Прочитај ми чланакПосле избора Доналда Трампа Маскове изјаве су добиле на тежини, а његова подршка АфД-у стиже у време предизборне кампање после пада непопуларне владе и зато је озбиљно узбуркала немачки естаблишмент и медије
Након што је подржао Доналда Трампа на председничким изборима у Сједињеним Америчким Државама познати милијардер Илон Маск поново је скренуо пажњу на себе када је прошлог месеца јавно похвалио Алтернативу за Немачку (АфД). Маск је био директан рекавши да једино ова странка може спасити Немачку.
Истини за вољу ово није први пут да Маск говори о АфД-у. Он је још у јуну месецу прошле године поставио питање шта је узрок негативним ставовима према Алтернативи. „Говоре да је ‘крајње десна’, али политика АфД-а о којој сам читао не звучи екстремно. Можда сам нешто пропустио.“
То што је милијардер летос проказану Алтернативу узео у заштиту није узбуркало страсти у Немачкој. У том тренутку Доналд Трамп још није био близу уласка у Белу кућу, а није било ни назнака да је владајућа трочлана коалиција у Немачкој пред распадом. Сада су се, међутим, ствари промениле. После избора Доналда Трампа Маскове изјаве су добиле на тежини, а његова подршка Алтернативи стиже у време предизборне кампање после пада непопуларне владе.
Ипак, није ствар само у томе што је у току предизборна кампања, већ је много важније то што је подршка за три странке досадашње коалиције значајно опала док Алтернатива бележи раст. Према анкетама, ова странка је друга по снази са нешто преко 21 одсто подршке.
Иза АфД-а су и социјалдемократе (СПД) канцелара Олафа Шолца са око 15 одсто и Зелени са преко 13 одсто. Либерали (ФДП) Кристијана Линднера тренутно могу рачунати на око четири одто подршке грађана, што значи да би им се лако могло догодити да остану ван Бундестага.
Разлога за радост нема ни Левица која је пала на три одсто, док Савез Саре Вагенкнехт полако опада и располаже са око шест одсто подршке. Опозициони демохришћани (ЦДУ) Фридриха Мерца стабилно остају на 31 одсто, што их чини појединачно најснажнијом странком. Другим речима, то значи да странке семафор коалиције заједно уживају подршку тек трећине бирача.
Раст деснице
Да би се стекла боља слика потребно је податке из анкета упоредити са резултатима савезних избора из 2021. године. Тада су социјалдемократе биле прве са 25,7 одсто, ЦДУ је освојила 24,2 одсто, Зелени 14,7 одсто, либерали 11,4 одсто, а Алтернатива је имала 10,4 одсто освојених гласова.
За време власти левичарске коалиције ЦДУ је мало поправила свој резултат, али се подршка АфД-у удвостручила. При томе не треба губити из вида да је ова странка под сталним притисцима, те да јој се све чешће прети забраном. Када се зна да су велики медији, рачунајући и оне који се финансирају из буџета, непријатељски оријентисани према Алтернативи, и када се на све то додају злоупотреба институција у политичке сврхе, те улично насиље антифашистичких банди које тероришу кандидате, чланове и присталице ове странке добијају се праве размере њеног успеха.
Са друге стране, уколико се анкете покажу тачним, то би значило не само да ће либерали остати ван Бундестага, него и да је Олаф Шолц успео да СПД доведе далеко испод оне тачке где је била под Мартином Шулцом 2017. године. Другим речима, сва је прилика да ће СПД поставити нови неславни рекорд и постићи свој најгори резултат још од 1949. године.
Када се погледају резултати по покрајнама положај социјалдемократа изгледа још горе. Губици су уочљиви и на истоку и на западу земље, а минималан раст забележен је једино у Хамбургу, док је у свом осталим покрајнама странка у паду, који у Тириннгији иде и до 18 одсто.
Истовремено, анкете показују да је Алис Вајдел из Алтернативе најпопуларнији кандидат за канцеларско место. Њу би подржало око 24 одсто бирача, Мерца 20, док Шолц и Роберт Хабек (Зелени) могу рачунати на 15 односно 14 одсто. Другим речима, Вајдел је популарнија од своје партије, док Мерцу нису наклоњени ни они који би гласали за његове демохришћане.
То значи да је Вајдел успела да се избори са негативном кампањом против странке и да се приближи бирачкима који још увек не прихватају Алтернативу, али њу сматрају компетентним кандидатом. То је контекст у коме долази Маскова подршка која може додатно појачати снагу Алтернативе у целини, и Алис Вајдел посебно.
Посрнула Немачка
Све што је Маск написао на платформи Х, односно оно што је разрадио у краћем чланку за Wелт ам Соннтаг у бити није ништа ново. Он је констатовао да се Немачка налази пред привредним и културним сломом. Привреда је потонула у бирократију, а у културном и идентитетском погледу Немачка је због отварања граница запала у тежак положај.
Приметио је и да је енергетска политика погрешна, што се пре свега односи на затварање нуклеарних електрана и наду да ће ветропаркови и соларни панели представљати одрживо решење. По свим овим питањима, по Масковом мишљењу, АфД има спремне одговоре. Странка зна да је за здраву привреду потребно умањити бирократију и створити простор слободе, да свака држава мора да контролише имиграцију и да чува сопствену културу и идентитет, те да се атомска енергија неопходна.
Са друге стране традиционалне политичке странке су заказале и њихова политика је водила ка привредној стагнацији, социјалним немирима, губљењу националног идентитета. АфД можда нападају да је екстремистичка странка, али она заступа само политички реализам.
Већина грађана има утисак да естаблишмент њихово мишљење не узима у обзир, док АфД слуша обичне људе и нуди одговоре ван простора политичке коректности. Онима који се плаше етикете екстремизма Маск поручује да се на њу не осврћу, већ да обрате пажњу на политику, привредне планове и настојања да се сачува култура.
„Нација мора чувати своје темељне вредности и своје културно наслеђе како би остала снажна и уједињена.“ Немачкој је потребна странка која се не плаши да доведе у питање статус qуо. Зато је, према Масковом мишљењу, АфД једина странка која може да од Немачке створи државу привредног благостања, културног интегритета и технолошких иновација.
Из које перспективе и са којим правом Маск говори? На ово питање одговорио је почетку чланка, рекавши да је као неко ко је инвестирао у немачку индустрију и технологију заинтересован за стање у тој земљи. Једноставно речено, Маск се брине за своје послове.
Све оно што је Маск написао се и раније чуло много пута и о свему томе су говорили још оснивачи Алтернативе. Странка је и настала као одговор на погрешну економску, културну и усељеничку политику протеклих деценија. Жива и растерећена привреда, очување културног наслеђа, прагматична енергетска политика, и иновације – то је све што Маск предлаже и што очекује од Алтернативе.
Стога није ни чудо што је Алис Вајдел одушевљено прихватила Маскову подршку, указујући да је „социјалиста Меркел“ уништила економију, а Совјетска Европска унија кичму немачке производње.
Реакције су стигле и са друге стране. Новинар Билда, Јулијан Репке изразио је запрепашћење због Масковог мешању у унутрашње ствари Немачке, при чему није пропустио да спомене да је реч о милијардеру.
Репке је такође тражио да се овакав потез санкционише, јер ако Шолцова влада није устању толико да учини, онда демократији више нема помоћи. Ипак, мора се признати да није захтевао поништавање избора ради одбране демократије, као што се догодило у Румунији.
Већина грађана има утисак да естаблишмент њихово мишљење не узима у обзир, док АфД слуша обичне људе
Просечан читалац могао би се сетити другог милијардера познатог имена који није скривао своју подршку странкама и покретима широм света, једино што су новинари попут Репкеа тада говорили о филантропији, а не о страном мешању у изборе. Оне који су према таквој филантропији били суздржани исти новинари називали су теоретичарима завере, а не бранитељима демократије.
Није лако објаснити зашто би интерес за политику Била Гејтса био мање опасан или како то да прилози које је Џорџ Сорос објављивао у Тагесшпигелу и Велту никада нису изазвали забринутост осетљивих новинара да је по среди мешање у унутрашње ствари Немачке. Листа Соросевог уплитања у домаће послове суверених држава свакако превазилази обим Масковог чланка.
Наиме, он је финансирао противнике Брегзита, критиковао баварску ЦСУ због наводног скретања удесно, да би 2019. године хвалио немачке Зелене као „једину консеквентно проевропску странку“ у тексту који је написао за левичарску онлајн платформу Пројецт Сyндицате. У истом чланку Сорос није пропустио да спомене опасност од АфД-а, само што тада нико није захтевао санкције. Неко би могао приметити да можда постоје различите врсте мешања.
Бурне реакције
Уопште, запањујуће је да је Масков чланак изазвао толико много нервозних реакција. Својевремено је Цајт објавио и текст Владимира Путина, а поменути Велт прилог ексцентричног словеначког комунисте Славоја Жижека. У свом прилогу Жижек није био ништа неутралнији од Маска. „Оно што нам данас треба је левица која се усуђује да каже своје име, а не левица која срамно прикрива своју суштину културним смоквиним листом. А то име је комунизам.”
Тако је писао Жижек. Призивање једне тоталитарне идеологије као што је комунизам мање је парало уши осетљивом немачком новинарском естаблишменту од позива да се привреда растерети, и заштити национални идентитет.
Тиме се стигло до још једног важног питања, одговорности новинара у демократији. Одједном су се са свих страна чули гласови да новинари не треба да пружају платформу сваком мишљењу и да је Масков чланак био реклама за АфД. Свакако Масков позив је недвосмислен, али зар се медији заиста згражавају над рекламама?
Новинарка Шпигла, Марина Кормбаки, казала је да је објављивање Масковог чланка „кршење табуа“, док је шеф фракције Зелених у Бундестагу, Константин фон Ноц, Маска назвао олигархом. Председник немачког удружења новинара Мика Бојстер је такође поновио да немачки медији не смеју постати мегафон за аутократе и њихове пријатеље. Маск очигледно спада у групу пријатеља.
Чак се ни председник Франк-Валтер Штајнмајер није суздржао да изјави да је спољно мешање опасност за демократију. Уплитање сопствене државе у унутрашње ствари других земаља у Европи председник није коментарисао. Зачуђујућа је толико гласна брига за демократију, посебно када је нико не доводи у питање, па човек не може да се отме утиску да се иза те забринутости крије нешто друго.
Ове хистеричне реакције много говоре о стању медија у Немачкој из неколико разлога. Прво, нико од коментатора није се позабавио оним што је Маск заиста казао, нити је покушао да га на било који начин демантује. Чињеница да је он споменуо АфД у позитивном контексту била је довољна да изазове хистерију и створи атмосферу у којој је било какав дијалог немогућ, јер су се бранитељи демократије дигли на оружје решени да по сваку цену ућуткају онога ко прича оно што им се не допада.
Друго, скоро сви побројани коментатори покушали су да дискредитују Маска као милијардера и олигарха, заборављајући да и сами раде за велике медијске концерне који имају своје власнике, а који опет имају одређене финансијске интересе и често су повезани са политичарима на власти.
Они који нису заборавили на аферу Коректив сећају се да је та платформа наводно независних новинара била издашно финансирана из јавних извора и да је измислила причу како би помогла својим пријатељима из владе који су се нашли у тешкој ситуацији. Маск је „олигарх“, Сорос „филантроп“, а Гејтс се бави „хуманитарним радом“.
Везу између међународног финансијског капитала и левице новинари упорно игноришу и покушавајући да се у свакој непријатној ситуацији сакрију иза маске „независности“. Треће, као и у случају Коректива, медији се постављају као бранитељи доминације одређеног идеолошког правоверја, односно као чувари који одређују шта може, а шта не може бити тема у јавности.
Другим речима, новинари више не обавештавају, него патерналистички штите јавност од мишљења која сматрају за проблематична, чиме се претварају у политичке комесаре и идеолошке комисије. Оно што одскаче биће изложено критици, или као у случају магазина Компакта може се суочити са забраном. Ко је и када новинарима доделио ту улогу и може ли демократија преживети поред те врсте кербера остаје нејасно, али се несумњиво не може довести у везу са новинарском „независношћу“.
Проблеми за Мерца
Међу онима којима се није свидео Масков чланак треба истаћи и шефа ЦДУ-а, Фридрих Мерц. Наиме, он и његова странка одавно одбијају сваку могућност сарадње са Алтернативом, у мери да им се чак и коалиција са Зеленима чини бољом опцијом. У једном говору у Бундестагу Мерц је био изричит да свеједно колико посланика имао АфД никакве сарадње не може бити.
Међутим, Мерц сада има разлога за бригу, јер је он лично мање популаран од његове странке, док је код Алис Вајдел ствар обрнута. Маскова подршка могла би да легитимизује АфД и тако додатно погоди Мерца. Истраживања показују да се одређен број бирача других странака слаже са Масковом изјавом да само АфД може спасити Немачку.
Међу онима који подржава Сару Вагенкнехт тај део иде и до 23 одсто, а код бирача ФДП-а 19 одсто, Левице 15 одсто, а ЦДУ 12 одсто. Постоји, дакле, могућност за даљи раст Алтернативе, при чему нови бирачи могу доћи са различитих страна.
Истраживања показују да се одређен број бирача других странака слаже са Масковом изјавом да само АфД може спасити Немачку
Сваки глас за АфД удаљава Мерца од канцеларске фотеље, јер ће му све теже бити да формира функционалну коалицију. Ипак, најзанимљивије је то што је пре неколико месеци исти Мерц упозоравао Американце да не гласају за Трампа, тако да у његовом случају жалба због страног мешања не делује уверљиво.
За реч се јавио и либерални економиста Рајнер Цителман, који је за разлику од левичарских јуришника покушао да ствар релативизује тврдњом да Маск једноставно не познаје АфД, односно да је његова слика о тој странци застарела. Маск АфД види као странку привредних либерала, али су антикапиталисти пустили корене, сматра Цителман.
Међутим, онлајн разговор Алис Вајдел и Илона Маска који се догодио деветог јануара показао је да се њих двоје прилично добро разумеју. Када су у питању енергетска, пореска, образовна и усељеничка политика, смањивање бирократије и дерегулација, карактеризација Алтернативе, те успостављања мира у Украјини, слагање је било скоро потпуно.
Такође, разговор је дао прилику Вајдел да у пријатељској атмосфери представи размере немачког пропадања. У појединим моментима је и Маск остао запрепашћен апсурдном усељеничком политиком која је омогућила да од 2015. године у Немачку, према званичним проценама, уђе око седам милиона људи, од чега готово 60 одсто без докумената.
Само по себи се разуме да људи који немају документа касније не могу бити враћени у земље порекла. Подразумева се да у оваквим околностима влада више нема контролу над тим ко улази у земљу, те је таква политика фактички исто што и позив криминалцима да се уселе.
Са своје стране, Маск је потврдио да се у Калифорнији процесуира свега око један одсто крађа, те је тако та криминална активност у тој америчкој држави практично легализована. Током разговора он је опет нагласио да само АфД може спасити Немачку и поновио позив Немцима који су незадовољни стањем у земљи да гласају за ту странку, као што су Американци гласали за Трампа.
Саговорници су се дотакли Гејтсовог и Соросевог утицаја, као и привида демократије и надметања у ситуацију где све остале странке фактички чине један блок. У том смислу нису пропустили да уоче стравично лицемерје великих медија и заложе се за слободу говора.
Независно од политике Маск је на крају широко причао о пројекту насељавања Марса, да би се разговор завршио питањем о постојању Бога и схватању свемира.
Утисак је да су се Вајдел и Маск ипак добро разумели, иако је Немица покушавала да своју страну представи као „конзервативно-либертаријанску“. Заправо, Вајдел је још пре неколико месеци у интервјуу за часопис Като казала да програм странке не посматра као „десни“, него да АфД види као „слободарску снагу“.
Идеологија странке
Из читаве ствари може се закључити да идеолошка оријентација АфД-а још није цементирана. Вајдел користи своју позицију да странку помери у либертаријанском смеру. У томе јој је помогао и разговор са Маском. Анкете показују да њена политика даје резултате и да ће релативно младој странци омогућити одличан резултат.
Без обзира на сву левичарску хистерију Маскова подршка омогућује Алтернативи да се успешније носи са излизаним оптужбама за екстремизам. Међутим, инсистирање на „конзервативно-либертаријанском“ имиџу са собом носи извесне тешкоће о којима се мора водити рачуна.
Наиме, конзервативци и либертаријанци могу бити сложни у одбацивању левичарске доминације, али у погледу њихових захтева постоје крупне разлике које се не могу једноставно премостити.
О једној „либертаријанско-конзервативној“ сецесији писао је Андре Лихтшлаг пре више од 20 година, али је интелектуална десница (Гец Кубичек) тада учтиво одбила тај предлог (ОВДЕ). Нема доказа да би се та ствар могла изменити. Ко мало боље познаје ово питање сетиће се америчког конзервативца Расела Кирка који је зближавање либертаријанаца и конзервативаца видео као савез ватре и воде.
Ипак, ово није само теоретско цепидлачење и забава за доконе интелектуалце, него ствар од прворазредног политичког значаја. Наиме, враћањем на „либертаријанско-конзервативну“ позицију би се у странци могли изнова отворити они спорови за које се веровало да су окончани одласком Јерга Мојтена. То би могло бити непријатно имајући у виду да борбе за утицај и престиж у партији нису готове, што се види не само у случају изолације Максимилијана Краа, него и са реструктурирањем омладине.
Без обзира на све, ово „престројавање“ неће учинити да странка постане прихватљивија за естаблишмент. Масовна хистерија због Масковог „мешања“ показује да се обим мишљења које је дозвољено заступати у јавности све више смањује. То се не односи само на десницу, већ и на либертаријанце.
