Михаило Меденица: „Шта хоће они у парку?!“

0

„Шта хоће они у парку?“, упитао је презриво задригли деран, мизерно локално „божанство“ у блоковима, виђени страначки активиста и невиђена вуцибатина!

Нису то „они у парку“, смраде, већ ратници, јунаци, но за такве привиде од људи налик теби вазда су, нажалост, били: они; неки, нешто, ништа понајвише…

„Они у парку“, замисли, не траже ништа до шта им припада – да Србији ваљају и сада, без руку, ногу, очију, наде…као што су ваљали ономад кад нису жалили живота, већ што немају по два да дају за светињу!

Што су их више комадали то су тврђи грудобрани били!

Где су им куршуми откидали руку, ногу, дроб…нису падали већ викали: „За мном!“, па располућена тела у трк за зверима!

Није се имало кад ни живети ни умирати, но у јуриш па кад пакао на трен утихне разброј се јеси ли жив или мртав..?

Разабери своју главу међу палима, своју руку међ отргнутима, своје тело с гомиле, своје очи међ расејаним свукуд пресветим Косовом и Метохијом, бедо људска!

– Поштујем ја њихову жртву, али шта очекују од председника, не може он…

– Шта не може?! Кад се две бабе посвађају на пијаци ето га, пајац, са новинарском свитом да „мири“, а овде не може, је ли?!

Не може бешчасник да стане пред часне, то не може!

Не може јер живи ишту правду за пале, а њему су и живи вишак а некмоли тамо неки грбови, тамо неких који су били вишка у мајке, биће..?

Не може јер његова „рана“ од стргнутог беџа боли више него њихове?

Његова повлачења су часнија него њихови јуриши?

Његово Косово и Метохија није оно, за које су „ови из парка“ и још хиљаде њих, прежалили себе молећи Господа да их ни мртве не призива док не утихне бој!!!

Није било часа за умирање, но васкрсавај и јуришај даље…

Крвари, не жали ни капи, нек се довека црвене међе с којих нема повлачења, нема предаје, нема поделе…

– Твоје бајке, опет твоје умарајуће бајке о жртвовању за светињу коју не смемо, не можемо, не треба и тако то…

– Муко тужна, није земља светиња већ жртва коју су бољи, много бољи од нас двојице бедника поднели да за шаку земље, а кад ту шаку распеш изникне – Србија!

И ово где ми стојимо је Косово и Метохија, схваташ ли?!

И тамо где си, кукаван, пошао- Косово и Метохија је!

Где се растанемо у немиру састаћемо се у спокоју- Косово и Метохија је то!

Где ветром замирише дан, пред портом Грачанице си- миришу кандила.

Где се дохватиш за небо- у Дечанима си…

Где у туђини познаш свој град- ето те у Призрену!

Где ти отимају а ништа ти отети не могу- на Косову пољу си!

– ?!

– Не схваташ?! Косово и Метохија је оно најбоље у нама, оно најбоље од нас!

Ваљани смо онолико колико су бољи од нас страдали за светињу…

Колико ћемо потомцима оставити Проклетија- толико неће морати да прте вечне сметове.

Колико се данас не одрекнемо Косова и Метохије- толико се деца неће сутра одрицати нас!

Дамо ли извор, Србија ће жедна молити за кап у брзацима живе воде, ал залуду…

Зато су, муко, „они у парку“ и још хиљаде бољих од нас, јер не траже ништа за себе већ тебе и мене!

Они су себе давно прежалили, сад су у јуришу да Србија не прежали нас!

Да нас позна ко људе кад једи у другима још само звери познајемо…

Да се не одрекнемо њих и светиње на којој су живи са мртвима јуришали.

Тамо где житнице очију чекају да нас се нагледају!

Где стргнуте руке вапе да нас загрле!

Где нам разнете ноге трче у сусрет!

Где Господ верује у нас и кад ми маглимо у вери у њега!

Све што је ваљано у нама на Косову и Метохији је!

Залуду живот ако је тек корак живога мрца у сопственом гробу…

                     ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!