Прочитај ми чланак

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: Лазанском, у име истине

0

stefan-karganovicУ тексту Мирослава Лазанског „Дража, у име народа“ (Политика, 17.05.2015) између осталог стоји „Ми покушавамо да фалсификујемо историју и квазисудским путем, а историју треба препустити ипак само историчарима.“

То је једина реченица у његовом одзиву на рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића која садржи суштински тачне констатације. У првом делу, уколико се односи на склоност на овим просторима да се историја фалсификује квазисудским (а и другим) путевима. Фарсичан квазисудски линч генерала Михаиловића 1946. године, у оквиру настојања новог режима да натури своју верзију ратних догађаја, ту тезу г. Лазанског савршено илуструје. У другом делу исте реченице он тачно примећује да је историја посао историчара. Лазански је требало да послуша себе тамо где је неспорно у праву и да се као новинар и војни аналитичар уздржи од површних и политички острашћених историографских коментара.lazanski tekst

Приказ и тумачење разговора генерала Михаиловића са представницима окупаторске команде у селу Дивци 11. новембра 1941. сажима политичку позадину коментара Лазанског. Већ чињеница да се састанак одржава у некој забити, а не у Михаиловићевој канцеларији у Београду, где би комуникација квислинга са окупатором била неупоредиво комотнија, изазива чуђење.  Лазански вади из контекста одломке бележака са тог састанка и ставља их у службу своје тезе, при томе наводећи да се оригинал овог заплењеног немачког документа, бр. МФ-Т-314 налази у Националном архиву у Вашингтону, не би ли тако појачао утисак веродостојности своје приче. Међутим, претрага тог архива води у ћорсокак:

lazanski dokument

Оно што јесте могуће наћи је превод тог документа, извештаја немачког обавештајца др Матла о разговору вођеном са Михаиловићем и упућеног надређеним инстанцама, али то је из нимало неутралног извора, архива „Зборника докумената и података НОР-а“, том XIV (документи четничког покрета), књ. 1, стр. 871-878. С обзиром на богато искуство са фалсификаторским ангажманом у производњи лажне историје ове установе послератне диктатуре,  одговорни историчари би ипак преферирали могућност да консултују изгледа недоступни оригинал. Али и поред свих могућих подешавања превода у редакцији послератних комунистичких „научника“, чак ни та верзија суштински не подржава селективни приказ Мирослава Лазанског.

Ту се наводе речи упућене Михаиловићу од стране немачког потпуковника Когарда да „главни командант не може имати поверења према Вама као савезнику“, што звучи као врло чудна изјава у контексту тезе Лазанског да је Михаиловић био у сарадничком односу према немачком окупатору. Даље, немачки преговарач своме „сараднику“ Михаиловићу нуди једини могући пут: „Обустављање борбе и безусловна предаја.“ Очигледно, ни једно ни друго се није догодило, али независно од тих чињеница не уклапа се у шему Михаиловићеве улоге коју Лазански усваја нити је то начин како окупатор уобичајено води разговор са својим квислинзима и сарадницима. Има ли белешке да су Немци икада на такав начин разговарали са Петеном, Павелићем или  самим Видкуном Квислингом?

Когард на типично осиони немачки начин овако упозорава свога сарадника Михаиловића: „Права окупатора су тачно утврђена у међународном праву. На основу тога, Ваша је борба, пуковниче Михаиловићу, илегална.“ Па наставља: „При том, ми смо имали два непријатеља: пуковника Михаиловића и комунизам.“ Матл закључује свој извештај: „Потпук. Когард је констатовао да су сувишни даљи разговори. После тога су се поздравили једни са другима.“

Да ли и даље, по Лазанском, сусрет у селу Дивци обележава успешну етапу у сарадњи између Немаца и покрета генерала Драгољуба Михаиловића?

За жаљење је што Лазански, очигледно из необјашњивих разлога киван на генерала Михаиловића који није могао никакво зло да му у животу учини већ самим тим што је био стрељан пре него што је Лазански рођен, посеже за нетачностима не би ли подупро своје климаве аргументе. На Техеранској конференцији у новембру 1943. Михаиловић и његов покрет нису били проглашени за квислинге и нека Лазански ако може покаже извор где тако нешто пише. Техеран представља прекретницу само утолико што се тамо, на инсистирање Британаца, подршка Брозовом покрету јасније профилисала, што уопште није исто као оно што Лазански тврди. Не постоји никакав „закон бр. 10 Нирнбершког трибунала“, који уопште и није био законодавно тело. Постоји закон бр. 10 Савезничког контролног већа у окупираној Немачкој, који се односио на суђења функционерима немачког нацистичког режима али тамо се уопште не помињу Драгољуб Михаиловић и његов покрет, нити се даје оцена њихове делатности. Резолуција 39 Генералне скупштине УН (од 11. децембра, а не како Лазански тврди 15. фебруара 1946, за који датум уопште не постоји никаква резолуција) односи се на Шпанију и нема никакве везе са генералом Михаиловићем. Како би се на енглеском рекло: It is all made up.

Уместо излива ненаучног беса, Мирослав Лазански (и сви који деле његово расположење) боље би учинили да се концентришу на једино питање које је Виши суд решавао у предмету Драгољуба Михаиловића: да ли је оптужени имао фер и правично суђење или не? Одговор суда је јасан и гласи: „Није“. Ако се Лазански не слаже са таквом оценом већа и одобрава процесне стандарде по којима је суђење вођено, нека буде доследан и нека јавно изјави и потпише да прихвата да се и њему суди по истим правилима као што је то учињено у случају генерала Михаиловића.

(Стање ствари)