Прочитај ми чланакИЗВОР БР.1. Писмо упућено краљу Твртку
Један од најстаријих извора у коме се говори о смрти цара Мурата је одговор краљу Твртку који је стигао из Фиренце, 20 октобра 1389. године.
Краљ Твртко је 1. августа 1389. обавестио своје пријатеље, Тригор и Фиренцу о исходу битке на Косову, нагласивши да је он победио сатаниног сина и служитеља Мурата.
Из фирентинске општине краљу Твртку стигао је одговор и честитке на победи коју му је небо подарило. У њему се слави и подвиг дванаесторице властеле који су се докопали Муратовог шатора у коме је један од њих забио мач турском султану у слабине и грло.
”Благо по три и по четири пута оној дванаесторици властеле, који пробивши непријатељске чопоре и камиле у круг свезане мачем себи отворише пут и дођоше до Муратовог шатора! А надасве благо ономе који јуначки уби вођу толике силе сатјеравши му мач у грло и утробу, а благо својему што као жртва убије онога вођу, над оном ништавном љешином славном мучеништва смрћу живот и крв излише”, гласило је писмо упућено краљу Твртку.
ИЗВОР БР.2. Бајазитово писмо које је послао бурсанском кадији и Суђман бегу заједно са Муратовим телом
“Па баш када смо највећу радост и задовољство уживали, гледајући како се одсечене главе банова под плочама коњских ногу ваљају, како неки с, везаним рукама, а неки испребијаним мишицама стоје, онда је изненада један именом Милош Кобилић, дошавши са лукавством и притвореношћу казао да је исламску веру примио, молећи да се у ред победу одржавајуће војске прими. И кад је по молби његовој пропушен био, да ноге цара светлога целује, он је уместо да извриш то, отровни ханџар, који му је у рукама сакривен био, неустрашиво на дично тело пресветлога цара управио, и задвши му тешку рану, напио га и мученичком слатком водом, шербетом. Пошто је речени Милош ово дело произвео, нагао је испред војника, који су се као звезде на небу блистали, бегати, но од храбрих војника буде стигнут и на комаде исечен.
Чувши за овај догађај, упутио сам се био к мученичкој постељи, но њега, цара, мртвог затечем и у исто време десило се је, те је и мој брат Јакуб-бег у вечност отишао. Ја сам светлећи се сандук с телом мога оца с поверитељством људима послао, да се тако сахрани.”
ИЗВОР БР.3. Турски историчар Нешрија
“Мурат отиђе с неколицином својих верних слуга, да огледа брда мртвачка. Међу њима бејаше неверник имена Милош Обилић, срчани и храбри проклетник. Овај је у друштву Лазаревом рекао: Идем да убијем турског цара! Имаде уза се скривени нож. У тој намери се овај неверник случајно на бојнике заверу намери, а ови га ране, те се огрезав у крви тај рањени неверник међу мртве скрије. Када Мурат кан к томе невернику надође, дигне се он те падајући и опет се дижући, управ вољи к себи пропусти, говорећи: ‘Чини ми се тај хоће нешто! Пустите га да дође.’ Овај проклетник имадијаше у своме рукаву скривен нож: он приступи, учинивши се канда ће да пољуби узенгије Кончареве, прободе Кончара… Онога неверника ту посеку, а брзо се шатор то донесе, да се метне пода њ тело султаново… У оној ноћи бејаше у исламској војсци смутња и раздраженост.”
ИЗВОР БР.4. Турски историчар Сеадедин
“И кад му би допуштено да целива султану ногу, забоде му нож у трбух. У бекству уби још неколико телохранитеља, трипут измаче гонитељима, те најзад и он подлеже маси и би убијен.”
ИЗВОР БР.5. Турски песник Ахмедија
“Приповедају да је, окаљавши се од главе до пете у крви, онде лежао неки каурин. Кажу да био скривен међу труповима, али је јасно могао видети Гази бана. Кад наступи горе одређена судбина, он уста наједном из лежећег положаја, и прискочивши удари шаха ханџаром. И ево удостојивши се више среће борац за веру и поста мученик за њу!”
ИЗВОР БР.6. Јован Дука
По Јовану Дуки, оклеветани Милош се заклео да ће убити Мурата, те рано изјутра оде као пребег под турске шаторе. Пришавши близу султана извуче скривени нож те му забоде у груди: “Извршивши што се заверио, нагне кроз запрепашћене великаше и стражаре, сад овога сад онога убијајући, допре до коња, метну ногу у леви стремен, али пре него што је скочио на седло, исеку га јаничари.”
ИЗВОР БР.7. Константин филозоф
“Међу војницима који су се борили пред војском беше неко време благородан, кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверника. А овај да покаже верност, уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самом великом начелнику, као да је пребеглица и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшног самодршца. Ту и сам паде од њих.”
ИЗВОР БР.8. По Грцима
“Некакав врло племенит човек по имену Милош… јави се Мурату као пребегалац. Мурат заповеди да приступи и каже шта хоће. Докопав копље изврши најлепше дело што ми знамо јер је цара Мурата убио, али је и сам ту међу непријатељима храбро борећи се погинуо”.
ИЗВОР БР.9. Колучо Салутати
Хуманиста из Фиренце Колучо Салутати говори о некаквих „12 завереника“ који су се пробили до шатора турског султана, од којих му је један ту и пресудио.
ИЗВОР БР.10. Мавро Орбини
Мавро Орбини пише да је оклеветани Милош је одјахао у турски табор држећи копље окренутим наопако, што је – како каже – код Срба означавало бегунца. Турци који су га познавали по јунаштву и знали за покушаје њиховог султана да га придобије, веома су се обрадовали његовом доласку. Одмах су га извели пред Мурата, а у погодном тренутку Милош га је убио скривеним ножем.
ИЗВОР БР.11. Ходочасник Игњатије
Руски ходочасник Игњатије, који се у то време затекао на турској територији у граду Астравији на Црном мору пише: „У недељу (27. јуна, односно 9. јула) приспесмо у град Астравију. Митрополит се задржа ту да би сазнао вести о Мурату. Мурат је био отишао у рат против Лазара, србског кнеза; а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици.“.
Турци су како изгледа били веома пометени након боја, јер исти аутор даље бележи како су одмах напустили Астравију „застрашени овим немирима, пошто смо се налазили у држави турској.“.
ИЗВОР БР.12. Лаоник Халкокондиле
Лаоник Халкокондиле каже да је Мурат приморао Лазара да бежи и да је гонећи га наишао на једног Србина на којега потегне оружје. “Овај, будући пешак, окрене се и прободе копљем трбух Мурата, од које ране и умре.”
Турске изворе треба узети са резервом. Срамота коју су Турци доживели је морала на неки начин да се сакрије и да се смрт моћног владара некако оправда. Зато не треба да чуди што се у свим њиховим изворима Милош описује као пребег који нечасно и кукавички одузима живот честитом и пресветлом султану. Логично је да сви каснији извори који се ослањају на ове, турске настављају исту причу, тако да се и код нас она “одомаћила“ и као таква доживела екранизацију у филму “Косовски бој“.Изворе који тврде да се убиство догодило пре саме битке такође би требало узети са резервом јер је питање да ли би се након тога битка уопште десила или би била одгођена до даљњег. Познавајући правила средњовековног ратовања логично је закључити да би се турска војска након тога повукла са бојишта, осим ако би се истог момента прогласио нови султан који би то одбио, што је скоро немогуће.
Теорија да је Бајазит убио Јакуба на бојишту и преузео власт је оповргнута на више начина. Прво, више извора помињу да старији син, наследник – Јакуб, није ни ишао у поход на Србе, него да је у то време боравио у Анадолији где је регрутовао туркменске одреде.
Уосталом постоје и извори који тврде да је венецијански гласник, који је требао да изјави саучешће новом султану, носио два писма. Једно упућено Јакубу, а друго написано за Бајазита. С обзиром да је кренуо у јулу (месец дана након битке), знамо да се још увек није знао нови владар, што нас опет наводи на помисао да је у то време Јакуб још увек био жив.
Доказ у прилог ове тврдње је и то што се тек након шест месеци од битке на Косову почело са ковањем нових новчића са Бајазитовим ликом.
По свему судећи, Бајазит је након Муратове погибије, с обзиром да је био на лицу места, имао предност и није губио време, него је одмах кренуо са прикупљањем подршке. Велики део војске је већ био уз њега и преостало му је само да задобије подршку племства. Јакуб је вероватно покушао да се избори за оно што му је рођењем припадало, али у тој “игри престола“ је изгубио рат. Да је убијен од стране Бајазита није ни мало спорно, па је тако канцелар и везир Мехмед – паша из Карамана записао, али одмах и додао, бранећи братоубицу, да је тај чин био неопходан да би се спречило веће зло, а да “неопходност оправдава и оно што је забрањено.“
Познавајући правила средњовековног ратовања морамо посумњати у причу како је султан убијен под шатором, на свиленим јастуцима. Султан је морао да буде у борби, вероватно не у првим редовима, али је морао бити присутан. Наравно, да би био окружен личном гардом, најбољим и најоданијим војницима, али би морао учествовати у битци.
Из тога закључујемо да, ако је убијен за време битке, то није могло бити под шатором, а ако је убијен пред крај битке, са већ извесним исходом и с обзиром да се одужила, онда је то могуће.
Ипак, бројни извори тврде да је битка била неизвесна и да је повремено изгледало како Срби воде, а повремено како губе вођство. Постоје подаци да је у једном тренутку и сам кнез Лазар пао са коња, те да су многи помислили да је мртав. И док би се Турци повлачили са једног крила, већ са другог би надирали. Зато је могуће да у свакој причи има зрно истине, односно да је у једном турском налету и разбијању србске војске неко извео овај велики подухват.
Да је тај неко био високог племићког рода, вероватно се никад не би ни постављало ово питање. Уосталом, митови и легенде везане за Милошево рођење често говоре да је син чобанице коју је обљубио змај. На тај начин желе да истакну његово просто порекло, али и личност у коју је стасао. Јер тако частан и храбар младић, надљудске снаге, а опет из обичне породице је морао од неког да добије “натчовечанске моћи“. И није први пут да се за неког, које сељачког порекла, а да је притом далеко догурао, каже да му је мајку обљубио бог, полубог или дух. Античка историја је препуна таквих митова. Ту треба узети у обзир чињеницу наследства по крви – “плавој крви“. У то доба се видела велика разлика између сељака и племства које је титулу носило генерацијама. Не само у гардероби, оружју и опреми, или говору и манирима, него и у целокупном физичком изгледу. Пре свега мислим на ухрањеност и снагу која произилази из ње, али ништа мање и на лепоту и однегованост која долази од здравља.
Што се тиче презимена Кобилић постоје разне приче. Он се најпре јавља као безимени јунак, а старији записи говоре само о атрибутима који су везани за овог великог јунака: „неки каурин“, „неко веома благородан“, „један проклети неверник“, „неки младић, храбар и лукав“, да би затим настале бројне варијанте његовог имена и презимена, које су се на крају искристалисале као Милош Кобилић или Милош Обилић.По једном предању, Милоша је родила чобаница Јања, коју је обљубио планински змај, и оставила га „на планини у зеленој трави“. Ту га је нашла вила Анђелија, задојила га и отхранила (или га је задојила кобила). По другом, мајка му је била „једна голема и груба жена“, која је „преко рамена сисе претурала“. Када ју је угледао, по једној верзији, кнез Лазар, а по другој цар Стефан Душан, рекао је: „Каква је ружна кобила родила великог јунака!“ – отуда Кобилић.
Таквог порекла, он је већ као дечак показивао надљудску снагу: секиру коју би забио у пањ нико други није могао да извуче, а он би то чинио лако једном руком. У трећем предању он је син чувара кнежевих штала. Због изузетне снаге узео га је на двор прво цар Душан, а због лепоте и лепог певања касније кнегиња Милица. Постоји и предање по коме се једна од кћери кнеза Лазара силно заљубила у њега угледавши га на сабору – тако је доспео на двор и, поставши најпре кнежев зет па војвода, ушао у највише кругове србског племства.
Истина и легенде о боју на Косову
(Овде нећу говорити о припадности реду змаја, о коме је било доста речи јер ти подаци нису релевантни за ову тему, што не значи да нису тачни. Први озбиљни подаци потичу тек након Косовске битке а посве је сигурно да је реду припадао Лазарев син – Стефан. Такође нећу говорити ни о легенди о издаји Вука Бранковића јер је то засигурно измишљена прича, о којој ће тек бити речи. Нагласио бих да постоје подаци да је Мурат врбовао виђеније људе уочи битке и да је неколико пута наговарао Обилића да пређе у његов табор. Можда отуда и потиче Бранковићева оптужба јер је логично да Мурат нећа звати на преговоре њега кад зна да је најоданији Лазару.)По свему судећи, Мурата је убио војник који није био припадник високог племства. Да није био макар ко, знамо јер му и Срби и Турци добро знају име, тако да закључујемо да је сигурно припадао вишем (средњем) сталежу и да је био познат по јунаштву. Сви су изгледи да најкраћи и најједноставнији, да не кажем штури опис погибије који нам доноси Лаоник Халкокондилес изгледа поприлично тачан.
Први могући сценарио
И док је десно турско крило, које је предводио Јакуб имало велике проблеме, центар којим је командовао Амурат је држало битку под контролом. У једном од најжешћих налета у централном делу, србска војска је одбијена. У контранападу који следи, Турци су вероватно секли све пред собом. Мурат окружен гардом ни не сумња да је у опасности. Одједном војник, већ осуђен на смрт, схвата да је испред њега нико други до сам султан. Залеће на њега, пробада га копљем и обара са коња, а затим и сам пада посечен од Турака. Свестан је да нема шта да изгуби и одлучује се на овај херојски чин, на који су се кроз историју одлучивали многи србски хероји после њега. Србска се војска прегруписала за нову напад, а у турским редовима мук. И док на левом крилу под вођством Бајазита битка још увек траје несмањеном жестином, турска војска се повлачи са централног дела бојишта…
Овакав сценарио би у очима Турака изгледао као дело једног очајника који су, касније кријући своју срамоту и несмотреност мало “дотерали“ и окарактерисали као кукавички чин, док би у очима Срба то било јуначко дело што заиста и јесте. Такође би ишло на руку и западним изворима који су помињали некаквих “12 завереника“ јер тактика средњовековног ратовања често говори о томе да су различите групе имале различите задатке у борби и то се није променило ни до данас. Милош Обилић је као истакнути борац, можда био у елитној групи која је имала задатак да се у погодном тренутку формацијом клина пробије до султана, али стицајем околности овај је дошао њему на ноге.
Гласници позивају Бајазита и на тај начин га извлаче из битке да би му сачували живот. Ускоро се у турским редовима шири вест о Муратовој погибији. Турци су деморалисани и повлаче се. Срби, иако са великим губицима, побеђују. Оваквим сценариом је могуће објаснити чак и теорију по којој је кнез Лазар погубљен након битке случајно улетевши у турску замку.
Други могући сценарио
У „Краљевству Словена“ Мавро Орбин 1601. године наводи да је Милош Обилић пореклом са Тјентишта, одгајан на Лазаревом двору и ожењен Вукосавом – Лазаревом ћерком. Другом ћерком, Маром, ожењен је Вук Бранковић. После свађе између сестара, Милош изазива Вука на двобој у коме га збацује с коња, након чега Вук постаје његов жесток противник и клевета га за издају уочи боја. Иако Мавро Орбини у књизи “Краљевство Словена“ даје прегршт корисних информација, ову треба пажљиво узети.
Остављам простора и уједно се ограђујем и сценариом који се неколико пута помиње, по коме је оклеветани Милош Обилић, рано изјутра одјахао у турски табор. Окренувши копље наопако дао је стражарима до знања да долази да преговара. Сви су се обрадовали препознавши јунака и изведоше га одмах пред Мурата. Милош тада, претварајући се да хоће да пољуби скуте, приђе ближе, извуче скривени нож и просу му утробу.
Након овог неочекиваног догађаја, Бајазит одмах шаље гласнике по Јакуба под изговором да га отац тражи. Кад је Јакуб стигао, под шатором га задавише свиленим гајтаном. Страхујући од расула у турској војсци које је могло изазвати Муратова убиство, Бајазит је наредио да се над палим султаном брзо подигне шатор и на тај начин сакрије његова смрт. (Турци су слично поступили и касније кад је при опсади Сигета, Сулејман II Величанствени умро.). Бајазит преузе битку, а војска тек након битке сазна за смрт султана и старијег сина. Као потврда овог сценарија може да послужи и Бајазитово “дотерано“ писмо упућено Суђман бегу, (извор бр.2.) изјава неименованог дервиша који је присуствовао целом догађају, али и неписани закон по коме је након смрти султана, брат коме је суђено имао право да побије осталу браћу и заузме престо. Султан Мехмед II Освајач је рекао: „Оном мом сину којем Бог да трон саветујем да слободно побије своју браћу јер је то за добро државе.“ На тај начин се чувало јединство царства и избегле борбе око власти, и тај обичај је трајао све до XV века.
Овај сценарио такође не искључује причу да је Лазар ухваћен са групом великаша и погубљен након боја. Наиме, могуће је да је у неком тренутку кнез био заробљен и да је након боја погубљен са групом великаша, од којих су неки поштеђени и одведени као робови. Постоје извори који тврде да је кнез Лазар упутивши се ка Богородичиној цркви – Самодрежи на литургију у част победе, да се захвали Богу на исходу битке, наишао на већу групу Турака на челу са Бајазитом где је заробљен и погубљен. Неки тврде да је за време трајања литургије Бајазит опколио цркву и заробио Лазара. Да су неки великаши тада били одведени у ропство сазнајемо тек након битке код Ангоре 1402. године, али нажалост не постоје никакви други подаци везани за ову тему.
Бајазит након погубљења нареди да се Муратова утроба извади и покопа на Косову заједно са кнезом Лазарем и Милошем Обилићем, а тело султана заједно са горепоменутим писмом посла у Брус. Након извесног времена Срби откопаше гроб и извадише тело кнеза Лазара те га сахранише, како доликује једном србском кнезу, у манастиру Раваница – његовој задужбини. Тело честитог Милоша сахранише у једној цркви близу реке Лаба, а Муратову утробу поново закопаше где је била и где се налази и данас.
Ко је на краја победио?Турска војска је била далеко надмоћнија и бројала је најмање 40.000 људи док је са србске стране било око 25.000. Централним делом је са србске стране битком управљао кнез Лазар, а са турске Мурат. Србским десним крилом је командовао Вук Бранковић, а насупрот њему – турским левим крилом Бајазит. Србским левим крилом је командовао Влатко Вуковић, а турским десним, њему суочен Јакуб. Са обе стране су се вијориле стотине застава: „Испред сваког одељења биле су развијене заставе са великим коњским реповима, са вучјим и бивољим главама на копљима. У средини, поред султана Мурата, стајале су стегоноше са зеленом пророковом заставом, јер је рат против Срба за Турке био свети, као сваки рат против хришћана.“.
Иако сам ток битке није познат, и србски и турски извори је описују као битку коју свет до тада није видео. У србским записима стоји: „Била је толика звека и јека да се тресло и место на којем се бој био, а толика се крв пролила да се коњима траг познавао кроз проливену крв и безброј је мртваца било… људи су запомагали, коњи су рзали, оружје је звечало, стреле су летеле сунце заклањајући… земља је хучала, ваздух је грмео… оружја су светлела и земљу обасјавала…“.
А турски извори са своје стране говоре: „такве битке свет није запамтио… обе војске заметну такву борбу какве од постанка света бије било… измешаше се једно са другим два мора. Сабље су севале као небеске блиставе муње, од копаља ни ветар није могао да дува, а од коњских ногу ни бујица да је, не би се могла пробити. А стреле су са неба падале на земљу као град… а од халакања и соколења звериње је у гори душу испуштало…“.
Како год, прво Маричка, а потом и Косовска битка одлучиле су даљи ток историје и запечатиле судбину Срба.
Верујем да се захваљујући Твртковим информацијама и бројним причама трговаца и путника на западу проширила прва вест о великој србској победи. Сви извори непосредно након битке говоре о томе. Међутим након неколико година дубровачка хроника каже како је битка била исцрпљујућа за обе стране и да су оба владара изнемогла. Фактички, битка је била нерешена. У каснијим изворима се победа претвара у тотални пораз србске војске. Многи наши историчари су се врло радо прихватили ове теорије.
ПИСМО ИЗВИЊЕЊА војводи Степи Степановићу https://t.co/290i6Y5rUN
— СРБИН инфо (@srbininfo) 07. март 2018.
Истина је да су Срби добили битку претрпевши при том огромне губитке, док је за тако велико и богато царство као што је у то време било османско, ово био сукоб од ког су се убрзо опоравили. Уосталом Турци сами говоре о лошем исходу, да не кажу поразу, који поново оправдавају служећи се ситним лажима, како је тобоже на србској страни било и Бугара, Угара и ко зна кога још. Било је, али је тај број био потпуно занемарљив. Уосталом не би без разлога многи турски хроничари (Леши, Шукурлах, Заједедин) писали о поразу. Турски хроничар Мехмед Мула Нешри каже да је “…мало још требало па да исламска војска буде побеђена.“ Зар тако пише победник? Очигледно је да су Турци извукли “нерешено“ напуштањем бојног поља. Ни звона цркве у Нотр Даму не би тек тако звонила у част победе хришћана. Што се тиче каснијег вазалства Србије, то не треба мешати са исходом битке него политичким потребама које су настале због унутрашње борбе за власт. Па чак и подаци које нам је оставио Стефан Лазаревић на косовском стубу нам индиректно говоре о победи Срба. Битка је отпочела око 8 сати, а завршила се у поподневним часовим. Можемо узети у обзир да је то било између 14 и 17 часова, а натпис на мраморном стубу нам каже да је Лазар погубљен у 18 или 19 часова и то од руке Амуратовог сина (скоро сигурно је да мисли на Бајазита). Значи да је кнез погубљен најмање 1, а можда и 5-6 сати након битке…
О кнезу Лазару
Званична историја потврђује само постојање Лазара Хребељановића и Вука Бранковића, а занимљиво је да Лазара пре Маричке битке скоро нико не помиње. Чак му се не зна ни право презиме (Хребељановић, Хребљановић, Гребљановић). Оно мало што знамо, записује Мавро Орбини. Од њега сазнајемо толико, да је Лазар служио на двору Немањића у време цара Душана као ставиоц (столник или онај који брине о свечаним обредима на двору) и да му се отац звао Прибац, те да је био властелин. Да је имао старију сестру Драгињу, удату за Мусу који је владао подручјем око Копаоника, са којим је имала три сина: Стефана, Лазара и Јована Мусића. Касније се замонашила као монахиња Теодосија. Зна се да је имао и млађу сестру којој се не зна име а која се удала за војводу Алтомана са којим је имала сина Иваниша (по Алтомановом оцу деспоту Иванишу). Старији писци имају потребу да га повежу са лозом Немањића, па тако негде тврде да је ванбрачни Душанов син, док други пишу да је син Душанове сестре и да га је Душан узео за посинка. С друге стране неки извори наводе како је му је мајка, ћерка краља Милутина и Симониде Палеолог иако у том браку Милутин званично није имао деце.
Твртко је у то време носио титулу краља Срба јер је на њу полагао право рођењем, по женској линији Немањића. То је уједно најбољи доказ да кнез Лазар није имао директну везу са Немањићима. Па опет, немогуће је да је игром неког случаја дошао на власт. Разлог за то је сигурно постојао?
Где смо сад?
Зачуђујуће је да многи срПски историчари данас доводе у питање постојање Милоша Обилића. Ако је ишта сигурно, сигурно је то да је постојао. Скоро сви извори га помињу. Да ли се звао Милош Обилић, Кобилић или Копилиц (тур. онај који зада ударац), у крајњем случају није толико важно. Зар је могуће да неки срПски историчари равнодушно посматрају како Албанци данас својатају нашег јунака и при том бесрамно говоре како је он измишљена, митска личност. И не само то, они доводе у питање постојање и многих других личности из србске историје. Изокрећу им имена, траже им претке и потомке и на крају увек заврше са фразом како “није доказано постојање ове историјске личности“. Србски легендарни јунаци, Милош Обилић, Страхиња Бановић, Југ-Богдан и девет Југовића, Иван Косанчић, Милан Топлица, Марко краљевић и многи други, добили су статус митских личности.
За то време албански “историчари“ краду све што стигну. Италијанка албанског порекла Ана Ди Лелио је 2009. године објавила књигу “Косовска битка 1389. У албанском епу“. Књига је изазвала сензацију, мада сам читајући одломке закључио да се све своди на “рекла-казала“. У принципу, све се заснива на томе да је Милош Обилић у ствари Милеш Копилиц и да је пореклом православни Албанац из села Копилић у којем су Турци због одмазде масакрирали све сељане. (Ово ми звучи као да слушам изјаву Албанца из 1999. године.) Наводно је Тахир Бериша, наставник историје пронашао и Милошев гроб, на гробљу у близини школе у којој предаје??? И не само то. Утврдио је и да је Милошев Бунар, врело са кога су Милош и његови преци пили воду. Ана Ди Леило даље тврди да су у околини Дренице од памтивека живели Албанци који су потомци Илира. Осим још једне бабе (Саљи Дервише која је погинула 1998. године бранећи кућу од “србских зликоваца“), она не наводи неке озбиљније изворе који потврђују њену теорију. Покојна баба је иначе знала доста о Милошу Обилићу и сви су волели да је слушају кад прича о њему. Књига је њој и посвећена. Ана каже да је разлог што даље пише о свима другима само не о Милошу управо тај што је Милош само зачетник албанске лозе која се бори за слободу (и независност?). Покојна баба јој је испричала и за легенду о Милошевом коњу који се звао Шаран. Поменувши и легенду да се Милош након боја вратио у Дреницу са својом одсеченом главом под мишком. Све је то баба знала јер је чула од свог оца???
И као што већ рекох, у наставку се Милош скоро ни не помиње, али су ту разни други “албански хероји“ попут Азема Галице и његове животне сапутнице Шоте, који су се борили против србске краљевине и њене тираније. Ово не заслужује коментар.
Занимљиво је да се књига са оваквим садржајем продаје за 43$, као и то да је већ 2010. године доживела да буде преведена на србски језик. Код нас је њена цена око 800 РСД. Уз дозволу ауторке, у србском преводу, у књигу су убачени и огледи Веселина Чајкановића – “Мотиви прве арнаутске песме о боју на Косову“ и Алберт Б. Лорд – “Косовска битка у албанским и српско – хрватским усменим епским песмама“. Претпостављам да је разлог да се ово убаци, ауторкин недостатак озбиљније анализе и попуњавање опште празнине самог дела с обзиром да је студирала социологију и да се бавила искључиво новинарством. Не знам само шта би покојни Веселин Чајкановић рекао на то?
И кад би кренули редом да набрајамо све оне ауторе који су на неки начин учествовали у овом фалсификовању истине, краја не би било. Пошто није коректно да износим своје мишљење о сваком понаособ, погледајте сами ауторкин сајт и фејзбук страницу. Закључићете и сами.
Међутим оно што ме је још више заинтересовало је и име коаутора, који је Ани Ди Лелио помогао у издавању још неких књига. У питању је извесни Роберт Елси, Канађанин немачког порекла који је уједно написао и сам неколико обимних књига о Албанцима, као и речник албанског језика. Књиге су благо речено антиСрбска пропаганда! То кажем зато што често без икаквог повода помиње Србе као негативце. Такође је занимљиво и то да је Роберт од 1978. године често боравио на Косову и Метохији “фасциниран албанским језиком и фолклором“! Путује по Хрватској, Грчкој, Македонији, Црној Гори, Италији, Бугарској, Украјини и Турској где се састаје са Албанцима интересујући се за њихов језик??? Затим почиње да ради у Министарству иностраних послова Немачке, тако да у том својству борави на Косову од 1982. до 1987. године. Од 1987. до 2002. године немамо податке о његовом послу и месту боравка, али од 2002. почиње да ради у Хашком трибуналу као судски тумач за злочине у бившој Југославији. Умире 2017. године у Немачкој.
Посебно су занимљиве “Албанске народне бајке и легенде“ које је записао. Између осталих, налази се и Зидање Скадра на Бојани, у албанској верзији, о чему сам већ писао. Основне информације имате на https://en.wikipedia.org/wiki/Rozafa_Castle али у било ком туристичком водичу, као и на многим сајтовима у Албанији можете сазнати како је млада Гојковица постала Розафа. Све ово би и некако разумео, али то што “срПски“ сајтови рекламирају књигу, а којекакви блогери пишу о тврђави Розафа, за мене је потпуни пораз.
Толико за сада…
