Прочитај ми чланак

МИСТЕРИЈА АЛЕКСЕ ДУНДИЋА: Наш човек који је срушио руског цара

0

Ове године цијели је свијет у знаку обиљежавања стоте године Октобарске револуције. И мада је ријеч о догађају чије ће посљедице драматично одредити српску историју 20. вијека, у Србији се, чини се, нико официјелно не присјећа овог епохалног историјског догађаја у којем је важну улогу одиграо и мистериозни Алекса Дундић, једини Србин поменут у амблематском књижевноумјеничком дјелу о Октобарској револуцији: Црвеној коњици Исака Бабеља.

r

Ове године цијели је свијет у знаку обиљежавања стоте године Октобарске револуције. И мада је ријеч о догађају чије ће посљедице драматично одредити српску историју 20. вијека, у Србији се, чини се, нико официјелно не присјећа овог епохалног историјског догађаја у којем је важну улогу одиграо и мистериозни Алекса Дундић, једини Србин поменут у амблематском књижевноумјеничком дјелу о Октобарској револуцији: Црвеној коњици Исака Бабеља.

Осим Мандељштам и Јосиф Бродски као да потврђују тачност чувеног стиха Марије Цветајеве да су у овом најхришћанскијем од свих свјетова сви пјесници – Јевреји. Кад је, међутим, ријеч о прозним писцима само једном припада круна највећег руског прозаика јеврејских коријена. Ријеч је, наравно, о Исаку Емануиловичу Бабељу (1894 – 1940). Његова Црвена коњица спада међу неколицину кључних књига о рату из кога се након Октобарске револуције родио Совјетски Савез.

Бабељева књига је аутентично антихеројска: у њој рат није славна епопеја нити величанствена битка. Бабељев рат је прави рат: ружан, окрутан и прљав. Ту старог Јевреја кољу, а посљедња му је жеља да то његова кћер не гледа; ту човјека бичују до смрти; ту рањеници једу по јарковима; ту дјеца умиру од тифуса; ту мртви војници имају изрешетано лице и ишчупан језик; ту се мокри по лешу; ту болеснике кундацима избацују с воза; ту се ране гноје од шуге. Па ипак кроз сву грозоту рата и окрутности људске понегдје засија љепота природе као у пољима пурпурног мака на првој страници књиге. У његовим причама мијешају се пурпур крви и пурпур макова, залазеће сунце и одрубљена глава, магловити брезици и застава сумрака те увело цвијеће и мртви лептир, женске бунде и људски измет.

Бабељова књига није пропагандна епопеја о храбрости. У њој је права храброст ријетка као доброта. Само на једном мјесту у Црвеној коњици Бабељ погију једног свог друга описује као губитак „једног од најхрабријих људи које смо имали“. Тог човјека писац описује помињући му презиме и националну припадност. Тај човјек је, Бабељевим ријечима, „Србин Дундић“.

Поменути Дундић је стварна, историјска личност и засигурно Јужни Словен с најзначајнијом улогом у Октобарској револуцији и настанку Совјетског Савеза. И мада га Бабељ назива Србином, по неким другим изворима, ријеч је у Хрвату. Било како било, вриједи покушати саставити причу од чињеница и претпоставки о овом храбром човјеку.

О датуму и мјесту рођења Алексе Дундића ништа се поуздано не зна. Не знамо поуздано ни да ли му је име било Алекса, пошто се у литератури наводе и имена Тома односно Иван. Колико толико поуздан је једино податак да се човјек презивао Дундић. По некима то указује на хрватско поријекло пошто се термин дундо (што ће рећи – стриц) из кога је презиме изведено понајвише јавља у Далмацији (сјетимо се Марина Држића и Дунда Мароја). Ипак, преурањен би закључак био да презиме Дундић постоји само у Далмацији и међу Хрватима. Дундића Срба има на Романији, у околини Хан-Пијеска и по једној предаји управо је Романија завичај Алексе Дундића.

По другој предаји, родио се у Далматинској загори, у селу у близини Имотског, док по трећој потиче из околине Сења. Хипотеза према којој је рођен у Србији, у близини Косјерића, а како су тврдили Миодраг Ашанин и Лазар Чолић, је прилично невјероватна пошто је познато да је с почетка Првог свјетског рата Дундић био мобилисан у аустроугарску војску, а што је у контексту рођења у Босни односно Далмацији тог времена и логично.

Дундић је, дакле, рођен у посљедњој деценији деветнаестог вијека, између 1893. и 1896. године те је на измаку тинејџерских година, односно на прагу двадесетих мобилисам у аустроугарску војску. Постоји легенда да је као дјечак провео неколико година код стрица у Јужној Америци (у Бразилу или Аргентини), односно по другим изворима у Сјеверној Америци, и да је тамо научио јахати, али то је можда и много каснији хагиографски детаљ. Чак и ако је био по Америкама, дефинитивно се вратио на вријеме да стигне бити мобилисан.