Прочитај ми чланак

КОВИЋ: Запад и отуђени интелектуалци су срушили Царску Русију

0

Историчар Милош Ковић о узроцима историјских промена у Петрограду 1917. године. Тежње ка дубинским реформама јавиле су се и у готово свим државама губитницама Великог рата.

Октобарска револуција је у тесној, органској вези са Првим светским ратом. Хана Арент је сјајно уочила да су револуције у новом веку нераскидиво повезане са ратним поразима. У рату попуштају традиционални ауторитети, пропада економија, људи сиромаше и губе стрпљење. Иста веза може да се види на примеру Титове револуције у Југославији и исхода Априлског рата, али и у случају 5. октобра и пораза у сукобима деведесетих година на простору бивше СФРЈ.

Објашњавајући узроке тектонских промена 1917. године, ово наводи историчар др Милош Ковић. Он подсећа и на то да су се сличне појаве јавиле код готово свих држава губитница у Великом рату. Бела Кун је предводио мађарску, а Вајмарска република последица је сличне револуције у Немачкој.

* Које су специфичности Руског царства допринеле рађању револуције?

– Револуција се тамо очекивала још од Кримског рата, половином 19. века. Амбасадор Немачке у Петрограду и потоњи канцелар Бернард фон Билов још осамдесетих година 19. века, после неуспеха Русије у рату на Балкану и на Берлинском конгресу 1878, пише Бизмарку и тврди да ће, уколико Русија изгуби још неки рат, „догодити револуција спрам које ће Париска комуна изгледати као дечји вртић“. Било је веома дубоких криза. Цар Александар Други 1881. убијен је у атентату.

После „лова на цара“ његов син је кренуо у лов на народњаке, нихилисте, терористе. Рат ниског интензитета између државе и терористички оријентисаних незадовољника трајао је деценијама. Русија, као вишенационална империја, имала је и сукобе са етничким мањинама. Крајем 19. века почео је процес русификације, што је појачало незадовољство међу мањинама – Пољацима, Јеврејима, Финцима. На самом крају века појавила се и марксистичка струја склона екстремним решењима.

ПРСТИ БРИТАНИЈЕ И НЕМАЧКЕ

* Колики је заиста био утицај Запада на избијање револуције у Петрограду?

– Фебруарска револуција избила је под значајним утицајем Велике Британије. Постоје докази и да је убиство Распућина изведено у режији британске обавештајне службе. За Октобарску револуцију кључан је био немачки утицај. „Пломбирани воз“ којим су бољшевици у договору са Немцима, као вирус пребачени из Швајцарске у Русију најбоље описује умешаност Немачке. Берлин је настојао да ослаби непријатеља тако што ће иза његових редова убацивати политичке снаге какви су били бољшевици. У том случају бољшевици и ратни непријатељи Русије били су савезници.

* Где је место револуције из 1905. у тумачењу октобарских догађаја из 1917. године?

– Европа је рано научила правило – револуције прате ратне поразе. То се више пута потврдило током 19. века. Русију је то погодило 1905, која је кључна година за разумевање потоњих догађаја. У том смислу можемо да говоримо о континуитету руске револуције, која би у ствари трајала од 1905. до 1917. године. Пораз у рату с Јапаном био је пресудан, јер када нација доживи пораз, осећа понижење, она економски слаби и расте унутрашње незадовољство.

* Како се огледа руски „револуционарни континуитет“?

– Револуција 1905. године избила је у Петрограду, Москви и другим крајевима. Јавила се побуна у војсци, сетимо се само Ајзенштајновог филма „Оклопњача Потемкин“, а формирани су и први совјети. Цар Николај Други је морао да попусти. Први пут је формирана Државна дума, будући да је царска Русија овакву установу пре тога није познавала. То је почетак страначког живота у Русији. Незадовољнике тога времена у Думи воде либерали – кадети, чији је лидер Павел Миљуков. Још тада је било приметно да се политички живот све више помера улево. Јављају се све екстремније струје – есери, анархисти… Бољшевици су у то време били део шире европске организације – Друге интернационале.

* Да ли је цар Николај уласком у Први светски рат могао да претпостави какав ће бити крајњи исход ове одлуке?

– Упркос свему, вероватно није могао ни да претпостави шта ће се догодити са његовом државом и породицом. Имао је ипак све карте на столу. Царска администрација знала је какве последице могу да настану. Русија је имала највећу стопу привредног раста у Европи, а крајем 19. века била је и место свеобухватних реформи. Руска војска је пролазила кроз велике промене и модернизацију. Немци су знали да Русију свега неколико година дели од завршетка овог процеса и стало им је било да рат почне што пре.

* Одакле потиче дубинско незадовољство широких слојева руског становништва тог времена?

Поразом у рату пре свега. Сваки ратни неуспех Русије вукао је и велике друштвене промене, као израз ублажавања негативних ефеката пораза. Године 1915. руска армија је трпела велике губитке, а војска је била у повлачењу. Било је ту и касније руских победа, каква је била велика Брусловљева офанзива, али то није могло да поништи чињеницу да руски војници нису били добро наоружани и да су масовно гинули.

* Често се помиње да је руска елита била отуђена од своје државе, традиције, културе. Чиме се то објашњава?

– Отуђени интелектуалци у сукобу са државом чинили су један је од трајних проблема царске Русије, који се јавио још у време Катарине Велике. У другој половини 19. века аристократским се придружују интелектуалци из нижих слојева што радикализује политичку сцену. Много је фактора те отуђености, али један је кључни – утицај Запада. Њему подлежу Руси који доста путују и не схватају зашто се Русија толико разликује од онога што је био њихов западноевропски идеал.

Средства културне колонизације са Запада можемо и данас јасно да видимо, а последица тога је појава осећања културне инфериорности, „заостајања“, „неразвијености“ у односу на Запад. Данас се то тобоже нужно „позападњачење“ зове „модернизација“, о чему такође често слушамо и у наше време. Трајно се срећемо са проблемом идеолошке хегемоније коју Запад намеће и коју део интелектуалаца безрезервно прихвата.

* Како се тумачи чињеница да је у мноштву руских странака и покрета власт приграбила сразмерно малобројна бољшевичка партија?

– Искуство говори да се током трајања револуција клатно догађаја увек помера ка екстремнијим политичким струјама. Још је Слободан Јовановић, у књизи „Вођи Француске револуције“ приказао револуционарну динамику, која се креће од суштински лојалних и режиму оданих људи са најбољим намерама ка све радикалнијим групама. Руски бољшевици пандан су јакобинцима из Француске револуције, с тим што су Термидорски конвент и Директоријум Француску револуцију зауставили, док бољшевицима власт више нико није могао да одузме. Француску револуцију преко граница је извео Наполеон својим освајањима, а Октобарску врло слично – Стаљин.