Прочитај ми чланак

ЛИБЕРАЛИЗАМ и ЊЕГОВИ АЛАТИ за губитак личног идентитета светске популације

0

Данашња Русија у моралном, културном и политичком аспекту јасно показује промене у односу на “развијени Запад”. Два друштва се деле чак и по питању либерализма и конзервативизма, иако често с погрешним тврдњама и манипулисањем чињеницама.

На пример, либерализам се као идеја развио у царској Русији, када су се водиле жучне расправе што је за земљу боље, либерални пут или конзервативизам. Подсетимо само на Фјодора Михајловича Достојевског, светски познатог руског књижевника, који је у младости био радикални противник руског царског режима, због чега је 1849. ухапшен, осуђен на смрт и у тренутку лажног погубљења помилован, те послан на дугогодишњу робију у Сибиру. Руски историчари тврде да је то искуство с временом довело до еволуције његових политичких ставова од либерализма према конзервативизму и одбацивању западних вредности. Данас је утицај прозападних либерала у Русији незнатан, али се идеолошка битка води између Запада и руског, уветно речено, конзервативизма, који, наравно, нема никакве везе с америчким неоконзервативцима.

Но, овде постоји један парадокс и западно либерали, који би се требали борити за права сваког појединца, чак и за права неистомишљеника, поступају управо супротно и људска права су привилегија само једне стране у овом спору.

Руслан Хубијев је добро проучио питање кориштења толеранције као идеолошког алата. У том смислу је карактеристично подручје Скандинавије. На пример, Шведска цртаним филмовима жели “одагнати предрасуде” деце према особама различите сексуалне оријентације, а готово сигурно је да су ти “радови” финанцирани јавним средствима. У тој земљи постоји први светски “неутрални” дечји вртић, где нема дечака или девојчица, него су сви “само пријатељи и само људи”. Што се догађа у умовима деце предшколске узрасти, која и немају јасну представу о сексуалној оријентацији, можемо само претпоставити. Но, Шведска гласи за једну од најлибералнијих земаља у свијету, иако се слични експерименти проводе диљем Еуропе, чак и у прилично конзервативној Италији, посебице на југу земље.

У Шведској су одавно прошла времена када се деци причало о “Карлссону, који живи на крову”, причи славе списатељице Астрид Линдгрен која је говорила о традиционалној шведској породици с троје деце, где најмлађи дечак није посебно марио за потрошачко друштво и градски живот.

Потрошачко друштво је у тој скандинавској земљи напредовало и, као што видимо, поступно се мења и друштво у целини. Међутим, “толеранцију међу децом” не уводи само Шведска, него и УНЕСКО. Али се такозвана “инклузија толеранције” показала као први корак у уништавању традиционалне националне културе.

Руслан Хубијев је скренуо пажњу на европски модел примања избјеглица. У почетку је локалном становништву било речено да су толеранција и политичка коректност добри, неопходни, неизбежни. Сада сведочимо обрнутом процесу, јер су политичке елите свесне да ће изгубити изборе и власт, ако наставе овим смером. Но, то се догађа да се у суштини не промени ништа, осим перцепције јавности.

Затим имамо наставак. Традиционална и конзервативна институција брака се од либерала на државној разини промовира за све врсте односа, да не спомињемо да је за Маркса у 19. веку, када жене нису имале никаква права, брак био “легализована проституција”. Данас су “либералне” и “прогресивне” земље оне које промовишу брак, ма какав он био и ко га склапао.

Међутим, ако у овом случају у Русији власти не дозвољавају “Параде поноса”, то је према истим стандардима већ “аутократија”. Наравно, то не вреди за Саудијску Арабију, Катар или друге земље које се сматрају савезницима Запада. Понекад, ту и тамо, нека маргинална невладино удружење укаже на ову чињеницу, али је руски конзервативизам “зло које покопава универзалне људске вредности”.

 

У западном типу “демократије” се јасно примећују двоструки стандарди и то не само у смислу општег морала, већ и у политици, што је посебно приметно у такозваној “међународној сарадњи”.

“Руси су геноцидни и крше права балтичких држава и Украјине” је тренутно феномен који је у фокусу “хуманитарних активности” Запада. Још једна од прича су упозорења Москви да случајно не покуша “ограничити права” неких избеглица у Европи из Азије и Африке. Којих и како, никоме није јасно.

Ваља напоменути да је Запад друштво у којем је морал категорија коју одређује новац и врло је флексибилан.

У свим наизглед светлим примерима борбе за индивидуална права је приметан главни концептуалан задатак западне идеологије, а то је деперсонализација светске, а тиме и локалне популације.

Негде се то чини ратом, негде кроз образовање и нове облике “сполног одгоја”, који би требао служити да се млади уче о ризичном понашању и важним стварима по здравље и њихове односе, али се одавно прешла та граница. Негде се то чини присилном политичком коректношћу, али и обрнуто, системским занемаривањем и кршењем темељних људских права.

Наиме, дозвољено је само оно што је прописано и одређено од стране либералне западне елите. Остали немају право гласа.

У покушају пораза националног “имунолошког сустава” се селективно користи “вирус толеранције”. Инфицирани државни организам касније пролази кроз остале фазе болести.

Данашња “толеранција” је псеудохуманизам, јер је, оваква каква јест, хумана према само једној страни у процесу којем сведочимо.

Уочи пада Руског Царства и грађанског рата који је уследио, а који је узео милионе живота људи, руска интелигенција је била погођена “вирусом толеранције”, иако би било примереније рећи да је била погођена западним либерализмом 19. века.

Преласком на европски “идеолошки пут” би Русија аутоматски имала исте резултате и пројекте које тренутно проводе Шведска или Норвешка. Због тога, како не би обољела, власт и већина руског народа су одлучили како је потребно водити бригу о имунитету.

Коси ли се то с класичним либерализмом и правима и слободама појединца?

Западни идеолози и стратези ће рећи да, али њима никада нису ни биле важне особне људске слободе. Концепт људских права, индивидуалних слобода и демократија, свих лепих речи на које су насели многи добронамерни појединци, само су алат за остваривање геополитичких и геостратешких интереса.