Прочитај ми чланак

МИОДРАГ ЗАРКОВИЋ: Мртва уста украјинских нациста – не говоре!

0

Украјинска војска извела је недавно један подвиг који се потпуно прећуткује. Тај подвиг не помињу чак ни западни медији, иако су колико јуче на сав глас прославили пораз и повлачење руске војске на изјумском правцу рата у Украјини.

Медијска тишина је потпуно разумљива када се има у виду мета украјинског напада: Болница 14 у Доњецку. Али, да не буде забуне, нису гађани цивили. У тој болници одавно и нема цивила. Циљ украјинског оружја били су заробљени припадници злогласног ”Азова”, које је доњецка војска месецима крила управо у Болници 14.

Напад није изведен артиљеријом, већ – хеликоптерима. Због тога и спада у подвиге: украјинске летелице прокрстариле су ваздушним простором који контролишу доњецке снаге, зашле им неколико километара у територију и непосредно извршиле напад на дотичну болницу. Гласила у Донбасу, за разлику од западних, не прећуткују да су Украјинци дејствовали по Болници 14, али ни она не говоре потпуну истину, већ лажно јављају да је напад био извршен артиљеријским оружјем. Амерички добровољац Расел Бентли, који је потписнику ових редова и јавио за напад, каже да то раде од срамоте. Доњецкој војсци је, тврди Расел, руска команда забранила да користи противваздушно оружје, из страха да не би грешком дејствовали по руским борбеним авионима. С обзиром на то да је Расел служио у доњецкој војсци још на почетку донбаског рата и да од тада живи у ДНР, чији је држављанин постао у међувремену, поузданост његових информација вероватно је веома висока.

Свеједно, украјински напад збиља јесте био пример војничке смелости. Упркос наређењу доњецким војницима да не користе противавионско наоружање, то наоружање постоји. Већ осам година се ДНР брани од кијевских снага, између осталог и оружјем земља-ваздух. Украјински војни пилоти вероватно су знали за забрану из Москве, али нису могли да буду сигурни да доњецки војници неће опалити по њима на своју руку. А ипак су се прихватили опасног задатка.

То наравно значи да су задатак сматрали несвакидашње значајним. И, већ из те чињенице може да се наслути да Болница 14 није била тек тамо неко лечилиште. Оно, није да је Украјинцима страно да гађају лечилишта. Док сам пролетос извештавао из Донбаса, показао сам у једном од прилога породилиште које се налазило у близини мог хотела, а које је било погођено украјинским гранатама. Породилиште! Али, колико год не презали од бомбардовања болница, Украјинци су, да поновимо још једном, напад на Болницу 14 извели хеликоптерима, што, поред свега осталог, указује на то да им је било веома стало до тачности, па нису хтели ништа да препусте случају и гађању са даљине, већ су овог пута хтели да буду сигурни у то шта су и како погодили.

 

Идемо сада поново на мој боравак у Доњецку, одакле сам крајем маја јавио да су борци злогласног нацистичког пука ”Азов” смештени не по затворима, него да их, управо у страху од украјинских граната, доњецка војска држи сакривене по разним здањима, између осталог и по болницама. Једној таквој болници сам успео да приђем, пошто сам дознао да су тамо смештени. Нисам успео да и уђем унутра, јер су на капији стајали војници који су спречавали пролаз – али већ и то је била прилично уверљива потврда да су ми извори били веродостојни и да су у тој болници заиста ”азовци”. Јер, болница је очигледно била стављна под војну управу, а то никако није могло бити због уобичајених војних потреба, које су сасвим задовољене постојећим војним болницама у Доњецку.

На све то, додајте и смотаност војника који су дежурали на улазу: нису приметили када сам их кришом снимио из аутомобила, као ни када смо возач и ја, под изговором да морамо да се окренемо, успели да снимимо други улаз, који је био затворен али без стражара. Видело се да су дежурни војници били тек постављени на то место и да се још увек не сналазе.

Било је то, дакле, неколико дана пошто су се ”азовци” предали доњецкој војсци у Маријупољу, што је догађај који су западна гласила, а нажалост и један део српских, назвали ”евакуацијом”. Историја новинарства јесте пуна примера безочног искривљавања истине, али ретко шта може да се мери са овим случајем, када су хиљаде и хиљаде професионалних извештача из дана у дан понављали лаж о ”евакуацији” и прикривали по Украјину горку чињеницу да су се борци ”Азова”, до тада кованог у звезде у украјинској јавности, предали малтене на први знак озбиљнијих изазова – у оним ретким снимцима са њихове предаје, било је очигледно да су ухрањени и чисти, тојест да су положили оружје чим су им понестале залихе хране и других потрепштина.

И, док су западна гласила трубила о ”евакуацији”, украјинска војска је покушавала да побије ”евакуисане” саборце! По доњецким војним затворима, за које су Украјинци веровали да су у њима смештени предати ”азовци”, почеле су да падају гранате. Зато су доњецке власти брже-боље изместиле заробљене ”азовце”, њих непуне три хиљаде, по здањима као што су болнице. А једна од њих је била та у коју сам неуспешно покушао да уђем.

То је била управо Болница 14, коју су Украјинци напали хеликоптерима пре неколико дана.

 

Болница 14 налази се на самим ободима Петровског рејона. То је део Доњецка који је најчешће изложен украјинским пројектилима, тамо бомбе падају свакодневно већ преко осам година. Сама болница је међутим издвојена, такорећи сакривена у шуми. Тиме се може објаснити одлука украјинске војске да по ”азовцима” удари хеликоптерима, а не као до сада из даљине. Хтели су да буду сигурни да су циљеви погођени.

Снимке из маја никада нисам објавио, како не бих Украјинцима одао да се ”азовци” налазе у Болници 14. Овог пута прилажем фотографије дигитално извучене из тих снимака, који потврђују моје речи. А потврда је више него потребна, из неколико разлога:

1) цео овај случај доказује да су ”азовци” заиста на мети украјинског оружја;

2) то такође значи да су Руси били у праву када су тврдили да су напад на затвор Јеленовка, када је 29. јула побијено на десетина ”азоваца” тамо смештених, такође извршили Украјинци;

3) даље, све ово упућује на закључак да Кијев и његови западни покровитељи истински стрепе од тога шта ”евакуисани” нацисти могу да открију светској јавности, сада кад су у руским рукама; да ли је реч о присуству високих западних официра у редовима ”Азова”, или о тајним био-хемијским лабораторијама, или о нечем трећем, тек, очигледно је да руски непријатељи по сваку цене покушавају да запуше уста заробљеним нацистима;

4) руска специјална операција је током септембра упала у видљиве тешкоће; раније је било ситнијих неуспеха, али најпре је током августа дошло до упадљивог застоја, а затим је текућег месеца постало јасно да руски противници нису мировали и да се руска односно донбаске војске сада суочавају са непријатељем који је наоружанији, опремљенији, па чак и суровији, него што је то било у фебруару;

5) на крају, али никако и најмање важно, поново се показало да су руски извори далеко истинитији од оних са супротне стране; иако и руска, односно донбаска страна, неке ствари прећуткује а неке истине ”прилагођава” својим потребама, то није ни принети лажима, обманама и пропаганди којима прибегавају Кијев и Запад.

И зато, коначна сврха овог писанија је да још једном подвуче значај рата у Украјини. Оно је цивилизацијски сукоб, у којем је у игри буквално све што људска врста одвајкада препознаје као водеће идеале: истина, правда, част, слобода, права, обавезе, дужности… У игри је, ако ћемо искрено, чак и сам смисао као појам.

Јер, каквог смисла може да има свет где главну реч воде они који покушавау да побију своје дојучерашње саборце, само како ови не би открили некакве мрачне тајне? Чему се може надати човечанство, ако њима руководе они чије су тајне толико мрачне, да су зарад пуког њиховог прикривања спремни на најсмелије или најлуђе војне подухвате?

Оно што је светска јавност могла да види у протеклих седам месеци, вероватно не може да се пореди ни са чим још од Другог светског рата наовамо. Готово да нема битнијег догађаја везаног за рат у Украјини, а да није био нека врста преседана: од пропагандних измишљотина највишег реда, преко избацивања руских студената са европских факултета и заплењивања имовине руских грађана само зато што су Руси, затим непредвидивог јачања рубље и економске панике у Европи, па све до гађања највеће нуклеарне електране на континенту… све то ће неминовно мењати стварност какву смо до сада познавали.

Могуће је да руско друштво раније и није било свесно тог значаја сукоба који је прихватило, али су септембарски неуспеси код Харкова нешто преломили. У то име, референдуми о присаједињењу Русији, који су у Доњецку, Луганску, Запорожју и Херсони били најављивани за почетак новембра, померени су месец и по унапред и биће одржани следеће седмице. Толико убрзање највероватније говори о спремности Москве да из корена промени приступ сукобу у Украјини: почетни приступ је давао резултате, али сада то више није случај и Руси су изгледа спремни да се, као и увек у историји, прилагоде новонасталим околностима како им победа у рату ипак не би измакла.

Ако им је за утеху, они и немају другу могућност осим да победе. Понашање Украјине и њених западних покровитеља, па и овај случај са хеликоптерским нападом на болницу у којој су смештени заробљени ”азовци”, недвосмислено доказује да је противник спреман да иде до крајњих граница. А сама њихова историја учи Русе да у таквим обрачунима ни они не смеју да покажу оклевање.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!