Прочитај ми чланак

Корак ка великом рату на Блиском истоку

0

Једини начин да се велики рат бар одложи на неко време је што скорији прекид ватре у Појасу Газе. Али од прекида ватре, да не говоримо о крају рата, много су извеснији још већи сукоби и страдања

Најновији развој догађаја, од израелског бомбардовања иранског конзулата у Дамаску 1. априла до првог директног напада на Израел са иранске територије који се икада десио, у ноћи између 13. и 14. априла, није означио почетак свеопштег сукоба на Блиском истоку, првенствено зато што је Вашингтон успео да се са Техераном договори да ирански удар прође без жртава и великих последица. Али је после тих догађаја такав сукоб много ближи и извеснији. Једини начин, како се чини, да се тако нешто бар одложи на неко време је што скорији прекид ватре у Појасу Газе, где је за шест месеци страдало безмало 35.000 Палестинаца и око 1.500 Израелаца. Но, од тог прекида ватре, да не говоримо о крају тог рата, много су извеснији још жешћи сукоби и још већа страдања.

***

Три милијарде долара коштао је ватромет изнад Израела у ноћи између 13. и 14. априла који је, бар накратко, задовољио сујете лидера у Техерану и Јерусалиму. Обе стране су, помпезно, прогласиле победу – Иранци тврде да су погодили све мете, док су Израелци, једнако убедљиво, обзнанили да су оборени скоро сви пројектили који су летели ка њима.

Дипломатску победу прогласили су и Американци, тврдећи да се сукоби из Појаса Газе нису проширили на остатак Блиског истока, што је тачно – али је број земаља које су укључене у сукобе, директно или индиректно, преко ноћи драстично порастао – јер су се у акцију обарања иранских ракета и дронова укључили и Велика Британија, Француска, Јордан, Саудијска Арабија.

Укупно 11 иранских пројектила од стотина лансираних продрло је кроз израелску противваздушну одбрану и погодило две ваздухопловне базе – Рамон и Неватим – у којима је оштећен један транспортни авион, споредна писта и неколико складишта. Према израелским изворима, ирански пројектили су најозбиљнија оштећења проузроковали на објектима тајне базе обавештајне службе на планини Хермон на Голанској висоравни.

Ирански ракетни напад на Израел изазвао је највећи поремећај у међународном авио саобраћају још од напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године. Након краткотрајног обрачуна два најљућа непријатеља на Блиском истоку, оптимисти се надају да је криза прошла те да се ниједна од страна, у догледно време, неће одлучити за сличну авантуру.

Челници из Вашингтона, Лондона и Париза надама су додали и политичку тежину, саветујући израелског премијера Бењамина Нетањахуа да прогласи победу и престане да нишан окреће ка Техерану. За неколико људи у његовом ратном кабинету, међутим, изостанак одговора Ирану не представља ваљану опцију. И Иран је, у међувремену, поручио Израелцима да не покушавају да узврате ударац.

Хроника најављеног напада

Дипломатска гимнастика, којом је ирански одговор сведен на унапред најављено испаљивање пројектила на Израел – трајала је пуних 10 дана – још од када су 1. априла израелски авиони испалили ракете на конзулат Ирана у Дамаску у којем је убијено 16 особа, укључујући тројицу генерала ирансске Револуционарне гарде.

Поруке између Вашингтона и Техерана преносиле су, поново, швајцарске дипломате, који су још од када је ајатолах Рухолах Хомеини 1979. године повео Исламску револуцију били главни посредник у званично непостојећим односима две државе. И Турска каже да је овог пута посредовала у разговорима, а у том смислу помиње се и Катар.

На 72 сата пред почетак напада Иран је све околне земље обавестио да ће напасти Израел, да би власти у Техерану преко агенција Тасним, Фарс и Ирна свету обзнаниле да су беспилотне летелице полетеле ка циљевима у Израелу.

Иранци су, такође, 48 сати пре напада упознали званичнике Саудијске Арабије и још неколико арапских држава о кључним детаљима и времену за велики напад на Израел, како би те државе могле да затворе ваздушни простор. Одмах затим – све те земље информације су пренеле Вашингтону и Израелу – да би затим Иранци 13. априла, пре поноћи, јавили да су полетеле крстареће ракете, и на концу балистички пројектили.

Готово истовремено, полетели су и амерички, британски, француски и израелски авиони, док су дронове изнад своје територије почели да јуре и Јорданци. Прве беспилотне летелице пресретнуте су на небу изнад Ирака, а затим и изнад Сирије, Јордана и на крају Израела. Од великог броја пројектила половина је, према америчким изворима, заказала још приликом лансирања или се зарила у песак успутних пустиња.

Аналитичари су одмах објаснили да се ради о типовима пројектила које Русија није желела јер су се током тестирања показали непоузданим. Иранци су објаснили да су ново оружје оставили у подземним тунелима, чекајући неку згоднију прилику, али да су све хиперсоничне ракете погодиле циљеве. Веродостојност ових тврдњи и даље остаје под знаком питања, јер Израел тврди да такве ракете уопште нису ни испаљене током напада.

Експлозије су одјекивале по небу изнад Израела, а два дана после напада испоставило се да је у болницу доведено укупно 12 повређених. Ниједан од 170 дронова није успео да долети до Израела, а противваздушна одбрана уништила је 25-30 крстарећих ракета, као и већину од 120 балистичких пројектила.

Иранци су се после напада латили застава и славодобитнички поздрављали успех операције „Истинско обећање”. Еуфорија се, додуше накратко, прелила се и на улице градова у шиитским деловима Ирака, Либана и палестинских територија.

Напад и одговор

Израелски обавештајци, који су главни удар очекивали из Либана, Сирије или Јемена, у суботу су били принуђени да, после студије о Хамасу, још један елаборат о стратегији непријатеља баце у ђубре. На њихову – али и срећу већег дела света – о намерама су их благовремено обавестили Иранци.

Израелци су сада у Саудијској Арабији и Јордану добили савезнике за неки будући фронт против Ирана, који је после деценија претњи „разбио страх” од директног напада на Израел. Новостворено самопоуздање, без дилеме, имаће велики утицај на будуће акције Техерана.

Неколико дана после иранског удара, Израел је објавио да овај потез Техерана не може да остане без одговарајућег одговора, зумирајући окулар нишана на неки од осетљивих војних центара дубоко у Ирану. Премијер Нетањаху је, гледајући пут Персије, игнорисао неколико телефонских позива западних лидера, попут француског председника Емануела Макрона, али га је непрестана звоњава из Вашингтона ипак натерала да се предомисли и циљеве помери много ближе – ка Ираку и Сирији.

До уторка поподне, Американци нису успели да убеде Иранце да дозволе Израелу мањи удар на њиховој територији, али ратне игре и преговарања око њих се настављају.

Када је рат почео?

Израелски обавештајци тврдили су да је талас ракетних напада на Израел, који је уследио после упада полиције у џамију Ал Акса у Јерусалиму у пролеће 2023. године – представљао показатељ нове стратегије Ирана – односно истовремених удара на Израел с више страна. Током недеље насиља, пројектили су на Израел испаљивани са локација у Појасу Газе, из Либана и Сирије, што је протумачено „очигледном координацијом” припадника Хамаса, Исламског џихада и Хезболаха из Техерана.

Генералштаб иранских оружаних снага, који координише акције војске и Револуционарне гарде, најавио је тада „серију криза без преседана у историји, после које ће Израел престати да постоји”. И заиста, после упада Хамаса у Израел 7. октобра прошле године читав Блиски исток почео је да тоне у низ међусобно повезаних инцидената, који озбиљно прете да читав регион – од Ирана до Средоземног мора – увуку у сукобе непредвидивог епилога.

Најновији развој догађаја, од израелског бомбардовања иранског конзулата у Дамаску до првог директног напада на Израел са иранске територије који се икада десио, није означио почетак свеопштег сукоба на Блиском истоку, првенствено зато што је Вашингтон успео да се са Техераном договори да ирански удар прође без жртава и великих последица. Али је после тих догађаја такав сукоб много ближи и извеснији.

Једини начин, како се чини, да се тако нешто бар одложи на неко време је што скорији прекид ватре у Појасу Газе, где је за шест месеци страдало безмало 35.000 Палестинаца и око 1.500 Израелаца. Но, од тог прекида ватре, да не говоримо о крају тог рата, много су извеснији још жешћи сукоби и још већа страдања.