антанте и током преговора, који су трајали око осам мјесеци, изразио је добру вољу и снажан утицај како би се остварило разумијевање“, пише Лихновски и истиче:

„Али ми смо, умјесто да заузмемо позиције какве је заузела Енглеска, непромјењиво задржавали гледишта које нам је диктирао Беч. Гроф Менсдорф је предводио Тројну алијансу у Лондон и ја сам му био подршка. Мој је задатак био да подржим његове предлоге.

У свакој тачки, укључујући Албанију, српске луке на Јадранском мору, Скадар, као и у погледу одређивања албанских граница ми смо били на страни Аустрије и Италије, док се сир Едвард Греј сасвим мало приклањао уз француске или руске ставове. Напротив, он је скоро увијек држао нама страну, како не би пружио никакав изговор за рат. Такав изговор је касније обезбиједио покојни надвојвода“.

Србија пристала на ултиматум али није довољно – ми смо притискали да буде рат!

Њемачки амбасадор јасно наводи како је текла ситуација након убиства Франца Фердинанда и чувеног ултиматума који је Аустроугарска упутила Краљевини Србији. Сам кнез се залагао за мир, али како ће се касније и сам изненадити то је било супротно политици његове земље.

„У почетку сам притискао да се од стране Србије пошаље што помирљивији одговор, јер руска влада није оставила сумње у обзиљност ситуације.

Одговор Србије је био у складу са британским напорима. Господин Пашић је у ствари прихватио све (из ултиматума) осим два захтјева за која је изразио спремност да преговара. Да су Русија и Енглеска жељела рат за који ћемо бити окривљени ми, био би довољан само наговјештај Београду и нечувена аустријска нота (улиматум) би остала без одговора“, пише Лихновски и додаје:

„Сир Едвард Греј је прошао кроз одговор Србије заједно са мном, и истакао помирљив став Владе у Београду. Тада смо расправљали о његовој могућој улози посредника, како би се разријешила два преостала захтјева тако да буду прихватљива за обје стране“.

Амбасадор у мемоарима даље наводи како је планирано да се суретне са француским амбасадором у Лондону М. Камбоном, и италијанским амбасадором Маркиз-Империјалијем, те да ће уз посредовање и сир Греја бити лако доћи до прихватљивог рјешења за двије спорне тачке ултиматума а које су се углавном тицале аустријских званичника који би водили истрагу у Београду.

„Уз добру вољу“, наводи он, „све је могло бити ријешено за један-два састанка“.

Кнез овом реченицом заправо свједочи да је Први свјетски рат у који је било гурнуто 70 милиона људи, и који је однио 20 милиона живота, оставивши за собом пустош, могао бити спријечен за само само два сусрета уз учешће посредничке стране. Њемачкој међутим, није одговорало смиривање ситуације.

„Ја сам ургентно предложио да се ово изведе (састанак), сугеришићи да је у супротном свјетски рат неизбјежан, рат у којем можемо изгубити све и не добити ништа. Узалуд! Речено ми је да је то противно достојанству Аустрије, и да не желимо да се мијешамо у српска посла, већ да то оставимо нашим савезницима.

Наравно, био је потребан само наговјештај из Берлина па да гроф Берхтолд части себе дипломатским успјехом тако што ће прихватити одговор Србије. Напротив, ми смо притискали да буде рат“, наводи у мемоарима Лихновски.

Србија мора бити масакрирана!

Кнез свједочи да је британска страна, након што су пропали њени предлози да се посредује у помирењу, позвала Њемачку да сама предложи рјешење за Србију.

„Након нашег одбијања сир Едвард нас је упитао да ми сами дамо предлог. Ми смо инсистирали на рату“, сјећа се Лихновски.

Њемачка се није дала наговорити ни на шта друго, иако по свједочењу самог амбасадора, она није имала никакве добити од рата Аустрије и Србије.

„Утисак је бивао све снажнији јер смо жељели рат по сваку цијену… Иначе наш став, по питању које нас се директно не тиче, био је неразуман. Хитни апели и коначне изјаве М. Сазонова (руског министра спољних послова), а касније и позитивно скромни телеграми Цара, непрестани предлози сир Едварда,упозорења Сан Ђулијана (италијанског министра спољних послова) и Болатија(италијанског амбасадора у Берлину), моји ургенти савјети – све је ово било узалуд, јер је Берлин инсистирао да Србија мора бити масакрирана“, наводи Лихновски.

Овај „захтјев“ Берлин није испоручио само једном. Како се види из његових мемоара, Њемачка се није могла убиједити у ништа друго:

„Берлин је наставио да инсистира да Србија мора бити масакрирана!“

Њемачка добила што је хтјела: Трећина Србије у масовним гробницама

Мемоари кнеза Лихновског свједоци су кривице његове земље за страву коју су жељели и припредили једном народу. Он је кривицу Њемачке јасно сумирао. Из његових свједочења се види да је Њемачка била она која је  подстрекивала Аустрију да ступи у рат. Док је Гаврило Принцип све четири године рата мучен у тамници као кривац, истински кривац мучио је и њега и његов пропаћени народ.

„Ми смо охрабривали грофа Берхтолда да нападне Србију, иако Њемачка није имала никаквих интереса у томе, и опасност од свјетског рата нам је морала бити позната – да ли смо знали садржај ултиматума или не – не прави никакву разлику.

У данима између 23. јула и 30. јула 1914. године, док је М. Сазонов недвосмислено изјављивао да Русија неће толерисати напад на Србију, ми смо одбили британске предлоге да посредују, иако је Србија, под руским и британским притиском, прихватила скоро све из ултиматума, и иако је договор око двије спорне тачке могао бити лако постигнут, и гров Берхтолд чак спреман да прихвати одговор Србије“, пише кнез Лихновски у мемоарима који су запањили свијет.

Он наводи и колико је било залагање Русије и руског цара Николаја да се спаси Србија од рата, а који је сам цар касније платити животом. Ни царева заклетва није више могла да заустави Њемачку, они су се били намјерили на српски народ.

„30. јула, када је гроф Брехтолд хтио да попусти, ми смо, иако Аустрија није била нападнута, одговорили на једва постојећу руску мобилизацију тако што смо послали ултиматум у Петерсбург и 31. јула објави рат Русима, иако се Цар заклео својом ријечју да док год преговори буду у току ниједан човјек неће марширати – тако смо ми намјерно уништили могућност за мирним разјешењем“, свједочи кнез.

Већ до краја августа скоро цијела Европа ће бити гурнута у рат.

„Мисија кнеза Лихновског се завршила а њемачки владари су добили што су тражили: трећина укупне популације Србије, мушкарци, жене, дјеца леже измасакрирани у гигантским масовним гробницама ископаних зато што су њемачки владари то жељели“, наводи аутор књиге „Криви!“

https://t.co/5mqg2DPp6w

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 18, 2019