Милан Гајовић: Референдум није добро решење

10:00 16.04.2023.

„Александар Вучић је темпирана бомба подметнута под Србију!“ (Указање Светога Саве мојој супрузи Драгици) „Власт је легитимна или друштвено прихватљива употреба моћи…Елемент легитимности је кључан за поимање власти…(која) зависи од прихватања подређених да они који су изнад њих имају право да им издају наређења или упутства.“ (Ентони Гиденс (Аnthony Giddens), 1938, британски социолог) „Највиша мјера демократије не значи ни највећу мјеру слободе, ни највећу мјеру једнакости, већ највећу мјеру учешћа.“ (Алан де Беноа (Alain de Benoist), 1943, француски филозоф и академик)

Народна странка Вука Јеремића покренула је политичку иницијативу за расписивање и спровођење референдума ради изјашњавања грађана о „Споразуму о путу нормализације односа између Косова и Србије“ (у даљем тексту: Споразум).

Није спорно да грађани врше власт и путем референдума, као најважнијег облика непосредне демократије, а у складу са чланом 2 (Носиоци суверености) став 1 Устава Републике Србије:

„Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.“.

Ради се о тзв. унутрашњој суверености, што значи да грађани имају највишу власт у оквиру унутрашњег (уставног) правног поретка. У најширем смислу, сувереност значи признавање грађана да органи државне власти раде у општем интересу, те пристанак и подршку тим органима, уз увјереност у исправност политике коју воде и општих правних аката које доносе.

Међутим, прихватање ове иницијативе представљало би кршење Устава Србије. Са друге стране, постојала би реална опасност да се, манипулацијама Вучићеве власти, „већина“ грађана изјасни за прихватање Споразума, који је погубан по Србију и српски народ у цјелини!

Према аргументованом тумачењу патриотски опредијељених српских правних стручњака, Споразум је међународни уговор којим Аутономна покрајина Косово и Метохија, уз уставокршитељну и кривично кажњиву сагласност Вучића и његове власти, постаје Republika e Kosovës – суверена и независна друга албанска држава на Балкану! Поступна имплементација (примјена) Споразума, путем тзв. „Мапе пута“, служи само за обману српске јавности, да се „Власи не сјете“!

Признавање пуноправног међународног субјективитета лажне друге албанске државе и потпуно државно исељење са КиМ јесте неупитни предуслов за остајање Србије на тзв. „европском путу“, то јест, за њено чланство у ЕУ.

Прихватање Споразума био би аргумент преосталим чланицама ЕУ и NАТО пакта да и оне признају лажну другу албанску државу, што би омогућило њен пријем у тај пакт и друге међународне организације, као и за стварање тзв. велике Албаније.

Циљ тајне западне мегакапиталистичке владе, која дјелује, прије свега, преко САД, ЕУ и NАТО пакта, јесте да се Балкан политички, безбједносно и економски потпуно интегрише у цјеловиту (нео)либералну колонију Запада, са двије албанске државе (које би се убрзо ујединиле) и унитарном БиХ (без Републике Српске). Овим би се остварио и NАТО безбједносни концепт интеграције у тај пакт унитарне БиХ и Србије без КиМ!

Постојано, дуже од деценије, постепено признање државних атрибута лажне државе Republika e Kosovës, од стране Вучићеве власти (које укључује и прихватање Споразума), представљало је и представља драстично кршење њеног Устава. Ово се, прије свега, односи на преамбулу, чланове 8, 16 и 182 – 187.

1)Преамбула:

„…полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни дио Републике Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије да, из таквог положаја Покрајине Косова и Метохије слиједе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у унутрашњим и спољним односима.“

2) Уставно начело – члан 8 (Територија и граница):

„Територија Републике Србије је јединствена и недјељива. Граница Републике Србије је неповредива, а мијења се по поступку предвиђеном за промјену Устава.“

3) Уставно начело – члан 16 (Међународни односи) став 2:

„…Потврђени међународни уговори морају бити у складу са Уставом.“

4) Члан 182(Појам, оснивање и територија аутономних покрајина) став 2:

„Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохију. Суштинска аутономије Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промјену Устава.“

5) У члановима 183 – 187 регулисани су надлежност, финансијска аутономија, правни акти, надзор над радом покрајинских органа и заштита покрајинске аутономије.

Из напријед наведених разлога, расписивању и спровођењу предметног референдума морала би претходити промјена цитираних одредби Устава, у складу са чланом 203 (Предлог за промјену Устава и усвајање промјене Устава) став 7, који гласи:

„Референдум је обавезујући ако се промјена Устава односи на преамбулу Устава, начела Устава…“

Међутим, суштински проблем је став 8 истог члана, који је неопходно најприје промијенити и ради очувања цјеловитости Србије. Та одредба гласи:

„…Промјена Устава је усвојена ако је за промјену на референдуму гласала већина изашлих бирача.“

Из те уставне одредбе проистекао је члан 11 (Доношење одлуке и правно дејство одлуке на обавезујућем референдуму) став 1 Закона о референдуму и народној иницијативи:

„Одлука на обавезујућем референдуму донијета је ако је за њу гласала већина изашлих грађана на територији за коју је референдум расписан.“

Поређења ради, члан 133 став 2 Устава Републике Србије, из 1990.године, гласио је:

„Акт о промјени Устава сматра се коначно усвојеним ако се за њега на републичком референдуму изјасни више од половине укупног броја бирача.“

Неспорно се закључује, да садашња, уставно и законски одређена већина за одлучивање (која теоријски може бити и један једини бирач?!) није примјерена значају и карактеру уставног референдума. Произилази да обавезујуће потврђивање промјена највишег правног акта државе, на овај начин, може да изгласа убједљива мањина грађана уписаних у бирачки списак!

Из системског и циљног тумачења уставних норми произилази да је члан 203 став 8 у колизији (сукобу) са одредбама које регулишу начин одлучивања Народне скупштине, Уставног суда, Високог савјета судства, Државног вијећа тужилаца…За све те органе нормирано је одлучивање већином гласова, под условом да је обезбијеђен кворум (присуство више од половине укупног броја чланова). Проистиче да тај правни стандард једино не важи за суверене грађане, носиоце највише (изворне, оригинерне) власти?!

По правној теорији, легитимитет и обавезност одлуке приликом колективног одлучивања проистиче из обезбијеђеног кворума и гласања за исту већине оних који имају право да одлучују.

Зашто је онда новим Уставом, из 2006.године, промијењена праведна и на праву заснована одредба члана 133 став 2 Устава из 1990.године? Из политичких разлога, а у интересу западних разбијача Србије! Наиме, петооктобарским пучем, из 2000.године, на власт је дошла западна марионетска ДОС-ова гарнитура која је одлучујуће утицала на уставни садржај. А један од њених главних задатака био је признање лажне државе Косова. Зато јој је била неопходна уставна одредба којом ће се, на најлакши могући начин, са минималном излазношћу, обезбиједити „сагласност“ грађана, на референдуму са самоампутацијом Србије.

Члан 203 став 8 одговара и садашњој власти у Србији, јер је и Вучић инсталиран од стране Запада са главним задацима да Србија призна лажну државу Republika e Kosovës, те да Србија приступи злочиначком, терористичком и окупаторском НАТО пакту.

Надаље, иницијатива није прихватљива ни због немогућности контроле ради спречавања реално могућих манипулација Вучићеве власти референдумским процесом и резултатима. Манипулативна референдумска „подршка“ легитимизовала би (учинила прихватљивим) Вучићево саглашавање са Споразумом, јер „су грађани тако одлучили“. Овиме би се легитимизовали референдуми о државном статусу и других дјелова Србије.

„Прихватање“ Споразума манипулацијама Вучићеве власти, значило би и да Србија, једнострано, одустаје од Резолуције 1244 Савјета безбједности УН, од 10.јуна 1999.године. Реално је очекивати да би и Русија и Кина, као сталне чланице СБ, у том случају, престале да буду гаранти важења и непромјенљивости Резолуције.

Зашто је Резолуција важна?

Зато што је у њеној преамбули нормирано:

„…поново потврђујући приврженост свих држава суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије…потврђујући апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово…“

Надаље, у тачки 10 Резолуције пише: „…народ Косова (ће) моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије…“, а у тачки 11 „Савјет безбједности одлучује да ће главна одговорност цивилног присуства (на КиМ) укључивати: а) унапређење успостављања до…коначног решења, суштинске аутономије на Косову…“

Чланом 60. став 4. Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора прописано је да „У случају иступања државе Црне Горе из Државне заједнице…, међународни документи који се односе на Савезну Републику Југославију, посебно Резолуција 1244 Савјета безбједности Уједињених нација, односили би се и у цјелости важили за државу Србију, као следбеника.“

Једном ријечју, иницијатива Народне странке не би допринијела решењу косовско – метохијског проблема. Напротив!