Прочитај ми чланакВећ неко време у јавности се многи, често по нечијем налогу, труде да нађу излаз из кризе у којој је Србија. Нижу се предлози решења, а већ постоје и јавна размимоилажења у ставовима. Рецимо, део студената је изашао са предлогом експертске владе без политичара, док је други део изашао са предлогом ванредних избора са студентском листом која би била без политичара. Партије парламентарне опозиције су изашле са предлогом прелазне владе експертско-политичког типа, а онда су исте те партије изашле са предлогом ванредних избора, али са учешћем свих релевантних друштвених група, што наравно подразумева да су те партије и њихови лидери међу онима који ће на изборима учествовати, а то даље значи да не прихватају иницијативу студената, само то не смеју тако да кажу јавно већ користе разне фразе како би то забашурили. Оваква ситуација је довела и до подељеног расположења опозиционе јавности, па је тако око тридесет посто њих за прелазну владу, а слично толико је за ванредне изборе, док је остатак неодлучан и све више апатичан јер после општег јединства на почетку протеста сада без разлога имамо раслојавање, заклучује др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Е сад, ја лично мислим да је сувишно, а у великој мери глупо и контрапродуктивно тражити решење за излазак из ове друштвене кризе која је у Србији наступила. Ова криза је спасоносна јер је довела до тога да људи први пут после дугог низа година прогледају и јасно виде да живимо у потпуном имагинаријуму. Немамо школство, немамо здравство, немамо полицију, немамо правосуђе, немамо војску. У накраћем, немамо државу већ брлог у којем се ваљају привилеговане свиње. Што пре и што више људи то види, то ће се пре направити довољна снага да се ствари почну мењати. А мењање ствари у оваквој ситуацији у којој се ми налазимо подразумева буквално проглашавање Нове Републике Србије у којој би све институције биле новопостављене јер буквално ни једна не функционише. Сходно томе, бесмислено је тражити решење за излазак из кризе које подразумева очување оваквог оквира у којем се сада налазимо, а који се више не може поправити. Треба рећи да су у својој историји Французи пет пута проглашавали нову републику, од тога два пута у другој половини двадесетог века. Тренутно постоји све више гласова којивговоре о потреби да иду на проглашавање Шесте Републике Француске, а ово је тема о којој се тамо сасвим легитимно прича у јавности.
Протести који се сада у Србији дешавају имају потенцијал за спровођење суштинских промена и прављења новог институционалног оквира. Ово је есенцијално важно јер су деценије лоше управе код нас створила једну посебну групу људи са измењеним карактером и антрополошким цртама. Својевремено је Јован Цвијић дефинисао народне карактеристике Срба у којима нас је класификовао у два основна типа, динарски и моравски. Касније је издвојио и панонски тип као довољно карактеристичан да би био посебна категорија. Наш велики научник је сматрао да на формирање карактеристичних група у оквиру народа утиче спој географских, историјских, културних и психолошких фактора. Сходно овој поставци слободно можемо рећи да се од деведесетих, а поготово под Вучићем, формирао и нови тип који је сада добио и назив, ћацијевци. Овај тип личности карактеришу бахатост, необразованост, некултура, склоност ка криминалу, вероломство, конвертитство, склоност ка издаји. Све што је нормално у Србији је угрожено због ћацијеваца и сходно томе се мора учинити све да се пресече логика на којој они настају јер се тиме једино може спречити њихова даља експанзија. Иначе по национални интерес ћацијевци су много гори и опаснији од потурица, а сви знамо да су Први српски устанак, борбе у Црној Гори и Невесињска пушка били догађаји који су зауставили стварање потурица тако што су променили историјски ток и народ ослободили турске власти. Други вид борбе против турчења биле су миграције. Слично је и сада, или ћемо се борити против Ћациленда или ћемо морати да се селимо из Србије!
Отуда је ово што се дешава у Србији својеврсни устанак против Ћациленда и оних који су га успоставили. А када се има устанак онда се подразумева да циљ мора бити драстичан отклон од онога што се сада има као друштвена реалност. Ово нас враћа на тему кризе. Она нам сада помаже јер мобилише људе по принципу „мртвог Турчина у дворишту“ који је био добар метод за регрутовање устаника. Принцип је био следећи, ако неко село неће да се дигне на устанак, Карађорђеви људи убију Турчина и убаце га у двориште неодлучних, након чега су опције биле или дизање на оружје или да се властима објашњава одакле мртав човек у твојој авлији. Зато нам ваља издржати у оваквом поретку до друге половине јуна месеце када средње школе завршавају и када матуранти полажу матуру и крећу на упис прве године факултета. Ово ће бити моменат највеће кризе, јер ће доћи на наплату све оно што је власт одлагала у нади да ће се протести сами од себе угушити. У том тренутку пред Вучићем ће бити два избора. Или одлука да сви студенти губе годину, буџетски статус, домове, мензу. Или одлука да се посебним законом ова студенстка па и школска година прогласе валидном уз очување позиција које су студенти имали при упису 2024. године. Прва опција нас води у даљи социјални бунт јер би подразумевала да власт мора полицијом да изељава студенстке домове, да губи десетине хиљада буџетских места и добија све те студенете (од којих су неки и неутрални или чак за власт) као екстремне противнике, плус њихови родитељи, родбина и пријатељи. Друга опција све враћа на 2024. студенсти су сигурни, професорима поново почињу плате и Вучићу пропада маневар који је покренуо са идејом да економски сломи протестанте.
Углавном, надам се да нам је свима јасно да Ћациленд неће пасти сам од себе и да то неће ићи брзо.
Али, ми другог избора немамо и зато нема спуштања тензија нити смиривања кризе.
