Прочитај ми чланак

„Мајка ми је Хрватица, отац Србин. Ево како смо побегли у САД“

0

tatjana-blanusa

Када је избио рат у Босни, 1992. године Татјана Блануша имала је свега шест година. Била је мала да разуме зашто она и њена породица морају да напусте родни Бихаћ и избегну у Србију. Ни тамо, међутим, нису могли да нађу обећани мир. Разлог је, разуме се, било то што је Татјана из мешовитог брака, од мајке Хрватице и оца Србина.

Према сопственом сведочанству, које је минуциозно изложила на сајту cnn.com, Татјана није могла да разуме зашто се праве проблеми око тога што су њени родитељи различите националности.

– Од доласка у Србију била сам у сталном страху од тога да ће моју мајку протерати из Србије само зато што је Хрватица – објаснила је Татјана напомињући да су након свега шест година проведених у Србији напослетку емигрирали у Америку.

Данас је Татјана менаџер у једној великој корпорацији у Конектикату, а о мукама кроз које је пролазила сећа се кроз текст чије вам најинтересантније делове преносимо у редовима који следе.

“Најраније детињство сам провела скривајући се по подрумима, стрепећи од бомби и ишчекујући да коначно митраљези престану да одјекују како бих могла да заспем. Босна и Херцеговина у којој сам рођена била је најлепша земља на свету, спој различитих националности и култура, у много чему налик на САД. Ова атмосфера се, међутим, никако није свиђала политичарима који су приграбили прву пружену прилику да је растуре у парам парчад.

Прави пакао за моју породицу отпочео је с уједињавањем муслимана и Хрвата против Срба. Наиме мој отац је Србин (православац), а мајка Хрватица (католкиња) те мислим да није потребно да посебно објашњавам зашто сам једног пролећног јутра ’92. са сестром морала да напустим Бихаћ и одем како ми је тада објаснила бака Мара “на мали пут”. Одлазећи последњим српским војним комбијем, док су ми сузе влажиле лице нисам могла да схватим зашто морам заувек да напустим свој Бихаћ.

Одредиште је био српски избеглички камп у ратом разореном и опустошеном Кулен Вакуфу. Био је то најтежи период у мом животу, тим пре што сам први пут била одвојена од оца који је морао да оде у рат да се бори у српској војсци.

Сећам се да нам је мајка прала одећу у реци. Никада нећу заборавити ни како би се враћала с хладним и модрим рукама… Вече бисмо дочекивали крај пећи на дрва. Она би нам читала приче како бисмо заспали, међутим било је тешко склопити очи уз одјеке бомби и пуцњаву пушака. Често сам дочекивала зору бесана, молећи се крај прозора уз светлост свеће да ми се отац врати жив са ратишта и да нас одведе негде где нам неће бити хладно и где нећемо бити гладни.

После две и по године проведене у Кулен Вакуфу, непријатељ је био све ближи, а мој отац се коначно вратио. Избегли смо у Србију, но ствари нису кренуле бољим током. Све смо изгубили у рату и једино што нас је тешило било је то што смо сви заједно – живи и здрави.

Било ми је девет година када је рат завршен. Но, нови живот почели смо да живимо тек по одласку у Америку 1999. године.

Сестра и ја смо завршиле колеџ, родитељи су добили добре послове, и имамо дом какав смо одувек желели. У 24-ој сам купила своју кућу, а до 27. сам отплатила кредит који сам подигла за школовање. Данас живимо живот какав је увек требало да имамо!

(Вести)