Прочитај ми чланакНошење маске у Западном свету постало је питање принуде, а далеко мање питање одговорности. Маска је постала знак конформизма далеко више него друштвене солидарности
У свом ремек делу Ноћ и магла (Nuit et brouillard, 1955), вероватно најбољем икад снимљеном филму о трауми Холокауста, француски режисер Ален Рене нам каже да су први концентрациони логори изграђени уз мало мита, на тендерима. Грађени су различитим стиловима. Алпски, јапански, без стила, каже Рене. Стотинама километара од њих, у чешким, пољским, француским градовима живели су људи који нису знали да ће у њима скончати.
© CC0 / пиксабеј
Фашизам је често modus operandi капитализма у кризи. Сенка која се протеже над врхом таласа модерне, сенка гасних комора, довољно је дугачка да и данас, баш у овом тренутку највеће кризе капитализма од Другог светског рата, индуковане и акцентоване медијском хистеријом, често размишљамо о дистопијском елементу капитализма. Упркос сумњи, у капитализам се и даље, готово безрезервно верује.
Оци марксизма су говорили да ће капиталисти пре него што буду обешени чак и последње уже успети да продају својим џелатима. Данас видимо да се мајице на којима пише да је ’Кина лагала’ или се позива на бојкот кинеске робе – а које су веома популарне у Индији – производе у Кини. Неки кажу да ће крај капитализма обележити бацање новца масама у сулудој нади да ће наставити да троше, да би могло да се настави коло понуде и потражње. Замислите људе који из хеликоптера, изнад шопинг центара у земљама Трећег Света, бацају хрпе наштампаног, безвредног новца, ваучере, чекове, биткоине, картице и жетоне потрошачке лојалности, било шта што представља некакву ’вредност,’ светини која се тиска да уђе у продавнице ломећи врата на улазима робних кућа.
Можда тај сценарио и није немогућ.
Крах капитализма је вероватно теже замислити од нестанка људске расе. Али, неко би рекао да је и пандемију било далеко теже замислити од рецимо светског рата. Један од најпродаванијих артикала у овој кризи светских размера је маска, која представља и најинтересантнију метафору за све оно што нам се као људској раси догодило у протеклих девет месеци.
Маска је одавно прихваћена у Азији. На Филипинима, Тајвану, Тајланду, у Јапану или Кини, маска се носи дисциплиновано. Она је израз одговорности и припадништва заједници. Сачувати се од других и сачувати друге од себе. Прихватање маске у Западном друштву, с друге стране, открива далеко више него што може да сакрије, без обзира на њену заштитну функцију или не.
Реторика људских права изведена из Повеље Уједињених нација која се на прелазу векова користила за притисак на некооперативне режиме, увек је обухватала основна права и грађанске слободе, правду, једнакост и дигнитет. Упркос проблемима, који се најпре огледају у кршењу људских права, правде и једнакости и имплементацији двоструких стандарда у различитим геополитичким и унутрашње-политичким контекстима та реторика је на прелазу века била једна од најсветлијих тачака Западног света. Success story.
Ta реторика се, међутим, у времену пандемије вратила на кућни праг. И они који немају алате за критичко преиспитивање те реторике у њу беспоговорно верују. Њихова вера у систем веома често аутсајдере или оне на маргинама друштва оставља без даха. Ношење маске у Западном свету постало је тако питање принуде, а далеко мање питање одговорности. Оно јe наметнуто одмах, изненада, струком, јуче. И без обзира на заштитну функцију, маска је постала знак конформизма далеко више него друштвене солидарности.
Шетајући кроз предграђа на једним вратима сам прекјуче видео натпис за продају некаквих саксија. Испод њега је, као фуснота додато читким словима: Не можете ући без маске. Наравно да то није могуће. Не можете се појавити ни на улици. То је илегално. Али када се ни једноставна трансакција не може обавити без маске, то постаје велика ствар.
Никада ваљда у историји атеизма, после Стаљиновог, Маовог и Хоџиног режима, атеистичка реторика није отворено посезала за инструментима из арсенала религиозног фундаментализма. Да је Артур Милер жив, сигурно би о религиозној острашћености комесара нове идеологије писао уз нескривену дозу ироније. Насељеници у заливу Масачусетс су сигурно у давним временима веровали у сопствену мисију, али њихов мобилизациони потенцијал и спремност на жртву су, мора се признати, били далеко већи од данашњих. Слично би се могло рећи и за покрет за људска права који је водио хришћански теолог Мартин Лутер Кинг, који у данашњем свету нема пандана. О Кинговој духовности и вези са мобилизационим потенцијалом данашњих активиста и прогресиваца недавно је писао The New York Review of Books, помало стидљиво, али тачно. Данашњи верници, једноставно, немају ни приближни мобилизациони потенцијал. Они су искључиво идеологизовани.
Маска идеологије је важна, али можда није довољна.
На крају: друштво које је последњих тридесет или четрдесет година предано радило на тоталној фрагментацији преко ноћи се преобратило. Тако је фрагментисани појединац у фрагментисаном друштву у трептају ока, у фебруару или марту ове године постало потпуно имперсонализован и де-индивидуализован стављањем маске од 80 центи на лице. Да ли је фрагментисаност била фасада? Да ли су гласноговорници фрагментације у ствари све време били заинтересовани за њену сушту супротност? Тражећи потпуну инфантилизацију друштва? Тоталну униформност? Свет се променио. И они који крију лица корачајући између забрављених радњи у локалним шопинг центрима, гурајући се у препуним супермаркетима или продавницама алкохола, и журећи да стигну кући пре почетка полицијског часа, иако дубоко свесни кризе, можда не слуте да је ову утакмицу неко већ добио.
