„Куне се у Шешеља, а иде стопама Бисерко“: Анђелковић о Вучићевом предлогу…

Драгомир Анђелковић

16:51 21.03.2023.

Током најновије сеансе медијског хипнотисања грађана Србије, Вучић ме је прозвао у контексту покушаја одбране свог новостеченог пријатеља Куртија, изложеног критици дела косовске јавности.

У свом арогантно конфузном стилу где често – свакако с намером – није јасно шта говори, а једино се препознаје да некога вређа, предложио је да одем у Качаник.

Foto: Youtube

Не из туристичких побуда, већ да се тамо састанем са Имером Мушкољајем, како би, поручује нам, један другог водали около и видели шта ћемо да урадимо. Јер, наглашава, мени који њега критикујем и поменутом албанско-косовским аналитичаром који очито није по вољи Куртију – лако је да говоримо када не знамо како изгледају разговори и преговори.

Без обзира на малициозну намеру, Вучићев предлог није лош. Добро је да Срби и Албанци – новинари, аналитичари или политичари – било на Косову и Метохији, или и у ширим размерама, разговарају и преговарају. Нека се чују аргументи, нека буде полемика, све то доприноси нормализацији односа. Најгоре је када умишљени саможиви лидери, као што су он и Курти, монополишу преговоре како би извлачили лично-партијску корист. Тада се непотребно дижу тензије и стварају проблеми. Да је којим случајем приступ другачији, ако о неким стварима и не можемо да се договоримо, могли бисмо да се сложимо око других и да у тим оквирима, без подстицања ниских страсти, међусобно функционишемо.

То све је Вучићу и његовој екипи страно. Њима не одговара прави дијалог ни у Србији, ни на релацији са нашом јужном покрајином за коју Албанци (насупрот нама) мисле да је добила независни карактер, нити у региону. Они своју политику граде на испољавању мржње према неистомишљеницима које год они врсте били и на основу тога експлоатацији негативне енергије која се систематски буди у делу народа.

Не ради се о националистима, који можда и прекомерно воле свој народ, већ о шовинистима, којима је у првом плану мржња. А то што се данас куну у тзв. европске вредности, које бар теоријски не би требало да подржавају шовинизам, не значи ништа. Ради се смо о новим флоскулама. Вук длаку мења, али не и ћуд.

Александар Вучић је због власти спреман да буде највећи Србин, а онда да са истим полетом гази националне интересе, само ако му то одговара. Није му проблем да се куне у Војислава Шешеља а онда да иде стопама Наташе Кандић и Соње Бисерко. Једино се не мења његов самодржачки однос према подређенима и спремност да говори неистине док нацију гледа у очи, те да се поклони и додвори моћнијима од себе. Наравно, уз договор са њима да потом сме да поручи јавности: Вучић се никоме не клања! А онима који у то не верују и нису спремни да ћуте намењено је већ више пута поновљено бомбардовање мржњом.

То видимо и по последњој серије напада на лидере наглашено националног дела опозиције. Милица је, како се исписује широм српског урбаног и руралног простора, „лажљивица“. То, и без дубљег удубљивања, баш делује сексистички и рекао бих у колизији је са оним чему су Вучића током приватних часова „друштвене отворености“ и „демократије“, откада иде на њих, учили Џорџ Сорош и његов син Алекс.

Не верујем ни да би га похвалили због пропаганде формуле: „Милош Француз“. Што? Да ли је код нас забрањено поседовање двојног држављанства или су Французи у очима Вучића толико стигматизовани да је најгора увреда некога сврстати у њихове редове? Па зар Вучић није, макар усмено, прихватио план иза кога стоји Француска, те се дуго хвалио да му је Макрон велики пријатељ?

За самозваног српског „врховног команданта“ није проблем што делује у прилог противуставног нарушавања територијалног интегритета Србије уз помоћ оних који су му сада „страни ментори“ – иако нам у исто време док од њих добија јавне похвале због тога, тврди да то не ради – већ је за бахато омаловажавање то што неко има француски пасош или је женског пола а зове се Милица. То је Вучић! И ту се најбоље види колико њему вреде и демократија, и грађанска права, и национални интереси.

Често се наводи да је познати британски лексикограф и писац Самјуел Џонсон (1709-1784) рекао да је „патриотизам последње уточиште хуља“. Те његове речи су постале познате већ крајем 18. века. То је навело његовог пријатеља и биографа Џејмса Босуела (1740-1795) да речено појасни. Како је посведочио, Џонсон је једном приликом наведено рекао у вези са лажним патриотизмом, а не у вези са искреном љубављу према отаџбини.

Баш полазећи од тога што је имао у виду, уз једну модификацију, ту спадају они који сада воде Србију путем демократског и националног суноврата. Разлика је само у томе што је њима очито лажни патриотизам био прво прибежиште, а сада је за њих најважније – на њиховој листи тренутно последње – такође неискрено, евроатлантско прибежиште. Ради се, како год да се узме, о мору лажи и превара, једино је жалосно што у се у том мутљагу даве и Косово и Метохија, и наша нејака демократија.