Прочитај ми чланак

КРВАВИ БАДЊАЦИ: Како је Саво Јоксимовић убио 12 угледних Бјелопољаца!

0

На Бадњи дан 1949, група од 18 Бјелопољаца, шефова полиције, Удбе и Среског комитета КП, одметнула се у шуму, пошто им је претило хапшење због подршке Информбироу. Услиједила је хајка на њих у којој је учествовало преко 1.000 војника и полицајаца. Преживјела су само шесторица и одведена на Голи оток, док су остали ликвидирани по кратком поступку

О свирепим ликвидацијама припадника групе одметнутих русофила из Бијелог Поља, мало се писало, али старији људи у овом крају углавном знају за те страшне злочине. Но, најпоузданије свједочење остало је записано у биљешкама Милорада Радевића, мајора Удбе из Лијеве Ријеке, који је и сам заглавио на Голи оток пуних седам година. Мало ко зна, и никада нигдје није објављено да је управник Голог отока, Раде Радевић, био његов брат.

Милорад Радевић је осуђен на 18 година затвора, али је одлежао седам, и то на Голом отоку. У тих седам година, двије и по године му је управник логора био брат Раде, који је прије тога био Ранковићев замјеник. Ниједном се нијесу срели на Голом отоку.

На Голом отоку су Милорада Радевића тешко злостављали, био је често и у Петровој рупи. По сјећању Голооточана, највише су мучени Владо Дапчевић, Милета Перовић и Милорад Радевић, на којима су се увјежбавали моделе голооточког мучења.

Касније су браћа Милорад и Раде живјели у Београду, али никад се нису срели. Године 1990, умро је Раде, а Милорад му није дошао на сахрану, али је послао сина Милића и на тај начин ставио тачку на братску љубав, која у Црној Гори често више сурова него на другим местима.

О Раду Радевићу писали смо недавно, преносећи хрватску и словеначку штампу која је дошла до докумената југословенске Удбе с почетка 60-тих, из којих се види да је Радевић, као управник Голог отока и заменик Александра Ранковића , био важна карика у шверцу дроге, алкохола, кафе и дувана, преко Јадрана, за потребе пуњења буџета Удбе.

За разлику од Рада, Милорад је био частан човјек, који је до краја живота патио за страдалим друговима, а брата је презирао.

У среском комитету КП за Бијело Поље, са Илијом Булатовићем на челу, ситуација је била иста као и другдје на сјеверу Црне Горе, гдје је народ био русофилски настројен. Булатовић није скривао своје симпатије према Русији и Стаљину иако се није јавно изјшњавао за Резолуцију ИБ, али ништа није предузимао да се политика КПЈ по том питању реализује. Илија Булатовић је уживао велики углед у народу као стари комуниста и борац. За његово и бјекство других истакнутих личности из Бијелог Поља, одмах се чуло. Истог дана, око 8. сати, у Бијело Поље стиже Саво Јоксимовић, министар унутрашњих послова Црне Горе, са групом официра Удбе.

Пошто је Милорад Радевић као шеф Удбе и блиски пријатељ Сава Јоксимовића одбио да иде у потеру најближих сарадника и другова то је протумачено као подршка бјегунцима, што Радевић очигледно није хтио да скрива, одмах потом у Котору је Радевић ухапшен и спроведен на дугогодишњу робију и мучење, преко затвора у Билећој, војног затвора у Сарајеву, острва Свети Гргур и Голог Отока, укупно седам година. Са Голог отока је изашао као непоправљив, зато је и кажњен са пет година губитка грађанских права.

Дакле, у доба избијања сукоба са Информбироoм, бјелопољским партијским комитетом руководио је угледни револуционар Илија Булатовић, који је био задојен љубављу према Стаљину и Русији. Зато се до краја 1948. године у Бијелом Пољу, преко разгласа, слушала Радио Москва.

Предосјетивши да ће бити ухапшен, Булатовић се са групом истомишљеника из Среског комитета КП, одметнуо у шуму. Група од 18 чланова рани ујутро, на Бадњи дан 1949. године, бјежи у село Чеоче. Одатле су се подијелили у неколико група и раштркали по околним селима и планинама.

Са њим су се одметнули: Радомир Ракочевић, шеф бјелопољске Удбе, Радивоје Богавац, командир бјелопољске милиције, Милош Радоњић, организациони секретар Среског комитета, Раде Војиновић, предсједник Среског одбора, Радован и Вуксан Јелић, чланови Среског комитета КП, милиционери Јован Бубаља и Живко Спичановић, и још десетак чланова бјелопољског партијског комитета.

У то вријеме, министар унутрашњих послова Црне Горе, Саво Јоксимовић, од Тита је задужен да се оштро обрачуна са информбировским елементима у Црној Гори. Јоксимовић је постао господарем живота и смрти.

У потрази за одметнутим русофилима, Јоксимовић подиже огромну силу од око 1.000 бораца КНОЈ-а. Опкољавали су их једног по једног. Ни једна од њих није хтио да пуца на своје дојучерашње другове. Предавали су се. Међутим, Јоксимовићеви агенти су их ноћу кришом доводили у Бијело Поље на саслушања, а затим одводили крај Лима и убијали. Од 18 одбјеглих, преживјело је само шест.

Потјером је руководио пуковник Удбе, Мићан Петричевић.У потјери су учествовали, поред Удбе, војска, милиција, батаљон КНОЈ-а из Београда и народ. Дакле, 1.000 људи је учествовало у акцији која је трајала 15 дана.

Саво Јоксимовић је лансирао спричу да су хтјели да пређу Лим и бјеже за Албанију, па су и агенти Озне сустигли, а пошто су се супротставили, морали су наводно да их убију. Милорад Радевић је тврдио да су Илија Булатовић и Радивоје Богавац ухваћени у Павином пољу и у току ноћи пребачени у Гостун, близу Бродарева, а затим ликвидирани покрај Лима.

Тако се Милорад Радевић замјерио најближем пијатељу Саву Јоксимовићу и свом Брату Раду Радевићу, Знајући да је Милорад јако строг и пријек официр који није хтео да савије главу, договор на државном нивоу је био ,,да га се ријеше’’, том договору је присуствовао и његов брат Раде. (Саво и Раде су скупа завршили права у Београду)

Илију Булатовића, иако је покопан плитко поред Лима, вода није однијела. Његови рођаци успјели су да га ноћу, крадомице, ископају и однсеу. Сахранили су га тајно. Ни Удба није сазнала гдје.

Милош Радоњић и Радомир Ракочевић заједно су ухваћени приликом преласка на теритоију Пљеваља у Премћање, у Буренској шуми. Доведени су до ријеке Љубовиђе, код Шаховића и стријељани у лугу поред саме ријеке.

Милан Чобељић, секретар Среског одбора, пронађен је приликом чешљања терена и одмах стријељан иако није пружао отпор.

Капетан Ратко Булатовић, комесар граничног батаљона, и Владимир Булатовић, службеник Среског одбора, заједно су убијени у селу Чеоче.

Велимир Вешовић, службеник Среског одбора, скривао се сам и ликвидаран је близу Томашева, код Зекића ријека. Њега је издала Јелена, блиска рођака његове супруге, која га је сакрила у шталу, а затим пјешице отишла у бјелопољску Удбу и пријавила га.

Бајран Брчвак, члан мјесног комитета КП и службеник Среског одбора, такође је чешљањем терена нађен и одмах ликвидиран.

Владимир Булатовић предао се у селу Недакуси, сишавши на главну цесту, гдје су га агенти Удбе одмах убили.

Ратко Булатовић и Војин Шуковић предали су се у Бањим селима и одмах стријељани.

Бајрам Брчвак, познати револуционар из села Расова, предао се међу последњима и то Расовчанима Џему Мекићу и Рељи Фурунџићу који су му „гарантовали“ да неће бити убијен. Сељани су у цик зоре зачули рафале, а његов изрешетан леш ујутру нашли ђаци који су ишли у школу.

И Милан Чобељић се понадао и повјеровао у Јоксимовићева обећања. Скрио се на Бабића бријегу код рођаке Кристиње Ђукић, гдје је била и једна „повјерљива“ жена по којој је послао писмо својој породици. Она је то писмо однијела у Удбу, која је одмах дејствовала и изнад куће Ђукића убила Чобељића.

Јован Бубања, милиционер из села Блишкова код Павиног поља, послије позива Сава Јоксимовића да му гарантује живот, послао је, по мајци Коси, писмо Удби у Лековину. Старица је клекла пред начелником и молила да јој сину поштеде живот. За то вријеме Удба је упала у њихову кућу, извела Јована и без милости га убила.

За Живка Спичановића, милиционера родом из Зете, дуго се ништа није знало. Касније се поуздани сазнало да је прво отпремљен у Богданов крај, а затим, после теешке тортуре, убијен у которском затвору.

Остала шесторица одметнутих бјелопљских мученика – Вуксан и Радован Јелић, Никола Влаховић, Милорад Смоловић, Радован Мештер и Раде Војиновић, преживјели су и одмах послати на Голи оток.

Рада Обреновића, предсједника Среског одбора у Бијелом Пољу, учесника Мојковачке битке и партизанског првоборца из Липова, због његове блискости са Илијом Булатовићем, Удба је непрекидно пратила и вршила разне притиске на њега. Када је сазнао да ће и он бити ухапшен и одведен на Голи оток, извршио је самоубиство јула 1950 године. Удба је дозволила да његовој сахрани присуствују само супруга Зорка и двије ћерке.

Милован Ђилас, много година касније, у књизи „Дружење с Титом“, о овим суровим ликвидацијама пише: „Разочарани и растурени одметници су се један за другим предавали без борбе, али ниједан није стигао до града, сви су успут поубијани… Бјелопољски случај није типичан за обрачунавање са просовјетским комунистима, али је можда најдрастичнији.“

За овакав подвиг, пуковник Озне (Удбе) Саво Јоксимовић унапријеђен је у чин генерала. У овој злочиначкој акцији Озне, посебно се истакао Веселин Булатовић, Ђиласов рођак, који ће касније бити постављен за управника Голог отока.

                        ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!