МАНАСТИР ДУГА ЊИВА КОД МОДРИЧЕ: Поп Саво и чича Дража (Фото)

21:10 30.11.2013.

Манастир је задужбина краља Драгутина Немањића. Манастир је саграђен у 13. вијеку. и манастир је Српске православне цркве посвећен Светом пророку Илији.
Налази се на Дугој Њиви, на планини Требави, у општини Модрича. Након војне операције Коридор Војске Републике Српске, српски народ Требаве и околине је 1992. године изградио на Дугој Њиви цркву Лазарицу посвећену Светом цару Лазару и свим српским јунацима. Идеја за изградњу храма је донесена на традиционалном српском окупљању под називом Збор на Дугој Њиви, који се на Требави традиционално одржава у недељу на Огњену Марију од 1919. године. Повод је био побједа Војске Републике Српске у операцији Коридор, и сјећање на све погинуле српске борце од Косовског боја, до Отаџбинског рата (1992-1996).
Када је лијепо вријеме и чист видик, са платоа Дуге њиве лако се виде пространства Посавине (најприје се уочава Рафинерија уља Модрича, Силос Модрича, Добор кула у Модричи, Стролит Оџак, Рафинерија у Б. Броду, Славонски Брод, а онда Црква у Милошевцу, Црква у Обудовцу, Силоси у Пелагићеву, Катедрала у Ђакову и пространства Славоније и Семберије. Окренемо ли се према југу, јасно ћемо видјети Озрен и Краљицу, а према сјеверо – западу видјећемо обронке Влашић-планине. Требава планина са Дугом њивом, је уствари мосторобран између висова Босне (Озрена, равнице Посавине, Семберије и Србије на истоку, те Крајине на западу). Зато је Требава залеђе и заштитница цијелог добојског региона.
Историја манастира
Код манастира је 1858. године подигнута је велика Требавска буна, али се о њој јако мало зна. За манастир је везан и Сава Божић, у народу познатији као Поп Сава. После атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. године, почео је и Први свјетски рат, а убрзо затим и поп Саво Божић је ухапшен, као и многи истакнути и виђенији Срби. Спроведен је уГрадачац, затим у Добој, да би недуго након тога био спроведен у Бања Луку у злогласну „црну кућу“ у којој су услиједили мучење и испитивање.
Из Бања Луке поп Саво је са осталима пребачен у логор Арадска тврђава, у данашњој Румунији. Из логора је са групом од неколико затвореника побјегао. Бјегунци су после неког времена бјекства и скривања, ступили у контакт са једном руском јединицом. Након тога пребачени су на Солунски фронт и ратовали су у Првом свјетском рату за ослобађање Србије.
По завршетку рата вратио се у Осјечане одакле је отишао назад у Толису. У Толиси је наставио са својим радом, када је и почео нарочито брз препород овог села и околине. Поп Саво је покренуо неколико важних активности у Толиси, као што су изградња школе, дома, бање, амбуланте, уређење села, довео је учитеља, доктора. Заговарао је течаје о пољопривреди да би оспособио становнштво и унаприједио пољопривредну производњу ових крајева. Градио је путеве, између осталог и путеве који би спајали Брчко и Добој преко Дуге Њиве и планине Требаве. Поред Толисе, радио је на унапређењу околних села по чему се итичу његова дјела у сусједном Скугрићу.
Поп Саво Божић је вршио дужност предсједника општине, члана среског начелства и банског вијећника градачачког среза. Иако је за живота доста тога урадио, било је још неколико његових планова који су остали неостварени, као нпр. ваздушна бања, хотели и излетиште на Дугој њиви, и путеви преко Требаве.
Током 27. септембра Дража се налазио у Зрнелову, а 30. септембра одлази у Посавину. По доласку на Требаву, почетком октобра, боравио је у кући трговца Уроша Лазића у селу Копривна код Модриче. Највише времена у то доба Дража је проводио са протом Савом Божићем.
Поп Саво Божић је био свестран човјек, али и добар домаћин. И сам се бавио пољопривредом, радио у воћњаку, око стоке, у пчелињаку… Био је ожењен Стојом. Њих двоје нису имали дјеце.

Када је фашизам свом својом бруталношћу и силином дошао на Балкан, поп Саво је био приправан да се суочи са још једним злом. Изузетно мудар и смирен настојао је сачувати своје стадо од страдања, у чему је прилично успио, али после његове смрти (стрељан је у Јелаху код Тешња и ту сахрањен) проглашен је народним издајником – а оно што нису успјели Нијемци и усташе учинили су комунисти преко својих тзв. „народних одборника“.