Прочитај ми чланак„Кад су Албанца Абдулаха Фрашерија (алб. Abdyl Frashëri, 1839-1892, политичар, дипломата и писац), на Берлинском конгресу, 1878.године, питали ко су Албанци, истовремено констатујући да су само мува на карти свијета, он је одговорио: -Та ће мува цијелом свијету покварити стомак!“ (Дневни лист „Дан“, 6.8.2007.) „Албанци и кукуруз не трпе комшије.“ (Народна изрека)
Дана 26. новембра 2021.године, Влада Албаније и „Влада“ лажне државе Косово потписале су Споразум о територијално-административној цјелини, 30 километара унутар Албаније и 30 километара унутар Косова и Метохије. То је био још један корак у правцу стварања тзв. велике или „природне Албаније“.
Великоалбански пројекат, односно државотворно уједињење свих Албанаца на Балкану, пажљиво је планирана и организована активност која се непрекидно спроводи од 1878.године, када је створена Прва призренска лига. То је дуговремени пројекат истомислећих албанских државника, политичара, водећих интелектуалаца, тајкуна и милитаната. Остварује се политичко – дипломатским средствима, великим новцем и голим насиљем над Србима (и Црногорцима), уз подршку најмоћнијих држава Запада и НАТО пакта. У остварењу тог циља били су јединствени и албански комунисти и националисти – фашисти.
У циљу доказивања „историјског права“ Албанаца на своју, јединствену балканску државу, њихови водећи историчари су створили тезу да Албанци потичу од Илира, тобожњих старосједилаца Балканског полуострва. Не постоје вјеродостојни материјални нити архивописани докази о постојању народа Илира, нити о вези Албанаца са њима.
Нашу, прије свега, преднемањићку историју креирали су, у складу са својим властитим интересима, Ватикан, Аустрија, па и Византија, а такво виђење историје наши историчари су некритички прихватали. А према указањима наших Светих Мати и Светих Отаца мојој супрузи Драгици, српска племена (Славено-Серби) су старосједиоци и Балкана и Подунавља. И у јавности се појављује све већи број материјалних и архивских доказа о томе.
Илири су срачунато креирани термин тзв. хрватског националног препорода, из 30-тих и 40.година 19.вијека, да би, са што мање отпора, под видом лажног југословенства, без наглашавања српства, Хрвати преузели српски књижевни језик (штокавско наречје) и српске етничке територије, не само Лике, Баније и Кордуна, већ и Дубровника, Далмације и Славоније.
Вођа „Илирског покрета“ Људевит Гај (њем.Ludwig Gay,1809-1872), хрватски политичар, филозоф, лингвиста, новинар и књижевник) је говорио:
„…Србљах, од којих ми језик учити морамо…Србљах, који су нама од старине све сачували…Нама нити издалека није на ум пало икада твардити да то није сербски већ илирски језик, паче поносимо се и хвалимо Богу Великому што ми Хервати с братјом Сербљима сада један књижевни језик имамо…“
Хрватска слависткиња, др Андреја Зорић, у својој докторској дисертацији коју је одбранила у Њемачкој, 2006.godine, под називом „Pravljenje nacije kao ‘kultura laži“’ (њем. „Nationbildung als ‘kulturelle Lüge“’), наводи:
„…(термин – М-Г.) илирски се користио као синоним за влашки, тј. за православно-српски. До друге половине 19.стољећа народ на простору данашње Хрватске називао је свој језик српски, илирски, наш језик, нашки, домаћи народни, влашки, словински, славјански, али никад хрватски.“
Према писању Михаила Аталиоте (Атталеиатис, око 1022-1080, ромејски историограф), византијски заповједник Сицилије, Јоргос (Гиоргиос) Маниакис, 1043.године, кренуо је са војском у поход на Цариград да би преотео царски престо. У његовој војсци су били и сицилијански Албанци, са женама и дјецом. Ти Албанци су били поријеклом са Кавказа, а на Сицилију су их населили Арапи. Након Манијакисовог војног пораза и погибије код Дојранског језера, сицилијански Албанци су замолили локалне Србе за дозволу да се населе у оближњим планинама, с чим су се Срби сагласили. Ови Албанци (тур. Арнаути – „Они који се нијесу вратили“) су добили и дозволу византијских власти да се населе сјевероисточно од града Елбасана. Према византијским изворима, из 9.вијека, етнонимом „Албани“ („Албанои“) називали су се словенски (српски) становници из околине Драча.
Албански језик се први пут помиње тек 1285.године, у дубровачком рукопису, као „lingua albanesesca“.
Према „Дечанској хрисовуљи“, из 1330.године, у околини манастира Дечана било је 86 српских и три албанска села. А према „Дефтеру за Вукову (Бранковић – М.Г.) област“, званичном документу турске власти, по попису из 1455.године, на Косови у Метохији, од 14.087 „глава куће“, само су 46 били Албанци.
Др Каплан Буровић (1934, српски албанолог, књижевник и публициста), на основу бројних историјских извора, тврди да је Скендербег (Ђурађ Катриот(ић), 1405-1468), који је проглашен за албанског националног јунака, био Србин, од оца Ивана и мајке Војиславе.
Албанија, као државa, створeна је 1912.године, (прије свега, „заслугом“ Аустро-Угарске), након Првог балканског рата, а њену независност признале су западне силе, 1913.године, Лондонским мировним уговором. То је био антисрпски пројекат, с циљем да се спријечи излазак Србије на море.
Реализација албанског великодржавног пројекта почела је формирањем Прве призренске (албанске) лиге, 1878.године, уочи Берлинског конгреса. Била је инструмент османлијске политике, јер су је чинили албански интелектуалци лојални султану. Циљ је био да се Косовски, Скадарски, Битољски и Јањински вилајет обједине у једну административну област турскога царства, са албанском доминацијом. Оснивачи су се Меморандумом обратили и Берлинском конгресу. Албанска делегација са Абдулом Фрашеријем, на челу, била је у Берлину, али не и на самом Конгресу. Учесници Конгреса су игнорисали албански Меморандум, а њемачки канцелар Ото фон Бизмарк је отворено говорио да албанска нација не постоји.
И Друга призренска лига била је великоалбански пројекат, односно војно-политичко удружење, које је формирала нацистичка њемачка обавјештајна служба „Абвер“, крајем 1943.године, такође у Призрену, уз учешће албанских фашистичких колаборациониста. Циљ нациста је био да уз помоћ лојалних Албанаца – балиста, припадника „Националног фронта“ (aлб. Balli Kombëtar) контролишу територију Косова и Метохије. Та националистичка, политичка и паравојна организација, формирана 1942.године, организовала је масовну побуну на КиМ против партизанске власти, крајем 1944. и почетком 1945.године. Важно је подсјетити да су се при руководству балиста налазили и припадници британске војне мисије?!
Трећа призренска лига, такође, као војно-политичко удружење, основана је у САД, 1946.године. Уз подршку комунистичких власти државе Албаније, дуговремено је организовала и спроводила пропагандно-диверзантске акције, прије свега, на КиМ.
Нове југословенске, комунистичке и антисрпске власти (тачније Влада – НКОЈ) су, 6.марта 1945.године, донијеле Одлуку о привременој забрани повратка колонистима (Србима и Црногорцима) у своје куће и на имања на КиМ?! Одлуку је потписао (црвени) поп Владо Зечевић (1903-1970), као министар унутрашњих послова. А почетком августа исте године, донесен је и Закон о ревизији колонистичких односа, којим је противправно одузета имовина колонистима, са образложењем да је стечена „примјеном насиља“ (према Албанцима)?!
То је био почетак интензивне албанизације КиМ. И у читавом послијератном периоду, Титов режим, српски и црногорски комунисти су толерисали масовно досељавање Албанаца из Албаније на КиМ, као и организовано насиље над Србима и Црногорцима и њихов масовни прогон са КиМ.
Дневни лист „Вечерње новости“, од 13. марта 2016.године, објавио је текст под насловом „Тито обећао Косово Албанији“. У тексту се наводи да је у току разговора делегације југословенских комуниста са Стаљином и Молотовом, 19.априла 1947.године, у Москви, (Словенац) Едвард Кардељ, један од идеолога КПЈ (СКЈ), казао:
„…Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије (Косово и Метохију – М.Г.)!
У тексту се наводи и да је (албански диктатор – М.Г.) Енвер Хоџа, „у својим „сабраним делима“ објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији „чим прије пошто мало примири српске националисте“!
Албанска академија наука, у Тирани, 1998.године, сачинила је Платформу (Меморандум) за решење албанског националног питања, којом је прецизно дефинисана великоалбанска стратегија. У том документу је наглашено да је циљ Албанаца уједињење у јединствену албанску државу, што је, по њима, једини пут за решење албанског националног питања.
Планирано је и да Косово, са Прешевом, Бујановцем и Медвеђом, у првој фази, треба да постане република и конститутивни елемент у Савезној Републици Југославији (СРЈ). Проблем Албанаца у (Сјеверној) Македонији треба ријешити на два начина: или да се Македонија конституише као двонационална (двојна) држава, по узору на Аустро-Угарску, или тако што ће се формирати посебна албанска аутономна покрајина. У Црној Гори, „компактна албанска територија“, „Сјеверозападно Косово“, треба да постане аутономна област (покрајина), са Улцињом, као главним градом.
Друга фаза је уједињење са матицом – државом Албанијом.
Свједоци смо да су залагања сачинитеља Платформе умногоме испуњена и, чак, превазиђена. На Косову и Метохији, светој, средишњој српској земљи окупираној од НАТО пакта и САД, проглашена је лажна држава Republika e Kosovës.
Једностраним прекидом вјековних историјских веза и вишестољетног пријатељства Црне Горе са Русијом, као и неуставним приступањем Црне Горе НАТО пакту, спонзору великоалбанског пројекта, црногорске власти више немају ефикасан механизам супротстављања пузајућем албанском интегрализму, односно остваривању концепта тзв. велике Албаније, који укључује и знатан дио црногорске територије. Више је него очигледно да су дјелови Црне Горе, настањени већинским албанским становништвом, не само албански етнички простор, него су то, фактички, све више дјелови државе Албаније!
Доказ је и славље у Тузима послије проглашавања привремених резултата на локалним изборима у општини Тузи, 5.марта 2023.године, на којима је „Албански форум“ добио апсолутну већину гласова. Изборна побједа се славила и истицањем застава тзв. „Велике Албаније“ и тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и клицањем тој терористичкој организацији!
Шта је решење? Чврсто међусобно повезивање Црне Горе, Србије и Републике Српске, те њихов војни, економски и културно-духовни савез са српском вјековном заштитницом – Русијом. То је једина гаранција очувања територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије и опстанка Републике Српске.
Подвале скривене у анексу споразума! https://t.co/ELZ18n6w9t
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 8, 2023
