Прочитај ми чланакРасправа о томе да ли су Србији потребна нова лица и нови људи да би се сменио један, пре свега бандитски режим, постала је апсурдна и представља класично замајавање људи. Исто као и јавна расправа по друштвеним мрежама ко би могао бити добитна комбинација као кандидат на председничким изборима. Просто се човек пита, да ли је могуће да појединци учешћем у једној или другој причи, или у обе, заиста мисле да чине нешто корисно за Србију. Или заиста верују да се тако долази до преко потребне победе на изборима и рушења једног накардног и недемократског режима.
Уместо нових људи или оних већ изанђалих, Србији су потребни прави људи. Свуда и на сваком месту. Без правих људи окупљених на једном месту, онако, у облику својеврсног фронта се не може победити нико, па ни Вучић. Да ли у Србији постоје прави људи? Наравно да постоје. Да ли хоће да се ангажују политички? Велика већина то избегава. Знамо и зашто. Политички живот у Србији је толико контаминиран да свако иоле нормалан и честит бежи од политике ко ђаво од крста. Дакле, није тачно да прави људи неће да се ангажују већ једноставно то избегавају.
Да ли у постојећим опозиционим странкама има правих људи? Наравно да има. Стога се поставља питање зашто не чине све да до преко потребног окупљања правих људи дође. Зашто се троше на унутарстраначким питањима и дисциплини кад морају да делују фронтовски, без обзира на разлике и личне симпатије. Притом, да се разумемо, прави људи нису никаква идеална митска бића већ особе спремне да своја животна знања и искуства жртвују за опстанак и будућност српског народа и државе.
Сви услови су испуњени. Србија је дотакла дно дна у свакој области. Народ живи као робље, апатичан до бола и под наркозом која се дозира на дневном нивоу. Беспуће и безизлаз су постали једини правци и одреднице.
Окупљање правих људи на једном месту, и оних који су тренутно у политици и оних који то нису, и оних у Србији и оних у дијаспори, је једини начин да се створе предуслови за спас Србије. Без тога нити има смене Вучићевог режима нити преко потребне изградње новог система. То би морали многи да схвате и да једном заувек то утуве у главу. У спротном ћемо и даље само трошити време које немамо, тражећи некаква нова лица на интерним кастинзима, играти по друштвеним мрежама арјакчиње барјакчиње кад им време није.
Да поједноставимо. Имали смо нова лица у лику и делу Саше Јанковића, Белог Прелетачевића, Саше Радуловића, Сергеја Трифуновића (у тандему са Павлом Грбовићем), девојке и младиће окупљене око, протестима брендираног „1 од 5 милиона“… И знамо како се та прича завршила (нека на срамоту још се копрца). Видело се да народу ништа не значе ни нова, ни млада лица, ако бирачи установе да нуде или се понашају исто онако као владајућа странка. Другим речима, овакав приступ се показао као скроз погубан.
Исто важи и за дебакл који су на политичкој сцени доживела тзв стара партијска, одавно већ ислужена лица које народ једноставно неће или је заувек изгубио свако поверење у њих. То се јасно видело чак и на лажним и намештеним Вучићевим изборима где су Тадић, Чеда, Чанак, Чомић, Живковић… прошли ко боси по трњу. Исто би доживела и струја у ДС која се залагала за излазак на изборе.
Кад се измере дебакли које су доживела и нова и стара лица, онда паметни људи седну и заптају се, какву им то народ поруку шаље. Па управо ону, да се морају пробрати и окупити прави људи и из постојећих странака и они који су тренутно ван политике. Да се такво окупљање не прави манекенски и позивом преко медија, већ се прво окупе људи са именом и презименом, направи чврст фронт и кад се све то договори онда се изађе пред медије са људима и програмом.
То једино може бити истинска алтернатива постојећем режиму коју би народ могао да препозна и коначно се пробуди из учмалости. Ако се на политичкој сцени и даље буду гурали и истицали они које народ не доживљава као алтернативу већ само као другу страну већ постојеће напредњачке медаље онда од тога нема ништа.
И још нешто. Не мора нико да се склања да би се неко нов и другачији појавио. Али, оно мало опозиционих странака које постоје на политичкој сцени Србије и поседују какву такву инфраструктуру морају показати одговорност и бити фактор окупљања свих правих људи и међу њима потражити оне који могу победити у граду, републици, на локалу.
Без таквог приступа све је само још једно испразно замајавање и успутна твитер или фејсбук разбибрига. Уосталом, права и професионална истраживања могу јасно показати ко су ти људи који могу заједничким снагама победити актуелно напредњачко зло.
Толики порази отрезнили би сваког, осим политичку и јавну сцену Србије, уљуљкану у разним привилегијама где одговорност за учињено уопште не постоји.
Конкурс за праве људе је стално отворен. Адреса на коју би требало упутити личне податке је Србија. У комисији за избор је народ! Прави људи не могу да не прођу. Ако су прави!
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 19, 2020
