ЛЕТЕЋИ СИНЂЕЛИЋ: Деца са Космета знају како је пилот Жика побио шиптарске терористе (Видео)

0

pilot Života Đurić Žika 84Тај 25. март 1999. године једино за потпуковника Животу Жику Ђурића-пилота није личио је на мартовске дане претходних година.

Дан је био ратнички, а велико ратничко срце било је спремно да крене у сусрет непријатељу. Тако је и било. Ваљда су једино Бог и Морава, која је затрептала од реског орловског звука, знали шта ће да се деси. Нажалост, и десило се. Животина крила су баш као и Икарова отишла у легенду. Само растом мали јунак записан је великим небеским Животним Ђурићевским словима.

Деца са Косова и Метохије знају ко је потпуковник Жика. Иако неки нису тада ни рођени, сваког 25. марта пусте дечију сузу за пилотом који је знао где је Косово и где је Метохија.

Удружење Косовско Огњиште из Косовске Митровице, израсло на барикадама, сваке године на мосту у Косовској Митровици одаје почаст славном мајору, са великим „М“. За њега увек кажу да би међу јунацима кнеза Лазара сигурно био на челу тешке коњице. Пролазећи поред Давидовца, мали Митровчани нису могли а да не сврате и положе цвеће великом хероју, који ће сигурно ускоро добити и улицу каква му доликује.

Драга децо, чувајте вечну успомену на чика Животу, јер како неко од вас рече, он је погинуо да би вама било боље.

Пуковник авијације у пензији Милорад Ђошић – пилот

Животa Жикa Ђурић потпуковник пилот РВ И ПВО ВЈ

Потпуковник Живота Ђурић рођен је 11.041963. године у Параћину, завршио је Војну Ваздухопловну Гимназију у Мостару, академију прве две године у Задру и друге две године у Подгорици. Службу војног пилота је почео 1986. године на аеродрому Петровац крај Скопља.

Рат га је затекао на месту команданта „Тигрова“, ескадриле ратних авиона „орлова“ у 98. ловачко-бомбардерском авијацијском пуку. јединици која је била базирана на аеродрому у Лађевцима код Краљева.
Тог марта 1999. године свима је било јасно да ће НАТО напасти Србију.

Авијацијски пук у Лађевцима имао је ратне планове, извиђачки „орлови” снимили су положаје ОВК на Космету, и могуће циљеве. Ваздухопловци су приступили дислокацији људства и технике, авиони су склањани са аеродрома и маскирани у њиховој околини.

Прве ратне ноћи писта у Лађевцима није погођена, бомбе су пале између ње и стајанке.

Ујутру смо кренули у напад на команде, кампове и касарне ОВК. У нашим копненим јединицама били су ваздухопловни официри за навођење, такође пилоти, док се у команди у Приштини налазио ваздухопловни официр за везу. Одлучено је да се радио-веза, због прикривености лета, користи само у крајњој нужди или ако официр на земљи процени да напад угрожава наше јединице – причао је касније пуковник Срето Малиновић, у време рата 1999. године командант 98. пука.

Летело се у бришућем лету, брзином од 800 километара на сат, авиони су пратили конфигурацију терена. Групу од два или четири „орла” обично је предводила верзија ове летелице са два седишта – на другом седишту седео је навигатор чији је задатак био да авионе прецизно доведе до циљева. Летови, који су представљали велико физичко напрезање за пилоте, трајали су око пола сата, па чак и 50 минута када су били у питању најудаљенији положаји ОВК према Албанији.

И Живота Ђурић полетео је на задатак 25. марта 1999. године. Док је прелетао подручје Глоговца приметио је базу ОВК, командно место и складиште, које је уништио са две бомбе. Наставио је лет према унапред одређеном циљу и у једном тренутку, када је због конфигурације терена морао да окрене авион на бок, погођен је ватром са земље.

Пилот, Животин друг из генерације, „класић“, који га је тада пратио на задатку, испричао је: – Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха – рекао је Димовски.

По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, комадант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.

– Два дана се водио као нестао – испричала је његова супруга Биљана новинарима касније. У тренутку Животине погибије њихов син Александар имао је десет година, а ћерка Ана девет.

Посмртно је одликован и унапређен. Живота Ђурић сахрањен је у Параћину. Никада није проглашен за хероја.

Филм посвећен Жики „Живота Ђурић живот, јунаштво, памћење“:

(Ћирилизовано – уковник авијације у пензији Милорад Ђошић – пилот, поуке.орг)

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!