Миодраг Таназовић: Активирао се допунски Кардинал Бечки, тј. УДБАчки

07:00 28.04.2023.

Активирао се допунски Кардинал бЕчки, тј. УДБАчки, последњих дана. Није за чудити се. Страшне се ствари дешавају пред нашим очима, а не би било баш политички коректно да их сви (нека се ограничимо макар само на вернике наше помесне Цркве) виде(имо).

И тако, у једном од јавних обраћања вечитог PR-а наше помесне Цркве, духовни отац актуелног Патријарха Србског се задржао на теми Ћирилице.

Foto: YouTube, printscreen

Толико му је дато од газда. Мора се о нечему прозборити која. Кад се већ не сме о најотворенијој могућој издаји КиМ (јер је Кардинал за те исте новине још знатно пре него је француско-немачки споразум виђен/био објављен тврдио да је Црква већ изнела став о истом (?!?) ) дај барем да мало бранимо Ћирилицу и малко пљуцнемо по ‘родно осетљивом’ језику.

Али.

Ни о томе Кардинал са седиштем у Новом Саду не беседи све како треба, јер и ту има ограничења од истих, горе поменутих, газда.

Кренимо редом.

За почетак, увек и увек се помињу, тј. предмет су критике (само) они који у цркву и не иду, они који мрзе цркву; дакле никада – верни народ, који је у цркви редован, који се труди да живи Литургијски, нарочито не онај део верног народа, који не држи главу забијену у песак, који има и очи и уши, који се још увек није довољно испунио љубављу, подразумева се ‘љубављу’, којом су екуменисти препуњени (хоће да пукну)… јер се по црквеном менаџменту (на чијем је челу свакако и горе поменути Кардинал) подразумева да верни народ беспоговорно слуша реч пастира и прати га у стопу, не постављајући политички некоректна питања.

Притом се Црква никада не залаже за интересе било које политичке странке нити пак за своје партикуларне интересе, који би могли да угрозе било чије друге интересе, него увек и искључиво за опште добро, за заједницу у целини.

Заиста никада. Ево, на пример, Васкршња Посланица СПЦ лета Господњег 2021. између осталог наглашава:

Поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!

Док ови који су према Цркви (читај – према нама, из црквеног менаџмента, јер Ми смо Црква) нетрпељиви, који не иду у цркву, који немају појма шта је то Св Литургија, итд, исл., знају да је једино исправно:

Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и caв живот свој Христу Богу предајмо.

Добро, тог Васкрса се Црква није залагала за интерес неке политичке странке, па чак ни за оне на власти, не. Није се залагала ни за интерес медицине, нити фармакомафије (па то ни не постоји), ни дубоке државе (то још мање постоји), него само ‘за опште добро, за заједницу у целини’ јер су маска преко лица, дистанца од мин. 2 метра и пелц били, без икакве сумње Кардинала и осталих, преко потребне и једино исправне мере у борби против свеопштег тровања људи (заједнице), и то не само у Србији, и то не само на територијама под јурисдикцијом СПЦ.

Црква је, наравно, сагласна са јавно изреченом опаском да она не одлучује о законима, а у конкретном случају се не би ни оглашавала да је приликом доношења инкириминисаних одредби Закона о родној равноправности узет у обзир став Одбора за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности, стручно мишљење Матице српске, став Националног просветног савета и исти такав став свих шест србистичких катедри са свих шест државних универзитета у Србији. Сви они су сагласни да одредбе Закона о родној равноправности представљају веома груб облик насиља над српским језиком и његовом књижевнојезичком нормом. Поготову су сви стручни људи били, а и даље су, против примене таквих одредби у школским уџбеницима и у настави уопште. Међу стручњацима из наведених институција не постоји дилема да ли је Закон противуставан.

Опа, значи Црква (читај црквени менаџмент) не зна, неће, не уме да коментарише Устав, и да ли је нешто уставно или противуставно, јер има ту писмених у том погледу који знају. Логично, није Црква та која зна, која се разуме у то да ли је, на пример, Бриселски споразум или Споразум о нормализацији с краја фебруара овог лета Господњег који није потписан и који никада неће бити потписан, те потоњи Охридски договор из марта, који такође није потписан и који такође никада неће бити потписан, уставан или противуставан, да ли су ти Споразуми, Договори (само) политички чинови или (ипак) имају и некакве правне последице, које су врло обавезујуће.

Чекај, нису ми о томе дозволили сад да причам, није то сада тема. Сад је тема Ћирилица, језик, род, пород, равноправност, CNN…

Пре свега, Устав Републике Србије не познаје категорију рода и родне равноправности него, у члану 15, говори о равноправности жена и мушкараца. Сâмо коришћење вишезначне речи род отвара низ недоумица, колико о овом противуставном Закону, толико, па још и више, о Националној стратегији за родну равноправност, са акционим планом за њено спровођење за период 2021–2023. године, …

А да ли Црква (читај – црквени менаџмент) зна, препознаје ко је, и то не једном, но већ више пута, постављен на место Председника Владе Републике Србије? Да није можда Црква (читај – црквени менаџмент) гласао/питан за Чалета, кад сви знамо да, на пример верни народ, ни онај који слепо слуша Цркву (читај – црквени менаџмент), али ни онај који нема појма чак ни где је црква, а камо ли да је редован у истој, нису ни једном о томе гласали/питани. Али да Чалету искажемо сваку подршку и да га подржимо у својим напорима да од Србије коначно створи државу (биометријску, дигиталну, четврто револуционарну, са чипом, пелцовану, регистровану кад није за то да донира органе, итд, исл…. али није то сад тема, бре), те да се са истим фотографишемо са осмехом од ува до ува, то Црква (читај – црквени менаџмент) и зна, и уме, и може.

Заиста, упитајмо се сви заједно, а позивамо и посланике Народне скупштине да се упитају: како је могуће да мишљење и ставови најважнијих научних ауторитета за српски језик у Републици Србији не буде уважено? Која и чија „политичка воља” је меродавнија од њих? Зна ли се уопште чије је мишљење прихваћено када се гласало за овакав Закон, закон који врши насиље над српским језиком и над духовношћу српског народа, а као интегрални део пројеката такозване гендер-идеологије и политике врши насиље над етосом и начином живота српског православног народа.

Да ли се предметни Кардинал икада упитао шта Црква и црквени менаџмент може, треба и мора да уради по оваквом једном питању?

Можда треба да се фотографише са Чалетом уз осмех и радост, и да му пружа безрезервну подршку?

Можда да активним учешћем у детаљном и прецизно разрађеном плану УДБЕ, заведе (верни, али и остали) народ за Голеш планину, када се у граду којег је Св деспот Стефан Лазаревић посветио Пресветој БогоМајци, а не содомитима, мужеложницима и иним болеснима, припрема којекаква ‘шетња гологузана’?

Можда да додели (још један) највиши могући орден СПЦ ономе кога су исте оне, горе поменуте газде, поставиле на функцију Председника Србије (док поприличан број верника (и једних и других…) и даље верује како га је управо он, верни народ, изгласао), а који јавно честита Чалету на ‘добијеном’ сину?

Можда да испуњава „политичку вољу” оних који кажу (наређују!) да се о најогољенијој издаји КиМ сада не таласа, сад је време само за Ћирилицу и род? И онако смо став Цркве (читај – црквеног менаџмента) о француско-немачком споразуму објавили још пре него што је исти написан…

Можда да …

И законодавцима мора да буде јасно да онима који су смислили такве апсурдне одредбе није ни на крај памети добробит Српкињâ, њихова равноправност или признавање места у друштву. Ауууу како Црква брине (стара се) о добробити Српкињâ, ето, рецимо подржавањем Чалета, који није Србкиња, тј. није Хрватица, у ствари није Она… не, чекај, она је отац, значи мушко је… не бре, женско је, тачније Оно је, Чале је, па добио је сина… ух

Са жаљењем ћемо поменути директне безочне клевете на рачун нашег Патријарха да се он не залаже против насиља над женама. Његова Светост је више пута о томе говорио, најоштрије осуђујући насилнике, и истицао да хришћани, посебно свештеници, морају бити спремни да што снажније и доследније личним примером сведоче Јеванђеље Христово, да пружају помоћ и утеху жртвама насиља и да по могућству учествују у препознавању и спречавању оваквих злодела и изопачења. Ноторна је чињеница да се наш Патријарх у свакодневном животу, лично и преко црквених установа, залаже за институционално решавање положаја жена изложених насиљу и за стриктније кажњавање злостављачâ.

Ма пусти, има их ко плеве, тих, што клевећу и лажу, поготово најсветлији лик и дело нашег Патријарха, који по васцели дан штити жене, посебно Србкиње и Србкињице, као и Хрватице (ипак је љубитељ папине деснице још увек и Митрополит загребачко-љубљански), и Бошњакиње, и Албанке, и Буњевке, и Мађарице, и Македонке, и…, а тек Чалета, њега, њу, оно штити нарочито,

од насиља медицине, од насиља са малих екрана (ту је тек годинама био експерт), од насиља из ваздуха, од насиља од извршитеља, од насиља од центара за социјални рад, од насиља окупатора, од насиља што их терају да буду равноправне са мушкарцима – јер немају исту плату као мушкарци, јер им не дају да раде у руднику, јер им не дају да служе у олтару, …

Бесмислено би било коментарисати стручност оних које CNN affiliate–конгломерат назива филолозима. Они, наиме, тврде да се Црква бори против именицâ женског рода. То тврђење је толико недостојно да не може бити чак ни смешно. Биће да су такви „експерти” и скројили у Скупштини Републике Србије изгласани дискриминаторски и противнародни закон о „родној равноправности”.

Ево, ‘Чале’ је именица женског рода и то Црква (читај – црквени менаџмент) никада није доводио у питање, као што никада неће поставити питање како именица женског рода са другом именицом женског рода може да добије дете.

Напослетку истичемо да Српска Православна Црква и њен верни народ неће и не могу одустати од захтева да се противуставни Закон о родној равноправности стави ван снаге, а да се, ако је потребно, донесе закон који би, поштујући богодана различита призвања и дарове, афирмисао и унапређивао конкретну једнакост мушкараца и жена. Да, наравно. Тако је. Браво.

Чалета нећемо да дирамо, јер нам то није дозвољено, а и ми, тј. Српска Православна Црква и њен верни народ (читај – мислио сам на црквени менаџмент) знамо шта се сме, а шта се не сме. Ми знамо да је, на пример, даривати некога ко се јуче испилео из комунистичких јаја, непроцењивим благом које су србски владари подизали, потпуно уставно, потпуно исправно.

Упс, пардон, то сад није тема.

Ето тако.

Лајаћемо колико нам газде дозволе, и на кога нам газде дозволе. Бићемо увек политички коректни, не сведочећи по вас дан некакав Пут, Истину и Живот, јер то је досадно и није in. И ћутаћемо о свему, о чему нам је наређено да ћутимо.

Аутор: Миодраг Таназовић грешни, прегрешни раб Божји

у Београду,

граду којег Св деспот Стефан Лазаревић посвети Пресветој БогоМајци,

а не содомитима, мужеложницима и иним болеснима.