Прочитај ми чланакАлександар Ранковић, често представљан као заштитник Срба на Косову, био је одан комуниста који је активно учествовао у политици која је погодовала Албанцима. Чланак разоткрива улогу Ранковића и комунистичког режима у демографским и политичким променама на Косову.
Мит о Александру Ранковићу као српском националисти и заштитнику Срба на Косову и Метохији темељи се на лажној комунистичкој пропаганди. Иако је годинама представљан као неко ко се супротставио Титу због наводне заштите Срба, чињенице говоре супротно. Ранковић је био одан комуниста до самог краја живота и доследно је спроводио партијску политику, чак и када је била на штету српског становништва.
Према сведочењима Јованке Броз, Ранковић је након Другог светског рата активно радио на досељавању Албанаца из Албаније на Косово. У то време, комунистички планови су укључивали могуће уједињење Албаније са Југославијом. Иако су многи Албанци били сарадници фашистичких окупатора, комунисти су занемарили те злочине и отворили врата за њихово масовно досељавање. Ова политика се касније обила о главу комунистичком врху, јер су ти исти Албанци показали непријатељство према новој Југославији.
Јосип Броз Тито је у сарадњи са турским министром спољних послова Мехметом Фуатом Корпиљом планирао пресељење Косовских Албанаца у Турску. Ранковић се противио овој идеји, али је ипак спроводио политику партије. Организовао је акцију прикупљања оружја од Албанаца 1956. године, што је био притисак да се што више њих изјасни као Турци и исели. Ипак, упркос сазнањима да су неки албански функционери сарађивали са Албанском обавештајном службом, Ранковић је одбио да покрене истраге против њих.
Чињенице показују да Ранковић није деловао у интересу Срба, већ је спроводио политику која је погодовала демографском и политичком јачању Албанаца. Под његовим утицајем, Косово је 1963. године добило статус аутономне покрајине унутар Србије, чиме су постављени темељи за касније захтеве за статус републике. Након његовог пада, Срби су у Ранковићу и Ђиласу видели алтернативу и симбол отпора, јер нису имали могућност да јавно величају Дражу Михаиловића, кога је управо Ранковић прогањао као свој највећи успех у каријери.
На крају, док је према српским националистима попут Михаиловића био немилосрдан, Ранковић је према албанским функционерима, упркос доказаној сарадњи са страном обавештајном службом, показао милост. Ово указује да је мит о њему као заштитнику Срба на Косову не само нетачан, већ и штетан за разумевање праве природе комунистичке политике у Југославији.
