Прочитај ми чланак

КРАЉА ПЕРУ НА БАНДЕРУ: Зашто су наши комунисти били најрепресивнији у Европи

0

Историчар Срђан Цветковић анализирајући број убијених идеолошких непријатеља по ослобођењу Београда, Србије и Југославије, дошао је до закључка да је према броју становника на тај начин страдало убедљиво највише људи у Србији.

g

Фото: www.uimenaroda.net – „Краља Перу на бандеру“

Историчар Срђан Цветковић анализирајући број убијених идеолошких непријатеља по ослобођењу Београда, Србије и Југославије, дошао је до закључка да је према броју становника на тај начин страдало убедљиво највише људи у Србији.

Процес денацификације наилазио је на мањи отпор и много је жустрије вођен у земљама где нацифашистичка идеологија није била опште прихваћена. У Француској су снажан покрет отпора, друштвено-историјске поделе али и масовна колаборација условили драстичнији обрачун него у другим западноевропским државама, уз примере политичких и личних злоупотреба. Ипак све ове појаве биле су само ,,лева скретања“ и интензивне само непосредно по ослобођењу да би протоком времена лагано сплашњавале и биле преведене у систем демократске правне државе.

Будући да револуционарни покрети нису нигде преузели власт није било масовне злоупотребе антифашизма у сламању идеолошких и класних противника типичним за Источну Европу где се тежило успостављању тоталитарне власти.

У Источној Европи се процес кажњавања колабораната и ратних злочинаца поклопио са првом фазом револуције, па је стога број убијених по том основу углавном немерљиво већи него на Западу.

Институције силе, а нарочито тајна полиција су инструментализоване од стране комуниста и имале су прецизна упутства за елиминацију противника револуције и стабилизацију нове власти. Са прљавом водом избацивала се и чиста. За разлику од Француске и других западних демократија ванинституционално „чишћење“ – насиље, у Источној Европи па и у Србији и Југославији, углавном није било плод ексцеса или ,,ванредног стања“ већ и део детаљно разрађеног револуционарног плана.

Политичко насиље је вођено овде етапно („салама техника“ како је говорио један мађарски комуниста). У првој фази се заклањало иза обрачуна са ратним злочинцима и колаборационстима, у другој иза прогона „шпијуна и издајника“ а у трећој иза издајника у партијским редовима. Затворивши круг терор је овде временом прерасао у трајан, тоталан и савршен репресивни систем који је потрајао деценијама. То не значи да овде „етоса одмазде“попут оних Западној Европи. Напротив.

У Источној Европи је различит интезитет поратних чистки зависно од историјских и друштвених околности. Тако је он био већи у Пољакој, Грчкој, Бугарској а нарочито Југославији, за разлику од рецимо Румуније, Мађарске, и Чехословачке. Терор је наравно био условљен и изразитим националним и друштвеним противречностима, великим жртвама и злочинима у рату, снажним и супротстављеним покретима отпора, крвавим грађанским ратом као и јаким снагама колаборације.

Али, међу ликвидиранима многи су елиминисани само као политички и класни противници револуционарне власти, припадници предратне политичке, културне и друштвене елите, председници општина, припадници, па чак и симпатизери Југословенске војске у отаџбини, мобилисани војници и жандарми који нису заслуживали смрт, бенигни облици колаборације…

Тезу о изетности југословенског случаја у европским оквирима поткрепљују подаци о броју осуђених на смрт, односно ликвидираних на крају рата, под оптужбама за колаборацију и ратне злочине. У Србији је пописано именом и презименом, на око четири милиона становника 1945. године, близу 59.000 страдалих лица на 211 локација тајних гробница. У често помињаној Француској, статистике показују око 5 хиљада на 40 милиона становника.

h

Графика uimenaroda.net

Према броју ликвидираних без суђења на милион становника, ако се узму и најопрезније бројке и прецизни пописи у Србији, добија се податак да је у Француској ликвидирано око 225, а у Србији око 5 хиљада лица на милион становника (у Југославији и преко 5.800). То је преко двадесет пута више. Сличан је однос и у броју осуђених на смрт: у Француској 39, а у Србији око 400 лица на милион становника.

Од осталих европских земаља може се узети да је нешто слично виђено само у Бугарској где је осуђено на смрт 219 лица, а ликвидирано 2.000 на милион становника (што је готово дупло мање него у Србији!). У Пољској је ликвидирано око 450 лица на милион, док је у свим осталим земљама ствар знатно другачија и креће се од 4-30 осуђених на смрт на милион становника, док су масовне ликвидације без суда скоро непознате.

Дакле, према сви показатељима у Србији је број убијених по глави становника најмање дупло већи од броја убијених у односу на најближу Бугарску, док је у односу на Француску, а поготову остале европске земље број ликвидираних на крају рата од двадесет па и до неколико стотина пута већи.

Ако би пак урачунали у број индиректно убијних, односно оне цивиле који су страдали у логорима и затворима (још најмање око 35.000 у Србији), удео убијених на милион становника би се попео и на 10.000 што је неславан рекорд у европским размерама. Закључак је да бројчани подаци доказују да је режим у Југославији на крају рата био најрепресивнији у Источној Европи (са Француском је поређење бесмислено!) баш као што је после политичког заокрета почетком педесетих и одрицања од стаљинистичког наслеђа био најлибералнији.