Марјан Алексић: Борба за вековни бедем православља – Кијево-печерску лавру

06:40 09.05.2023.

Оно шта су Студеница и Хиландар за историју, духовност и културу српског народа, то је Кијево-печерска лавра за источнословенске народе: данашње Русе, Украјинце и Белорусе

Сведоци смо да је у дане Великог и Часног Поста, када сваки православни хришћанин према својим силама и моћима води духовну борбу постом и молитвом, започела још већа и значајнија духовна борба која се води за једну од највећих православних светиња – Светоуспенску Кијево-печерску лавру. Многима ће у Србији ово бити само још једна вест коју ће чути или прочитати о трагичним дешавањима у Украјини. Али да ли је то тако? Зашто очи свих православних хришћана, па и нас Срба, данас треба да буду усмерене у Свету Кијево-печерску лавру?

Већ данима верници Украјинске православне цркве стоје уз зидине Кијево-печерске лавре, молитвено се супротстављајући онима који желе да отму манастир од Цркве. Отимачи су службеници Министарства културе, представници украјинске државе, која је формално правно власник Лавре а Црква само корисник, ограничен временским роковима, којем држава уступа манастир на коришћење. Независна и демократска Украјина у свом односу према Цркви није много одмакла од начина на који је Црква третирана у доба Совјетског савеза. И даље је горња територија Лавре музејски комплекс. У свом стремљењу ка Европи, раскрстивши са Лењином и Стаљином и одричући се на речима њиховог наслеђа, није се међутим одрекла и лењиновско-стаљинистичких метода притисака и гоњења православне Цркве. Како видимо из садашњих дешавања по целој Украјини, у много чему их је чак и надмашила.

У својој историји дугој десет векова Лавра је пролазила кроз многа искушења, страдања и опустошења. И увек је излазила духовно још јача, иако често физички разрушена. Верни православни народ прилагао је светињи своју копејку те је Лавра враћала и своју спољашњу красоту, којом је надмашивала све друге манастире. И физички рањена и разрушена, она је увек била необорива тврђава Православља. А другачије не може ни бити када на њој почива благослов Пресвете Богородице и Свете Горе Атонске.

Почећу од неких повесних чињеница, без којих не можемо схватити историјски и духовни значај најважнијег манастира словенског Православља. Кијево-печерска лавра је велика и неисцрпна тема, коју је немогуће изложити у неколико реченица. Да бисмо макар наслутили како њен историјски тако и свеправославни и универзални значај, неопходно је навести неке најосновније историјске податке. Оно шта су Студеница и Хиландар за историју, духовност и културу српског народа, то је Кијево-печерска лавра за источнословенске народе: данашње Русе, Украјинце и Белорусе, крштене у водама Дњепра под Кијевом, у време светог кнеза Владимира 988. године.

У горама изнад реке Дњепра, 1051. године светогорски монах Антоније, пострижник манастира Есфигмена, вративши се са Атоса по благослову свог игумана у отаџбину, насељава се у пећини коју је ископао и у којој се подвизавао презвитер Иларион до свог избора за Кијевског митрополита. Овим је подвижник Антоније ударио темеље подземног манастира, познатог као Даље пештере. Убрзо око њега се окупљају они који желе да воде монашки живот под његовим духовним руковођењем. Монаси су ископали под земљом келије, три цркве, од којих је најстарија посвећена Благовестима, као и трпезарију. Када је број ученика порастао на 12 инока преподобни Антоније поставља братији за игумана монаха Варлама а сам се повлачи на суседну гору, где је себи ископао нову пештеру. Око ове Антонијеве пештере формираће се Ближе пештере, у чијем саставу ће такође бити ископане и три цркве, бројне келије, манастирска трпезарија. Сви ови простори, неопходни за молитву и свакодневни живот монаха, повезани су системом ходника, који представљају прави лавиринт, а они су у великој мери сачувани до данас. Пећински манастир самим својим архитектонско-грађевинским решењем јесте својеврсни феномен у хришћанском свету. Манастир је доживео духовни процват у време управе првог ученика светог Антонија, преподобног Теодосија, другог игумана Печерског. Свети Теодосије уводи строги студијски типик и уређује манастир по поретку општежитељног монаштва. Пошто се број монаха знатно увећао, те је манастир бројао сто монаха, преподобни Теодосије и Антоније 1073. године почињу да зидају надземни камени храм посвећен Успењу Пресвете Богородице, по којем ће манастир и бити назван. Оснивачи манастира нису доживели да виде завршен храм, јер се преподобни Антоније упокојио исте 1073, а његов ученик преподобни Теодосије игуман Печерски наредне 1074. године. Градња храма окончана је 1078. године, у време трећег игумана Стефана (1074-1078). Храм су фрескама осликали грчки иконописци, позвани из Византије у време игуманства преподобног Никона (1078-1088). Временом ће монаси почети да граде келије и друга манастирска здања изнад земље, док ће пећински манастир служити за сахрањивање братије и за повлачење оних подвижника који су се посвећивали молитвеном тиховању и строгом усамљеничком животу. Печерски манастир се од самих почетака свог постојања прославио подвижништвом и светошћу својих монаха. Нема сумње да је прва и најважнија карактеристика Печерског манастира светост, јер је то место, као ретко које у хришћанском свету, освећено, намољено и освештано вишевековним даноноћним молитвама и подвизима његових монаха. Житија и подвизи Печерских отаца сакупљени су у Печерском Патерику (XIII век), прворазредном споменику словенске књижевности и духовности. Посебан подвиг који су преузели на себе многи Печерски монаси било је затворништво. Они би се за дужи или краћи временски период затворили (веома често и зазидали) у своју пећинску келију, где су проводили време у непрестаној молитви. Једном или два пута у недељи дана монаси би им остављали испред малог отвора (прозорчета) посуду са водом и једну просфору. Ако подвижник не би узимао остављену храну и воду у дужем периоду, братија би схватила да се упокојио. Тада би отварали келију и унутар келије извршили опело, а потом га сахрањивали у гробницу коју би ископали дуж ходника пећина. У Патерику су описана житија и подвизи светих затворника, те су нам позната њихова имена: преподобни Исакије, Никита, Лаврентије, Атанасија, Памво, Софроније, Амон, Мардарије, Руф, Касијан, Пиор, Пафнутије, Дионисије, Анатолије, Мартирије. Многе Печерске подвижнике Бог је прославио даром чудотворства (најпознатији преподобни чудотворци су: Исаија, Григорије, Прохор, Агатон, Мојсије). Данас у Даљим и Ближим пештерама почивају нетрулежне мошти 122 светитеља. Иако је сваки од ових светитеља достојан најдубљег уважавања, при поклоњењу нарочито треба обратити пажњу моштима преподобног Нестора Летописца (1056-114), првог руског историчара, састављача чувене Хронике минулих времена, као и моштима првог руског иконописца, преподобног Алипија. У Даљим пештерама чувају се мироточиве главе (лобање) преподобних чија имена нису сачувана. Из ових светих лобања истиче свето миро, којим се верници помазују ради благослова и исцељења од телесних и духовних недуга. Занимљиво је споменути да су свете лобање престале да мироточе у време док је Лавра била затворена од 1961. до 1988. године. Када су се монаси вратили у Лавру и када су обновљена богослужења, лобање су поново замироточиле.

Друга битна карактеристика Кијево-печерске лавре јесте непоколебива одбрана Православља. Кроз целу историју Печерски манастир је био неосвојива тврђава Православља. Ова посвећеност Лавре у чувању и одбрани чистоте православне вере нарочито се показала у време Брестовске уније, када се Лавра нашла у саставу неправославне Пољско-литванске државе (Реч посполита). Митрополит Кијевски и све Русије Михаил Рогозу (1589-1596; +1599) и други западноруски епископи поклекли су пред искушењем. Да би задржали привилегије, они су 6. октобра 1596. прихватили унију и формирали грко-католичку (унијатску) јерархију. Православни народ и клир одбили су унију и епископе отпале од Православља сматрали свргнутим са својих епископских катедри. На чело народа стао је настојатељ Кијево-печерске лавре архимандрит Никифор Тур, активни борац против уније. Представник унијатског сабора дошао је у Лавру, тражећи да манастир прихвати грко-католичког настојатеља. Дочекала су га затворена манастирска капија и наоружан народ који је са козацима штитио манастир. Православни који су остали без митрополита и епископа успели су тек 1620. да обнове православну јерархију. Те године је кроз Кијев пролазио Јерусалимски патријарх Теофан, који је на молбу козачког хетмана Петра Кононовича Сагајдачнијског тајно у Братској цркви Богојављенског манастира хиротонисао новог православног митрополита Кијевског и све Русије Јова (1620-1631) и још шест епископа за градове: Полоцк, Владимир, Луцк, Перемишљ, Холм, Пинск.

Лавра је одиграла велику духовно-просветитељску улогу, а њен значај у великој мери прекорачује границе руских земаља. У том смислу значајно је поменути штампарију Лавре, коју је основао архимандрит Јелисеј Плетенецки (1554-1624). Штампарија је издавала богословске књиге, које су биле моћно средство за супротстављање унији, као и богослужбене књиге за цео словенски православни свет. И данас за певницама наших цркава појемо из триода и октоиха печатаних у Кијево-печерској лаври по благослову митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија. Унутар зидина Кијево-печерске лавре делује и Кијевска духовна академија, наследница Кијево-братске школе, основане у Богојављенском манастиру 1615. Њу је митрополит Кијевски Петар Могила, који је претходно био архимандрит Кијево-печерске Лавре, уздигао на виши образовни ниво, а она је данас позната као Кијево-могиљанска академија. Од XVIII века Срби се школују на Кијевској духовној академији. Неки од њених најпознатијих српских ђака били су: архимандрит Јован Рајић (1726-1801), историчар, митрополит Србије Михаило Јовановић (1826-1898), протојереј Стеван Димитријевић (1866-1953), први декан Богословског факултета, свети Симеон Дајбабски (1854-1941).

Кијево-печерска лавра свој духовни процват доживљава у XIX веку, а преко својих стараца и подвижника утицаће на препород монашког живота широм Русије и словенског света. Тако ће двадесетогодишњи младић Прохор, будући свети Серафим Саровски, управо у Кијево-печерској лаври, током свог поклоничког путовања у Кијев, од знаменитог лаврског старца Доситеја (+1776) добити савет да оде у Саровски манастир и тамо започне свој монашки подвиг. Исти старац упутиће будућег светитеља, састављача и преводиоца словенског Добротољубља, Пајсија Величковског у Молдавију, у скит старца Василија Пољаномеруљског. Познати духовници и подвижници у Лаври у XIX веку били су: схимонах Михаил (+1815), схијеромонах Васијан, схијеромонах Партеније (1790-1855).

Света Кијево-печерска лавра прошла је кроз многа страдања и разарања, и сама делећи судбину православног народа којем служи. Прво разарање Печерски манастир је доживео 1240. године од стране војске татарског кана Батија. Манастир је пострадао више пута и од разорних пожара, тако су 1702. изгореле монашке келије а 1718. изгорела је у потпуности Горња Лавра и у њој јако вредна библиотека. Свакако за Лавру најтрагичнији је био XX век. После Октобарске револуције 1917. и доласка бољшевика на власт за целу Руску православну цркву почиње период прогона и страдања, мученичког исповедања вере. Први убијени јерарх Руске цркве био је митрополит Кијевски Владимир (Богојављенски). Митрополита су бољшевици извели из његове резиденције, која се налазила у Кијево-печерској лаври, и без суђења, у ноћи 25. јануара 1918. стрељали уз зидине Лавре. На његовом телу било је више од двадесет убода и преко тридесет прострелних рана, а положај прстију на десној руци показује да је пре убиства благословио своје егзекуторе. Монаси су се трудили да и у совјетској држави одрже манастирско предање, испуњавајући у потпуности манастирски богослужбени устав по којем је Лавра била надалеко позната. Трпели су не само репресалије већ и глад, живећи у крајњој беди. Сви покушаји манастирског братства да се прилагоде новом државном и друштвеном уређењу, чак и регистровавши се као совхоз, државно пољопривредно добро, нису дали трајнији резултат, те је манастир 1924. затворен, а монаси протерани. Славна Кијево-печерска лавра је у совјетско време претворена у музеј, Историјско-културни резерват-музејски градић. Музејске поставке су биле антирелигиозног садржаја. Парадоксално, доласком немачке окупационе војске 1941, долази и до поновног отварања манастира. Некадашњи монах Лавре, схиархиепископ Антоније Абадшидзе, насељава се на територији Доње Лавре, а за њим долазе и други монаси који су се разишли по затварању манастира. Највећа несрећа за Лавру догодила се 3. новембра 1941, када је дигнут у ваздух древни Успенски сабор, највећи манастирски храм. До данас није разјашњено ко је поставио експлозив у храм, бољшевици који су напуштали Кијев или Немци. Храм је остао у рушевинама до 1999. године, када је почела његова обнова, која је завршена за мање од две године. Митрополит Кијевски и све Украјине Владимир (Сабадан) осветио је Велику цркву, како се назива Успенски храм, 11/24. августа 2000. Успенски храм као и Трапезни храм који је био катедрални храм Кијевске митрополије држава је 1. јануара 2023. предала расколничкој структури која себе назива Православна црква Украјине (ПЦУ). Иначе, након периода мањег притиска на Цркву, захваљујући томе што је одиграла значајну улогу у Отаџбинском рату, Печерски манастир је поново затворен у време хрушчовљевског гоњења Цркве, 1961. године. Музеј је наравно наставио да функционише сада под називом Кијево-печерски државни културно-историјски резерват.

Монаси су се вратили у свој манастир 1988, када је Влада СССР-а, у години прославе хиљадугодишњице крштења Кијевске Русије, одлучила да Цркви уступи мањи део КПЗ-а (Кијево-печерског Заповедника/резервата) за обнову манастирског живота. Цркви су враћени запуштени и руинирани манастирски комплекси, многи већ пред рушењем, дошавши у такво стање услед велике бриге и старања совјетских музејских делатника у Украјини. За последњих тридесет година Украјинска православна црква је од својих средстава, уз велику жртву манастирског братства и помоћ верника, обновила, фрескописала, опремила богослужбеним предметима све храмове и ремонтовала сва друга манастирска здања.

Херојску храброст и оданост канонском Православљу братија Кијево-печерске лавре показала је 1992. године, када су украјински радикални националисти и расколници самопроглашеног Кијевског Патријархата, који је предводио бивши Кијевски митрополит Филарет (Денисенко), покушали да на препад заузму Свету Лавру. Тај храбар потез утицао је да и сви остали православни манастири у Украјини следе пример Кијево-печерске лавре и остану у окриљу канонске Украјинске православне цркве. Битно је истаћи да је исте 1992. године тадашњи епископ Черновицки и Буковински Онуфрије (Березовски), са још двојицом епископа, одбио да потпише писмо којим се митрополит Кијевски Филарет (Денисенко) и други украјински епископи обраћају патријарху Московском и све Русије Алексију II, тражећи аутокефалију за Украјинску православну цркву. Сујетни митрополит Филарет, који је окренуо леђа Руској православној цркви због тога што није изабран за њеног патријарха, као казну за непослушност премешта епископа Онуфрија на Ивано-франковску епархију, у пределе западне Украјине, где мали број православних верника живи окружен не баш пријатељски расположеним грко-католицима. Међутим, реакција православних верника Буковине била је задивљујућа. Верници, испративши свог вољеног епископа из храма где је одслужио последњу литургију и опростио се са њима, окружили су његову епископску резиденцију и држали су Онуфрија у „кућном притвору“ 70 дана, не прихватајући Филаретову одлуку о његовом премештају на другу епархију. Верници су упорно истрајавали у својој „побуни“, све док одлука о премештају није повучена. Овај поступак верног народа показује да је народ у личности тадашњег епископа Черновицког и Буковинског, а садашњег митрополита Кијевског и све Украјине, препознао не само духовног оца и учитеља већ и чувара и заштитника канонског Православља у Украјини.

Не чуди што садашња ратно-политичка дешавања у Украјини нису мимоишла Лавру. Напротив, управо због свог огромног духовног значаја Кијево-печерска лавра нашла се прва на удару. Као што је сурово бољшевичко гоњење Руске православне цркве започело од Лавре убиством њеног свештено-архимандрита митрополита Кијевског и Галицијског Владимира, тако је и данашње отворено гоњење Украјинске православне цркве покренуто оптужбом, суђењем и осудом на шездесет дана кућног затвора, са ношењем електронске наногвице, намесника Кијево-печерске лавре митрополита Вишгородског и Чернобиљског Павла (Лебеда). Митрополит је оптужен да шири верску нетрпељивост јер је бранио интересе канонске Цркве а раскол и његове виновнике називао правим именом. Министарство културе одлучило је да једнострано, пре истека договореног рока, прекине уговор са Украјинском православном црквом о коришћењу Кијево-печерске лавре, којим је Цркви од 1988. постепено предавана територија целог манастира. У суштини, све се своди на чињеницу да је за украјинску државу Печерски манастир национални резерват а монаси привремени гости, који бесплатно раде и одржавају тај национални резерват. Службеници министарства културе прво су дошли да изврше проверу и попис храма преподобног Агапита лекара, једног од преподобних Печерских отаца који се прославио даром исцелења и чије нетрулежне мошти почивају у Ближим пећинама (молимо се да Господ његовим светим молитвама исцели душе и умове оних који су устали на светињу Божију). Реакција верног народа била је спонтано окупљање испред улаза у храм и молитвено стајање у одбрани цркве. Комисија није успела да уђе и испуни свој задатак. Овим је отворен својеврсни духовни фронт верног православног народа Кијева и започела је њихова борба за очување Кијево-печерске лавре у оквиру канонске Цркве, Украјинске православне цркве, под омофором блажењејшег митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија (Березовског). Дешавања испред зидина Светоуспенске Кијево-печерске лавре оголила су сву истину и недвосмислено показала стање савременог украјинског друштва. Са једне стране, видимо вернике који мирно стоје, поју тропаре и друге црквене молитве, тиме исказујући не само своје противљење одузимању Лавре и истеривању монаха већ и дубоку црквену свест и јасно православно сазнање где се налазе и шта и како бране. Међу њима видимо како старице, које су парохијанке лаврских храмова од њиховог отварања и враћања у богослужбену употребу током 90-их година, тако и омладину и младе брачне парове са децом која поју химне и молитве Пресветој Богородици. Са друге стране, видимо оне који тврде да полажу право на украјински национални резерват. И међу њима има и старијих лица и омладине. Али њихово понашање је у потпуној супротности са понашањем верника, они скачу, вриште, играју пред манастиром. У свакој нормалној ситуацији тако помахнитало понашање старих особа било би дијагностиковано као душевна болест и вероватно би резултирало њиховим хоспитализовањем због ремећења јавног реда и мира. Оно што је још трагичније од умно посрнулих стараца јесте духовно посрнула омладина. У овој не толико бројној али веома шареноликој групи видимо младиће и девојке који отворено исповедају словенске паганске култове, затим оне који носе нацистичка обележја и песмом прослављају нацистичког колаборанта са простора западне Украјине, Степана Бандеру, као и оне који напросто мрзе „Москаље“ и дошли су да то искажу испред Лавре. Братија Кијево-печерске лавре, као и клирици Украјинске православне цркве, означени су као „московски попови“, упркос томе што су сви они Украјинци, рођени и одрасли у Украјини. Тако испада да је највећи грех Кијево-печерске лавре што својим постојањем, својим храмовима, својим свештеним зидинама сведочи о хиљадугодишњој историји Православља на украјинској земљи. Са њеног високог звоника виде се воде Дњепра из којих је изашла крштена историјска Русија, која објединује сва три народа Велике, Мале и Беле Русије. Светоуспенска Кијево-печерска лавра чува историјску свест народа и православни идентитет Украјине. Зато и смета онима који хоће да идентитетским инжињерингом измене свест православне Украјине и да јој наметну други идентитет, који је формиран далеко од Кијева и свештених зидина Кијево-печерске лавре, тамо негде у западној Украјини, која се давно одрекла свог изворног идентитета. Док год је Лавра у окриљу једине канонске Цркве, Украјинске Православне Цркве тај задатак се не може извршити. Зато се украјинска власт и окренула стварању и пропагирању расколничке Православне цркве Украјине (ПЦУ), коју многи називају по њеном оснивачу Порошенкова црква Украјине, која као државно-политички пројекат треба да послужи изградњи квазиправославног идентитета Украјинаца, заснованог на негирању свега онога што је део руског православља а самим тим и предања Православне Цркве. Такво, духовно разводњено, богословски аморфно, националистички пренаглашено православље (свештеници служе у фелонима у бојама националне заставе, а верници, пошто не знају ни једну црквену молитву, певају националну химну) било би лака мета за каснија претапања и преобликовања у нове облике црквеног постојања и деловања.

Мора се схватити да је борба за одбрану Лавре борба за одбрану канонског Православља у Украјини. Украјинска православна црква јесте једина канонска Православна црква на територији Украјине. Садашња украјинска власт прогласила је Украјинску православну цркву својим непријатељем, покренула отворене прогоне против њених епископа, свештеника и верника. Преко медија проглашава Украјинску православну цркву за московског агента, иако је Црква од почетка ратних сукоба са Русијом, да би заштитила свештенство и вернике од прогона, отворено стала на страну Украјине. Штавише, Црква се јавно моли за власт и војску Украјине. Тај свој патриотски став Украјинска православна црква конкретно потврђује слањем не мале материјалне помоћи украјинској војсци. Њени свештеници служе као војни свештеници а такође и велики број њених верника је у редовима украјинске војске на фронту. Међутим, сав тај јавно и конкретно исказан патриотизам није довољан да се са УПЦ скине стигма непријатељске организације. Држава је решена да ликвидира Украјинску православну цркву а Лаври је одредила, по речима министра културе Олександра Ткаченка, улогу рехабилитационог центра за војнике и изложбеног простора за народне занате. То и није посебно оригинално решење јер представља понављање онога у шта су совјетске власти претвориле Лавру по њеном затварању 1924. године.

Украјинска држава покушава да утопи Украјинску православну цркву у расколничку ПЦУ, али знамења, као што су поцрнели крстови на окупираним храмовима, довољно су опомињући чак и за оне који нису нарочито духовно јаки. Ако већ не може да УПЦ приволи да се потчини неонацистичкој идеологији, настоји да је изолује, ослаби, застраши. По целој Украјини врше се свакодневни притисци на свештенство, прете им или настоје да их придобију. Неретко су свештеници изложени отвореном насиљу и терору, посебно у западној Украјини. Недавно је епископ Ивано-франковски Никита пребијен на сред улице. ПЦУ-јуришници отимају храмове уз асистенцију полиције. Са сеоских цркава прешли су на градске, па и катедралне храмове. Недавно је отет саборни храм у граду Хмељницки. Ти отети храмови обично после преузимања од стране ПЦУ, пошто се у њима отпева национална химна Украјине и завијори украјинска застава, опусте, јер њени верници не знају ни једну црквену химну или молитву.

Канонска Православна Црква на челу са митрополитом Кијевским и све Украјине Онуфријем налази се у стању гоњења. Митрополит и Свети Синод Украјинске православне цркве покушавају да у време сурових прогона сачувају канонску структуру и јединство Цркве. Препуштени Богу и себи они се сналазе како знају и умеју. Многи потези УПЦ, као што је непомињање патријарха од стране дела епископата, освећење мира, освећење антиминса за парохије УПЦ у дијаспори, изнуђени су силом прилика у којима се Црква налази, те их треба посматрати у том светлу. Уместо олаких покушаја давања богословско-канонских тумачења наведених чињеница, корисније је помолити се за гоњену и разапету Украјинску православну цркву.

Православни се моле Богу да Кијево-печерска лавра одоли и остане и даље тврђава Православља у Украјини. То ће зависити понајвише од монашког братства Лавре, које броји више од 200 монаха, од њихове чврстине, духовне храбрости и решености да по цену сваке жртве остану верни месту свог монашког пострига и подвига. Надамо се да ће бити на духовној висини својих светих претходника, који почивају у кивотима у пештерама.

Православни хришћани, свако по својој сили, моћи и дару треба да подигну глас против насиља које се врши над овом великом православном светињом, Трећим уделом Пресвете Богородице. Осим што се молимо за ову велику светињу, за све вернике прогоњене УПЦ, сведочимо и пред ближњима и пред даљњима који су необавештени или равнодушни о ономе што се тамо сада одиграва. Немојмо ћутати, да не би и преподобни оци Печерски заћутали пред престолом Божијим, када будемо у невољи тражили њихово молитвено заступништво.

Радујте се, сви преподобни оци наши Печерски, свега света светила и преславни чудотворци

Др Марјан Алексић, православни теолог