Pročitaj mi članak

LAZIĆ: Odbrana Apela za odbranu Kosova i Metohije

0

Apel za odbranu Kosova i Metohije ne znači da će izdajnici biti manje izdajnici, nažalost ne garantuje ni da izdajnici neće izdati – ali pokazuje da i ova generacija Srba živi Kosovski zavet

Апел за одбрану Косова и Метохије не значи да ће издајници бити мање издајници, нажалост не гарантује ни да издајници неће издати – али показује да и ова генерација Срба живи Косовски завет

У земљи где се ни деца на улицама не смеју, основно је (и лако) питање Чему све то? али је одговор сложен и тежак. Много је уложено да би нас уверили да је бесмислено живети данас и овде, а да је још бесмисленије пружати било какав отпор. Ненормално нам је постало нормално а издаја уобичајена и социјално прихватљива. „Линија фронта је дуга и кривудава“ (Срђан Крунић), а најслабији отпор – или најјачи непријатељски напад – јесте на месту које бисмо могли назвати „за ове и ово се не вреди ни борити“. Или, речима једног другог мислиоца, „најбоље нас је победити без борбе“ (Сун Цу).

Како смо и даље у окупацији (чак и после најновијег петоoктобарског ослобађања са Запада), ласно нам је закључити да нам поред западних пријатеља нису потребни непријатељи; а док смо ми чекали Светлост са Истока, из Русије јe стигла парафразирана знаменита порука „подржимо Вучића, нећемо ми живети у Србији“. Но, у мору тих лоших вести има једна која је много добра – ако се будемо ослобађали онда ћемо се или ослободити сами или наставити да уживамо у чарима окупације, како спољашње тако и унутрашње. У том смислу, да наставим са парафразама, какви су они Турци такви смо и ми Карађорђе.

Пример борбе против окупације и покушај (само)ослобађања свакако је Апел за одбрану Косова и Метохије. Апел је показао да клица отпора у Срба живи, баш кад су сеирили како нећемо имати су чим пред Милоша. То не значи да ће издајници бити мање издајници, нажалост не гарантује ни да издајници неће издати – али показује (како би то рекао проф. Милош Ковић) да и ова генерација Срба живи Косовски завет. Зато је апел (или макар неки потписници) Вођу дотерао до суза, а велики број Срба ослободио страха и понудио им наду. Сама реакција режима и Вођиних чауша показала је да Апел има снагу и да данас постоје само они Срби који су за Апел (и поштовање Устава Србије) и они који су за продају и предају. И уверен сам да ће историја тако осликати – без обзира на покушаје да се апел прогласи „Амфилохијевим документом“ или на стварање неких „резолуција“ (тако!).

И није тешко бити позитиван. И лако је мирно лећи. И осећати се макар мало достојан предака. Треба само прећи на светлу страну, на страну Апела за одбрану Косова и Метохије.

Није на продају

Колико пореданих мисли иза којих не стоји ништа осим
мржње сујете власти
и колико покварености треба да се излије пред наше ноге
и како је до непрепознавања доведена суштина преваре
Бранимир Џ. Штулић: Кад (мртви) фазани лете

Изнад наших глава, додуше, не лете мртви фазани – а и главни лик Џонијеве песме је променио светом још 4. маја 1980. године – али лете сваковрсне дезинформације. За вакта Јосипа Броза, макар, знало се да све што се званично објави јесте или неистинито или полуистинито, па је информисање било релативно објективно („све је супротно од оног што објаве“). Данас се нимало није лако снаћи: највеће патриоте се добровољно (или „добровољно“) уписују у никад виђене издајнике, па смо се нашли у оној дилеми Радована Трећег – „ако и ми пређемо на њихову страну бићемо страшно малобројни“.

Е, то што мучи нас нишче – ко је на нашој страни и која је наша страна – мало је замучило и Господара Вучића: кад је угледао Апел за одбрану КиМ (ко о чему, ја о Апелу!) изјавио је и да „многе од потписника не познаје“ (цитат по сећању). У извесном смислу Господар Србије је посечен оним мачем којим је сам јуначки махао: ако вам се у земљи информисање сведе на аксиому „никад нисте имали веће плате и пензије“ онда ћете и сами бити дезинформисани. Па нећете познавати добар део потписника Апела. А ако их не познајете – онда не можете да их (пот)купите.

(Стање ствари)