Pročitaj mi članak

Milov ukaz o raspuštanju skupštine – neustavan akt koji nije moguće pravno osporiti

0

„Od svih kazni najveća je ona da budeš pod vlašću goreg…“ (Platon, 417-347,starogrčki filozof) „Onaj koji vlada mora paziti na zajedničko dobro više nego na svoje.“ (Pjetro Metastazio, 1698-1782, italijanski pjesnik) „Pod lošim krovom trpi čitava zgrada.“ (Njemačka poslovica)

Дана 16.марта 2023.године, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић донио је указ о распуштању 27.сазива Скупштине, на основу члана 92 став 3 Устава („Скупштина се распушта указом предсједника Црне Горе.“).

Следећег дана, донио је и одлуку о расписивању пријевремених парламентарних избора, у складу са ставом 5 истог члана („Предсједник Црне Горе расписује изборе првог наредног дана по распуштању Скупштине.“).

Како су указ и одлука о расписивању парламентарних избора донијети од овлашћеног лица и у форми и садржини прописаној Уставом, то су акти на снази и производе правне последице у црногорском правном систему. Зато су изборни органи дужни да припреме, организују и спроведу законом прописане активности ради одржавања пријевремених парламентарних избора, 11.јуна 2023.године.

Указ јесте неуставан, јер нијесу били испуњени услови за његово доношење, из члана 92 став 1 Устава – „Скупштина се распушта, ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара.“ Прописани рок није почео да тече зато што Ђукановић, као предсједник Црне Горе није предложио мандатара!

Доношењем указа о распуштању Скупштине, иако за то нијесу били испуњени уставни услови, Ђукановић је, као вишеструки повратник, извршио још једну повреду Устава, што је конституционални основ за престанак његовог предсједничког мандата разрешењем. 

Али, неуставност указа није могуће правно оспоравати?! Зашто? Због постојања правне (уставне) празнине. Наиме, уставотворац није прописао правно средство (тужба, захтјев, предлог, уставна жалба) за покретање поступка провјере уставности или законитости указа, нити је овластио одређени државни орган да указ предсједника Црне Горе  стави ван снаге, поништи или укине. Чак, не постоји ни уставна могућност да сам предсједник промијени донијети указ.

Како је указ, по својој садржини појединачни акт (односи се на престанак мандата одређеног сазива Скупштине), не може бити предмет оцјене уставности. Уставни суд није овлашћен да одлучује о уставности и законитости појединачних аката, те је, поводом посланичке иницијативе, дужан да се огласи ненадлежним.

Изузетак је, једино, поступање по уставној жалби због повреде људских права и слобода појединачним актом „државног органа, органа државне управе управе, органа локалне самоуправе, односно локалне управе, правног лица или другог субјекта који врши јавна овлашћења“. (Члан 149 тачка 3 Устава и члан 68 Закона о Уставном суду Црне Горе).

Зато је амандманским допунама Устава неопходно овластити Уставни суд да цијени и уставност предсједничких указа.

Такође, ни у управном спору се не може одлучивати о законитости указа. Законом о управном спору  (члан 13 тачка 2  – Искључење вођења управног спора) прописано је:

„Управни спор не може се водити против акта:…2) донијетог  у ствари у којој непосредно, на основу уставних овлашћења, одлучује…Предсједник Црне Горе.“

Неуставне измјене и допуне Закона о предсједнику Црне Горе, од 12.децембра 2023.године, којим се парламентарна већина овлашћује да утврди мандатара, нијесу од утицаја на (не)уставност указа. По Уставу, предсједник државе је једини овлашћени предлагач мандатара и нико више!

Шта о шефу државе и његовом указу кажу политичка и правна теорија?

Предсједник државе изражава, симболизује и представља јединство уставно и законски дефинисане и међународно признате територије, као правно оплемењеног простора и становништва (свих грађана) које на том простору живи. Платон се, у својој „Држави“, залагао да државом управљају најумнији, најбољи и најспособнији, врли припадници етичке (моралне) аристократије који се, у вршењу јавних функција, искључиво залажу за опште добро. У јавном говору, државници треба да поштују принцип политичке коректности, то јест, да имају „контролу мисли и језика“

Шеф државе је „гарант устава“, „неутрални арбитар“ и „неутрална снага“ која обезбјеђује политичку стабилност у држави. Бенжамен Констан (Benjamin Henry – Constant de Rebecque, 1767-1830, француски књижевник, државник и политичар) је сматрао да „сваки устав захтијева неутрални ауторитет, који би требало да доприноси равнотежи све три гране власти“. А Роберт Редслоб (1882-1962, француско – њемачки професор уставног и међународног јавног права) тумачио је да се истински парламентаризам може остварити само у случају да постоји равнотежа између извршне и законодавне власти.

Значи, указ не смије бити средство политичке (страначке) борбе, већ фактор омогућавања складног функционисања законодавне и извршне власти. Право дисолуције (распуштања парламента) шефа државе, у суштини, значи препуштање да, у случају немогућности функционисања власти, коначну одлуку донесу грађани као носиоци суверености.

Шеф државе треба да донесе указ о распуштању парламента тек када влада и парламентарна већина процијене да се постојећа политичка криза може разријешити само одржавањем пријевремених парламентарних избора.

Указ је специфичан, непотпуни појединачни акт који доноси шеф државе, у вршењу послова из своје надлежности. Шеф државе, најчешће располаже самосталним (апсолутним)  правом дисолуције и овлашћен је и дужан да указ донесе уколико су испуњени уставни услови. Међутим, у неким уставним системима (Француска, Шведска, Норвешка, Финска) доношењу указа претходи поступак оцјене уставности.

Садржи само диспозицију (заповијест, обавезујуће правило поступања), односно норму за конкретну правну ситуацију. Има велику правну снагу јер, као што се види из конкретног случаја, за правну последицу може имати престанак мандата и државног органа који доноси законе! Са друге стране, као и општи акти, указ ступа на снагу и обавезно се објављује се у специјалном државном јавном гласилу.

И према Уставу Црне Горе и добрим парламентарним обичајима, предсједник Црне Горе је спона, која, предлагањем мандатара, омогућава ефикасно и хармонично функционисање Владе и Скупштине, као оперативно – извршне и законодавне власти. Овакав закључак неспорно произилази тумачењем члана 11 ставови 4 и 5 Устава – „Однос власти почива на равнотежи и међусобној контроли. Црну Гору представља предсједник Црне Горе.“

И полагањем заклетве предсједник се јавно морално обавезује, „својом чашћу“, да ће дужност предсједника Црне Горе „обављати савјесно и одговорно за добро свих грађана“.

Међутим, противно наведеном, Ђукановић, као предсједник Црне Горе, није прихватио предлог (овјерен потписима парламентарне већине – 41 посланика) да се Миодрагу Лекићу (ДЕМОС) повјери мандат за састав нове Владе. То је био дужан да то учини, јер су били испуњени уставни и законски услови. Ђукановић се неутемељено јавно правдао да „није стекао утисак да постоји јасна већина“, односно да „не постоји политичка сагласност о формирању Владе“. Тада је био изричит и да неће „покренути консултације за предлагање мандатара за састав нове Владе“.

Предсједник Црне Горе нема дискрецију да, по сопственој вољи и самосталној процјени, одлучи да не предложи мандатара, јер је члан 95 тачка 5) Устава императивна (обавезујућа) норма. Цитирам:

„Предсједник Црне Горе: …5) предлаже Скупштини: мандатара за састав Владе, након обављеног разговора са представницима политичких партија заступљених у Скупштини…“

Умјесто неспорне уставне обавезе да предложи мандатара, Ђукановић се, још у септембру 2022.године, јавно залагао за распуштање Скупштине, јер „то даје могућност организовања парламентарних избора у што краћем року“.

Значи, поступио је као предсједник ДПС-а, а не као представник свих грађана, што га чини недостојним за обављање предсједничке функције. Његова намјера је била очита: да због свог, објективно очекиваног, пораза на предсједничким изборима, заказивањем пријевремених парламентарних избора, у кратком року, покуша спријечити осипање гласова ДПС-а.

Зато је, амандманским допунама Устава неопходно нормирати  да предсједник Црне Горе не може бити члан ниједне политичке партије, те да се бира у Скупштини.

Поново наглашавам, тумачењем уставне формулације „предлаже Скупштини“, која је обавезујућег карактера, изводи се неспоран закључак да је предсједник дужан да предложи мандатара. Разговори са „представницима (парламентарних) политичких партија“ га не обавезују, али ће их сваки савјестан и одговоран шеф државе узети у обзир, као одлучујућу чињеницу, ако је скупштинска већина постигла договор око мандатара.

Уставотворац је одредио рок од 90 дана од када је предсједник први пут предложио мандатара, као крајњи рок за састав Владе. Зато је предсједник овлашћен и дужан да, благовремено, обави једнократну (или, у случају потребе, вишекратну) усмену и писмену, комуникацију са представницима парламентарних партија или коалиција, како би се створили предуслови да се за будућег премијера предложи особа која ће добити потребну већину у Скупштини.

Предсједник је, по „духу Устава“ и добрим парламентарним обичајима, дужан да предложи мандатара, чак и ако, након вишекратних разговора, није увјерен да ће та особа постати премијер, али која, објективно, има највеће шансе да то постане. Тек, ако резултати гласања у Скупштини покажу немогућност избора премијера, предсједник може, као крајњем средству, посегнути за овлашћењем да указно распусти Скупштину.

Због напријед наведеног, Ђукановић је, као предсједник Црне Горе, још једном, повриједио Устав.

У току свог предсједничког мандата, Ђукановић је, својим јавним изјавама, недопустиво некажњено, вишеструко повређивао Устав и то: Преамбулу, члан 7 (Забрана изазивања мржње), члан 8 став 1(Забрана дискриминације), члан 10 став 2(Границе слобода), члан 14 став 2 (Одвојеност вјерских заједница од државе), члан 15 став 1(Однос са другим државама и међународним организацијама)  и  члан 58 став 1 (Својина).

О неуставном поступању Ђукановића, детаљније сам писао у својим, на порталима, објављеним текстовима „Погрешно тумачење Устава кабинета „премијера““,  „Ђукановић „преживио“ провјеру утврђивања да ли је повриједио Устав“, „Предсједник је дужан да повјери мандат за састав нове Владе“, „Кризу у Црној Гори неопходно је превазићи мирним путем, у оквиру институција система“ и „Зашто не треба гласати за Мила Ђукановића на предстојећим парламентарним изборима?““

Аргументовани наводи, и у овом тексту, Ђукановића чине недостојним за обављање функције предсједника Црне Горе, што сваки савјестан и одговоран бирач треба да има на уму приликом гласања у другом кругу предсједничких избора, 2.априла 2023.године.