Pročitaj mi članakNedavno je objavljena knjiga “National Security Cinema – The Shocking New Evidence of Government Control in Hollywood” u kojoj autori TTom Secker i Matthew Alford, na temelju 4000 poverljivih dokumenata, otkrivaju kako su Pentagon i CIA uticali, kreirali i ispravljali scenarije za 1000 televizijskih emisija i 800 filmova u Sjedinjenim Državama, kako Holivud ne bi nešto stvorio i prikazao što bi bilo u suprotnosti sa službenom retorikom i ratnom propagandom ili što bi moglo štetiti reputaciji Pentagona.
Међутим, ако гледамо у ширем контексту ствари су пуно озбиљније, јер је реч о културном империјализму, који се може дефинисати као систематска инвазија и доминација у културном животу народа којима управља Запад. Циљ је постићи превагу у систему вредности и да се понашања, институције и идентитети потлачених земаља подударају с интересима империјалистичке елите.
Културни империјализам има “традиционалне” и модерне облике. Протеклих су стољећа систем образовања и јавне власти одиграли кључну улогу у процесу наметања идеје покорности и оданости аутохтоним народима, све у име некаквих “божанских” или “апсолутних” вриједности.
И док су “традиционални механизми” још увијек функционисали, настајале су нове модерне методе уицаја, које су се укоријениле у савремене институције и које постале су средиште империјалистичке доминације. Медији, оглашавање и свет забаве данас са старим интелектуалцима овде играју кључну улогу.
У савременом свету су Холивуд, ЦНН и Дизниленд утицајнији од Ватикана, Библије или реторике политичара у односима с јавношћу политичара. Конвенционални културни колонијализам се разликује од праксе из прошлости из различитих разлога:
Циљ му је задобити велику публику, а не само промијенити свијест локалне елите.
Масовни медији, посебице телевизија, упадају у домове и одрађују посао “изнутра” и “одоздо”, једнако колико и “извана” и “одозго”.
Конвенционални културни колонијализам је у свом опсегу глобалан и доследан у утицају. Његова лажна универзалност служи да се мистифицирају симболи, циљеви и интереси империјалистичких сила.
Културни империјализам у ери “демократије” мора кривотворити стварност како би оправдао агресију, претварајући жртве у агресора и агресора у жртве. У Панами, на пример, СAД је империјалистичка држава, али медији пројектују слику средњоамеричке земље као пријетњу, “због трговине дрогом која уништава америчку младост”.
Aпсолутна културна контрола је друга страна медаље због које не видимо бруталност реалног капитализма и илузорна обећања о слободном тржишту.
Како би парализирао колективне одговоре, културни колонијализам жели уништити националне идентитете и разбити солидарност промицањем култа “модерне”.
Масовни медији су један од главних извора здравља и снаге Вашингтона. Медији су постали саставни део америчког система политичке и друштвене контроле, али и главни извор супер-профита. Како се повећава разина искориштавања, неједнакости и сиромаштва, медији контролисани од стране Вашингтона успијевају трансформирати критичку јавност у пасивне масе. Медијске звијезде и масовна забава су постали важни чиниоци у гушењу потенцијалних политичких немира и устанака.
Постоји израван однос између пораста броја телевизора у Латинској Aмерици, смањења прихода и гашења народног револта. Између 1980. и 1990. године је број телевизора по становнику у Латинској Aмерици порастао за 40%, док је просјечни реални приход пао за 40%, а мноштво неолибералних политичких кандидата су због подршке телевизије освојили место предсједника.
Путем телевизије се успостављају лажна присност и имагинарна веза између срећних појединаца који се појављују у медијима и сиромашних гледаоца из предграђа. Овим путем се нуди канал индивидуалних решења за поједине проблеме. Но, порука је јасна: они су криви и сами су жртве властитог сиромаштва, јер се до успеха долази само индивидуалним напорима.
Стратегија културног империјализма мора публику учинити неосетљивом за патње других, због чега се лакше прихваћају масовни покољи проведени од стране западних држава. Медији су масакре претворили у “делатност дневне рутине”. На пример, корисницима се нуде масовна бомбардирања Ирака у облику видео игре, док је супер-популарни филм “Aмерички снајпер” из 2014. пример правдања монструозног злочина, којег агресор чини “само у случају нужне самообране”.
Глобална културна манипулације се темељи и на промени језика политике. Једна од главних “иновација” модерног културног империјализма је присвајање језика левице и његова употреба у рационализацији дубоко реакционарне праксе и политике. Та политика “дезинформације” краде напуштени језик и појмове који су се некада користили у борби против доминантне класе.
Културни империјализам притиска Трећи свет, којег се заправо боји ако размишља “традиционално”. Стога га заводи и манипулише њиме помоћу лажних призора о “модерном бескласном свијету”. Народи Трећег свијета добивају забаву која их сили да постану “модерни”. Предаја пред “модерним” се види и у обичном одбацивању удобне и традиционалне “врећасте” одеће, коју становници Трећег света замењују неудобним и непрактичним уским траперицама.
“Модерни” су постали и појмови као што су “глобализација” и “интернационализација“, којима се оправдавају напади на било какав облик солидарности, заједништва и устаљених друштвених вриједности.
Под кринком “интернационализма”, који никакве везе нема с интернационализмом 19. века, Европа и СAД су постали доминантни извозници најучинковитијих облика културе деполитизације и тривијализације свакодневног живота. Слике индивидуалне мобилности и нагласак на егоцентризам и индивидуализам, које масовно нуде амерички медији, постали су важан инструмент доминације.
Култура која велича “привремено” одражава систем вриједности америчког капитализма, који може упошљавати, селити људе и капитал, давати отказе, све због профита и без обзира на дугорочне потребе заједнице.
Мит о “слободи кретања” суптилно присиљава становништво да одустане од успоставе и консолидације својих коријена у заједници којој је припадао прије промена које је тражио капитал. Северноамеричка култура велича пролазност, безличне односе који се називају “слободом”, иако ти услови одражавају готово бирократску припадност масе појединаца власницима мултинационалног капитала.
Културни империјализам и вриједности које пропагира су одиграли кључну улогу у спречавању колективног одговора појединаца, које се искориштава, унаточ погоршању њихове ситуације. Највећа победа империјализма није само стецање профита, него освајање унутарњег простора и свијести путем масовних медија.
Где год је могуће, револуционарна политика мора отворити фронт у борби не само против експлоатације, него и против културе која покорава. Осиромашење и пропадање не смије замаглити драж и привлачност које нуде фантазије масовних медија, јер се лажна обећањима културног империјализма убрзо претварају у горки подсмијех.
Осим тога, не заборавите да су ресурси културног империјализма ограничени. Они тешко могу у потпуности покидати колективне везе. Где год су постојале класне, етничке и друге везе, утицај масовних медија је био ограничен или одбијен. И за крај, од када постоје постојеће традиције и културе оне формирају “затворени круг” који интегрише друштвене и културне праксе усмерене према унутра и према доље, а не према горе и према ван. Културна борба је укоријењена у вриједностима аутономије, заједница и солидарности и потребна је да се створити свијест потребна за друштвену трансформацију. Културни империјализам се храни индивидуалном и пролазном манипулацијом, али никада визијом аутентичних и дубоких веза. Стога је рањив и може га се поразити. Све зависи о вама…
