Прочитај ми чланакУ Србији се бруто домаћи производ увећава растом потрошње и увоза, а не производње и извоза. Због све већег државног интервенционизма ове и наредне две године скоро сваки десети динар БДП-а отићи ће на плаћање главнице и доспелих камата на увећани јавни дуг
Бројни су и различити економски проблеми са којима се Србија суочавала током транзиције. Наративи су се мењали, али проблема никад није мањкало. Прву фазу, до 2013, обележили су инфлација, слабљење домаће валуте, неолиберална економска политика, масовна отпуштања и све израженија миграциона кретања. Спроведена приватизација није дала очекиване резултате. Штавише, претворила се у своју супротност, јер је привреда постала још мање ефикасна, а многа предузећа су затворена, јер је намера купаца била да се дочепају атрактивног грађевинског земљишта, што је за последицу имало и отпуштање дела запослених, односно раст незапослености.
Истовремено, у неким секторима повећана је концентрација и успостављени су монополи. Паралелно са стопом незапослености константно је растао и коефицијент сиромаштва. С друге стране, удео дуга јавног и приватног сектора у односу на бруто друштвени производ нарочито је изражен после светске финансијске кризе, када су и пресахли приходи од приватизације. Посебно од 2009. до 2014, када су највише расле „ванбуџетске ставке“, расходи за пензије, које нису могле да се финансирају приходима Фонда ПИО. Расту буџетског дефицита значајно је допринео и вртоглави раст субвенција, којима је стимулисан долазак страних инвестиција. Та политика касније је узела још више маха и настављена је до данас.
Кад је лек погубнији од саме болести
С друге стране, трошкови финансирања домаће привреде годинама су се кретали у распону од 15 до 18 одсто годишње, тако да су предузећа банкама за коришћена средства до 2020. трансферисала више од 50 милијарди евра по основу отплате камата. Пре 18 и по година, у септембру 2006, када се прешло на нови концепт монетарне политике (таргетирање инфлације), референта каматна стопа НБС, као основа за формирање камата на банкарске кредите, била је чак 18 одсто, две године касније 17,5, а након тога у просеку око десет процената.
Из боце је пуштен дух који ће бити тешко у њу вратити. Тим пре што домаћа привреда нема потенцијал да на средњи и дужи рок бележи релативно високе и одрживе стопе привредног раста, неопходне за земље средњег нивоа развоја попут Србије
Из ионако сиромашне и крхке привреде, коју је хронично мучио недостатак капитала, извучено је и оно мало расположивих ликвидних средстава, јер се борба са инфлацијом, која се од 2007. до 2012. кретала у распону од 6,6 до 12 процената, углавном сводила на раст каматних стопа не би ли се смањила тражња за кредитима, без дубљих анализа системских проблема, не схватајући да је понекад лек погубнији од болести. Паралелно са тим креће одбрана динара све већим интервенцијама на девизном тржишту, а одмах потом и повећано задужење. Из боце је пуштен дух који ће бити тешко у њу вратити. Тим пре што домаћа привреда очигледно нема потенцијал да на средњи и дужи рок бележи релативно високе и одрживе стопе привредног раста. Додатни проблем је што је у међународној размени имала подређену улогу, јер на страни извоза доминирају углавном сировине и радно интензивни производи са малом бруто додатном вредношћу.
Слично се дешавало и другим земљама региона, што су језгровито у књизи Сценарио за економски слом земаља у транзицији описали Драгомир Сундаћ и Наталија Николовска, професори Економског факултета у Ријеци и Скопљу. Иако је књига написана још 2003, неки делови као да су писани ових дана. „Нелогичности система подсећа на ситуацију истовременог притискања педале гаса и кочнице у аутомобилу. Резултат је да ауто престаје радити. Гас је у овом случају метафора за (трговинску и финансијску) либерализацију. Тржишта земаља у транзицији претворила су се у огромне шопинг центре иностраних производа.“ Гас је притиснут до даске, дух неолиберализма је изашао из боце. Ригидни монетаризам је повећао каматне стопе до 20 посто годишње, а са таквом ценом новца домаћа предузећа нису могла бити конкурентна на светском тржишту. Скуп домаћи новац гурнуо је привреду у рецесију, реалне плате почеле су да падају, а незапосленост да рапидно расте. Истовременим притискањем папучице за гас и кочнице, сломљена је кичма економског система (индустрије) земаља у транзицији, констатовали су Сундаћ и Николовска.
Патолошка држава ствара и патолошку политичку структуру
Србија је усвојила потрошачки модел раста, по ком се БДП увећава растом потрошње, увоза и финансијских трансакција, а не производње и извоза. Резултати погрешног концепта полако почињу да стижу на наплату. Србија је, наиме, претворена у „буџетску државу“, у којој расходи из државне касе не доприносе афирмацији тржишта, већ постају извор државног интервенционизма. Такав тип државе се, пишу Сундаћ и Николовска, полако претвара у патолошку државу, која ствара патолошку политичку структуру. А не личи ли то на актуелну економску ситуацију у Србији?
При томе се мало ко бави девизним курсом, иако је то један од најперфиднијих видова растурања националне економије. Нису ли, уосталом, 2006. и 2007, док је курс евра мировао на нивоу од 79 динара, због појачаних интервенција НБС на девизном тржишту, највећи српски бизнисмени били људи чије су фирме биле водећи увозници и то углавном робе широке потрошње? Зар на тај начин нису направљене пословне империје у Србији, а номинални власници тих фирми су биле компаније из пореских рајева? Није ли то логика пијаних милионера? Тадашња власт упала је у замку и водила је економску политику под патронатом ММФ-а, повлачила нове кредите, тобоже за јачање девизних резерви, а онда та иста средства употребљавала за интервенције на одбрани курса. И то узалуд, јер је у 2010. на одбрану курса потрошила 2,4 милијарде евра, а те године је просечан курс ипак скочио са 93 на 103 динара за евро. А држава је потрошила позајмљени новац, који ће наредне генерације морати годинама да враћају.
Према подацима Министарства финансија, дуг је између децембра 2020. и 2024. порастао за 12,2 милијарде евра, али је његов удео смањен са 54,4 на 47,4 одсто БДП-а. Лепо, само што то није тачно. На страну што у обрачун БДП-а улазе и процењени приходи од нелегалне проституције, па чак и трговине наркотицима
У међувремену, девизе су одлазиле из земље и по основу прекограничних кредита, које су овдашња предузећа узимала од страних банака, углавном за увоз робе широке потрошње и на тај начин су се њихови власници додатно богатили, преко енормних маржи. Захваљујући свему томе, Србија у септембру 2014. доспева у предсобље банкрота. Укупан минус у државној каси за три године, у 2012, 2013. и 2014, премашује 6,5 милијарди евра, а за само седам година, од краја 2008. до краја 2015. јавни дуг земље је утростручен, са непуних 8,8 на више од 24,8 милијарди евра.
Када се схватило да је ђаво однео шалу, почетком 2015. власт нема куд и предузима радикалне мере штедње, пре свега смањењем и замрзавањем зарада запослених у јавном сектору и смањењем натпросечних пензија, које су у претходној години биле око 24.000 динара или око 205 евра, јер је и пре 11 година просечан курс евра био 117,3 динара, скоро исти као данас.
Само три године касније текући дефицит буџета потпуно је анулиран и од рекордног минуса из 2014. од 2,1 милијарду евра већ у 2017. остварен је суфицит од скоро 280 милиона. Самим тим не расте ни јавни дуг, јер се држава задужује само да враћа доспеле обавезе. С обзиром на то да у том периоду тражња не расте, већ реално стагнира или чак пада, а новчана маса расте само по основу прилива девиза, потрошачке цене између 2013. и 2020. расту између 1,5 и три одсто годишње.
Зашто српској економији (не) цветају руже
Привидно макроекономска равнотежа је успостављена, али на нижем нивоу од оптималног и пожељног. Треба ли бољи доказ за то од чињенице да је 2017, према званичним, ревидираним подацима Републичког завода за статистику, БДП Србије реално био само пет одсто већи него 2011. И да је од доласка СНС-а и СПС-а на власт до 2017. само у једној години стопа реалног привредног раста била већа од три одсто, у једној је БДП повећан за само пола процента, а 2012. и 2014. је падао.
Сав новац који је бацала из „хеликоптера“ власт је претходно морала да позајми, а тако настала рупа у државној каси затрпана је тако што је за само четири године, од почетка 2020. до краја 2024, јавни дуг повећан за скоро 15 милијарди
Кључни проблем српске економије је што се лоша привредна структура, кроз нове инвестиције не мења ка секторима који стварају већу бруто додату вредност, већ се углавном усмеравају у „шрафцигер“ или „склапачку економиију“. Нове стране инвестиције привлаче се обилним субвенцијама, још увек је прилив страног капитала већи од одлива по основу изношења дивиденди, тако да се тај привид идиле некако одржава, а власт се хвали да Србија годинама уназад привлачи више страних инвестиција од свих других земаља Западног Балкана заједно.
Уз помоћ провладиних медија одржава се привид да Србији цветају руже, да је криза превазиђена и да је далеко иза нас, да Србија има највећи раст БДП-а не само у региону, већ и у Европи. Иако је, ако се посматра дужи рок, од 2012. наовамо, просечан раст између два и по и три одсто, апсолутно испод неопходног нивоа за средње развијене земље. На страну што је мањи од светског просека.
Има ли пилота у хеликоптеру
Период након пандемије, од 2020. до прошле године, посебно је занимљив за анализу. Да би ублажила пад привредне активности, узрокован пандемијом, држава масовно интервенише и „хеликоптерски новац“ дели пензионерима, младима, социјално угроженима, запосленима, незапосленима…
Претходно је, међутим, сав тај новац који је бацала из „хеликоптера“ власт морала да позајми, тако да је минус у државној каси 2020. достигао рекордних 459 милијарди динара или више од 4,1 милијарду евра. Та рупа затрпана је, наравно, новим задуживањем и за само четири године, од почетка 2020. до краја прошле године, јавни дуг повећан је за скоро 15 милијарди, са непуних 24 на 38,9 милијарди евра.
Док власт покушава да створи привид да Србији цветају руже, да је криза превазиђена и да Србија има највећи раст БДП-а у Европи, од 2012. до сада, просечан реални раст је између два и по и три одсто годишње и мањи је од светског просека
Истовремено, укупан спољни дуг порастао је са 26 на 49 милијарди евра. Иако је највећи део тог дуга дугорочан, држава ће наредних година морати за његову отплату да издваја знатно више новца него до сада. Према подацима Управе за јавни дуг, ове године Србија ће морати да обезбеди укупно 743 милијарде динара, од чега 518 милијарди за отплату главнице и 225 милијарди за доспеле камата. Већ у следећој години биће потребно 1.071 милијарда, а 2027. још 976 милијарди динара.
Све заједно више од 23,4 милијарде евра или око осам милијарди у просеку годишње, с тим што ће највећи терет морати да поднесе наредне године, када ће за главницу и камате морати да искешира више од девет милијарди евра. Другим речима, за те намене мораће да одвоји између девет и десет процената БДП-а. А имајући у виду како се званично израчунава српски БДП и да се многе позиције прецењују, ово би ускоро могла постати веома опасна прича.
Тим пре што Србија планира да настави да увећава јавни дуг и то за додатних око шест милијарди евра. Као да нико у врху власти не мисли да ће све што они позајме неко једног дана морати да врати, и то са каматама, које нису смањене ни након што је Србија од агенције Стандард енд Пур добила инвестициони рејтинг. А званичници су уверавали јавност да инвестициони рејтинг аутоматски значи и ниже трошкове задуживања.
Посебна је прича тврдња људи из врха власти да нам, упркос апсолутном расту, опада удео јавног дуга у БДП-у. Конкретно, према подацима Министарства финансија, иако је дуг између децембра 2020. и 2024. порастао за 12,2 милијарде евра, његов удео смањен је са 54,4 на 47,4 одсто БДП-а. Лепо, само што то није тачно. А да не објашњавам да у обрачун БДП-а улазе и процењени приходи од нелегалне проституције, па чак и трговине наркотицима.
Све у свему, гас је притиснут, а кочнице отказале…. Нека нам је Свевишњи у помоћи. Дух је изашао из боце. И чак и кад би неко хтео, биће тешко вратити га назад.
